Rekoh pre nekog vremena prijateljima da više neću komentarisati svakodnevnicu u ovoj državi, samo cveće, proleće, leptirići šarenići... međutim, u poslednjih 24 sata se ozbiljno borim sa sobom. I eto moram, nateraše me mangupi da sklonim na kratko iscrtani lažni panel optimizma.
Poslednjeg dana januara zime 2020. odvaži se ministar za rad (i sve ono ostalo što mu u "funkciji" piše) da izrekne meru Vlade Srbije kojom se pokazuje briga zbog masovnog iseljavanja sposobne radne snage. Pre svih, medicinskih radnika. Nije on prvi koji je u brk naciji sasuo zabrinutost svebrižnih nam vlastodržaca.
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević rekao je da je stopiran konkurs za zapošljavanje medicinskih sestara i tehničara iz Srbije u Nemačkoj. Ta mera je deo programa Vlade Srbije kako da smanji odlazak radnika, pre svega deficitarnih struka, iz Srbije u druge zemlje. A, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je gostujući na TV Hepi, nemačkom ministru zdravlja poručio da ne dolazi po naše medicinsko osoblje.
"Špan, fantastičan, sposoban, nemački ministar zdravlja kaže - e, dolazim ja u Srbiju da vam pokupim medicinske sestre. E nećeš majci da dolaziš ovde", poručio je Vučić. (N1, 31.01.2020)
E tako, nek su nam/mu kazali!
I sve me ovo najpre podseti na dečju pesmicu o bumbaru i redu na livadi.
Zakleo se bumbar u cvet i u med,
da će na livadi da napravi red.
Neće tu da vršlja od sad bilo ko,
Ni zeka, ni jaga, ni koza, ni vo.
Nek znaju i stranci,
Žirafa, zebra i los.
Svakoga k’o pase,
Ugrišće za nos.
Ono što je manje simpatično od lakih nota za vrtićku decu, jeste činjenica da Srbija postaje radni logor u koji smo zatočeni svi. Jedino oni sa članskim kartama određenih partija uživaju tek malo više slobode, te dobiju po sendvič i flašicu vode na smotrama mladosti i snage, koje se održavaju na svaka tri do četiri meseca, kako bi se održavao "elan" zatvorenika i njihovih čuvara.
Radni logor u svom najširem značenju označava skup objekata namenjenu za smeštaj i okupljanje osoba koje obavljaju prisilni rad po raznim osnovama - kao ratni zarobljenici, osuđenici ili kao osobe prisilno deportovane iz raznih "problematičnih" kategorija stanovništva ili skraćeno zbog dobijanja masovne besplatne radne snage. Zatvaranje u radni logor predstavlja s jedne strane kaznu za politički i ideološki nepodobnu masu, ali i zbog različitosti po rasnoj, verskoj ili političkoj pripadnosti, a s druge strane služi ekonomskim interesima, odnosno iskorištavanju radne snage. (wikipedija).
Plate medicinskih tehničara u Srbiji su oko 42.000 DINARA, a za posao koji je manje odgovoran i bez davanja terapije, ovdašnje medicinsko osoblje u Nemačkoj prima između 1.000 i 1.400 EVRA. Izračunajte sami kolika je razlika ili nemojte, na vama je.
Neću se baviti uslovima rada, standardom, zaštitom, ugovorima o radu... tamo i ovde. Neću spomenuti da se u Nemačkoj drže satnice koja je navedena u ugovoru, neću kazati da tamo ne pozivaju politički neopredeljene sestre, koje rade na raznim institutima, ucenjujući ih da će posao izgubiti ukoliko ne omoguće 25 sigurnih glasova...
Iz Nacionalne službe za zapošljavanje rečeno je da tokom godine oko 200 ljudi ode preko ugovora koju ta institucija ima potpisan sa nemačkim kolegama. Što i nije neki broj u poređenu sa onih 600.000 koji su već odavno rekli "laku noć i poslednji neka ugasi svetlo".
Niko ne pominje da na termin u ambasadi Nemačke u Beogradu čeka više desetina hiljada ljudi, koji su se prijavili i kao nekvalifikovani radnici pokušavajući da napuste ovu prćiju. Ne pominje se razlog zbog koje ljudi pokušavaju da ostvare državljanstva susednih država.
E Đorđeviću, loša ti poruka. Ne zadržavaju se ljudi prisilom, nije ti ovo radni logor. Pobrkao si nešto.
Ili možda ipak nije.
Može im se da nas zastrašuju svakodnevno: urlanjem, pritiscima i restrikcijama. A, evo izbori će. Sada kada poteče lavina novih lažnih obećanja, pa za njima počnu da nam sole i svi ovi lažni opozicionari, kako će baš oni Srbiju u svetlu budućnosti odvesti. Posebno sada kada su uspeli da istrguju 3 umesto 5 odsto (cenzus, za one koji ne prate). Za koji dan ima da saznam kako sam nezahvalna za sve postignuto - putevi, dronovi, virtuelni nastavnici, leteći automobili, gradovi na vodi (više pod vodom), avioni, kamioni...
Kolektivno bolujemo od Stokholmskog sindroma. A to vam je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Da nije tako neko bi, bar, od te opozicije bio ozbiljno glasan kada je u pitanju ovo socijalno pitanje, jer duboko ulazi u egzistencijalno.
Očekujem posle ove zabrane o odlivu radne snage, bodljikavu žicu na graničnim izlazima iz države, čike sa dugim cevima i posebnim oznakama na reverima, kako pažljivo razmatraju razloge napuštanja zemlje.
I dok mlate zabranama predstavljajući ih kao gest brižnosti, neki čekaM da odemo. I ima nekih NAS koji neće odustajati, jer ne pristaju da cveće sade u radnom logoru u koji se Srbija pretvorila.
