Oktobar 5.
Na pitanje šta znači ovaj datum građanima, većina njih je odgovorila: Ništa!
Meni to zvuči strašno. Ne mogu da prihvatim amneziju ili selektivna sećanja javnosti, onih koji su bukvalno jedva preživeli devedesete, a koji i dalje iste žive. Ali, kako je jednom prilikom kazala istoričarka Latinka Perović, Srbija tog vremena ne može se objasniti Miloševićem, već se pre Milošević može objasniti Srbijom.
Taj dan, 5.10.2000, meni je značio. Mojim prijateljima, studentima, opoziciji, građanima... onima koji su živeli u bedi uzrokovane tiranijom Slobodana Miloševića i njegovih poslušnika.
2017, on, 5. oktobar, politički je demonizovan i to sa velikim uspehom. Razlozi su mnogobrojni.
Revolt zbog krađe izborne volje i samim rušenjem tadašnjeg sistema, Srbija je dobila šansu, ali je nije u potpunosti iskoristila. Bojim se da za isto nema kapaciteta u narodu.
Prema podacima agencija za istraživanja javnog mnjenja, preko 40 odsto građana smatra da „su jedni zamenili druge“, a isto toliko smatra i da je Srbija počela da propada baš posle tog datuma 2000. godine.
Usudiću se da kažem da do ovog zaključka anketari možda ne bi došli da je bilo lustracije, da su se Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić odrekli onoga što su radili devedesetih godina. Da nije amnestirana Socijalistička partija Srbije i rehabilitovan Milošević.
Verujem da lustracije nije bilo, jer tadašnja opozicija okupljena u Tim pod nazivom „DOS“, nije imala iste motive u borbi protiv Miloševića. Jedni su se borili protiv njegovog nacionalizma, drugi protiv tragova socijalizma, a treći protiv njegove ratne politike.
Zakon o lustraciji donet je 2003. godine za vreme vanrednog stanja u Srbiji, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, ali nikada nije primenjen.
Trojica gore pomenutih, nikada se nisu odrekli onoga što su radili devedesetih, jer niko to od njih nije ni tražio, a danas se to više i ne postavlja kao pitanje.
Verujem da je lustraciju nemoguće sprovesti u državi u kojoj je i dalje dominantna nacionalistička propaganda. Naime, Miloševićev režim u velikoj meri bio je odraz autentične volje građana Srbije, s tim što, kada su postali nezadovoljni rezultatima takve politike - porazi ratni i bombardovanje SRJ, oni su uskratili podršku Miloševiću.
„Pobednici“ 5. oktobra su, pak, Socijalistička partija Srbije, koja je pod rukovodstvom Ivice Dačića pokazala dosta fleksibilnosti, i Boris Tadić sa čuvenim istorijskim pomirenjem SPS i Demokratske stranke.
Isti taj Tadić otvorio je i glavnu svlačionicu u kojoj su se radikali politički presvukli u naprednjake mantrajući o načinjenim greškama, ne precizirajući nijednu.
Ne želim da verujem da znaju ko je Vili Brant.
Nemački kancelar Vili Brant spustio se na kolena u starom varšavskom getu 7. decembra 1970. godine u znak poštovanja prema 500.000 Jevreja koji su ubijeni tokom Drugog svetskog rata. Kleknuo je i izgovorio sudbonosne reči: "Ljudi ne mogu pobeći od svoje istorije".
Tek posle toga nemački narod mogao je da odahne. Kasnije je Vili Brant rekao da je uradio ono što ljudi i inače rade kada reči nisu dovoljne.
Brant je prihvatio odgovornost, iako nije participirao u kreiranju nacističke politike, u Srbiji takav gest nije zabeležen.
Devedesete nisu otišle, a dokaz tome je nastavak politike „čvrste ruke“ sa manje ili više prikrivenog nacionalizma, ali uz prisustvo osvetničkog besa. Srbija nije faktor stabilnosti na Balkanu, kao što ni ekonomski nije sila, sve su to projekcije gubitnika koji su u novim odelima na vrlo odgovornim funkcijama u državi.
Posle ubistva Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica je jasnije pokazao da je faktor kontinuiteta sa Miloševićem (u personalnom smislu - preuzeo je mnoge njegove kadrove, ali i u ideološkom - vratio je SPS u politički život).
Upravo je on nacionalističkoj ideologiji dao šansu, što je isto i Tadić uradio nekoliko godina kasnije.
Da je Srbija u devedesetim dokaz su svakodneve laži, spinovanje, propaganda, teorije zavere... i sve
to spakovano u dnevnu štampu ili se plasira preko elektronskih medija. Mediji su postali opasni kao i sam nuklearni otpad, brišući svaki dan granicu između fikcije i stvarnosti.
(danas jedan od primera onoga što se kupuje na trafici, a nisu novine)
Srbijom vlada potreba da se ima objekat mržnje. Ustvari, to je adut vlasti.
Zaključiću da, ipak, ima razlike između vladavine Vučića i Miloševića. Iako je SNS dolaskom na vlast 2012. u kratkom roku slomila ceo politički sistem, novinare danas, bar ne još uvek, ne ubijaju na ulicama, a nesuglasice, za sada, rešavaju na pitomije načine, bez upotrebe oružja.
Eto nekih tekovina 5.oktobra...
