Verujem da smo svi imali neku mudru/e osobu/e u nekom periodu odrastanja. Ja sam ih imala nekoliko. Po pravilu nisam bila u krvnom srodstvu ni sa jednom, samo su nam bile iste adrese stanovanja ili sasvim neplanirane saradnje društveno odgovorne. I to je možda najsjajnije u priči mog sazrevanja. Svako je u mom životu imao neku ulogu, vremenom sam shvatila i čime su me obogatili.
Da, zvučim kao tetka sa papilotnama, koja sedeći u fotelji, lista album sa slikama i sitno uzdiše. Može i tako. Danas mi je svaka sličnost sa holivudskim njanjavostima OK.
Jedared mi je, u nekom opštem stanju neprihvatanja života, penzionerka sa trećeg sprata u Ulici Omladinskog pokreta, rekla da je mnogo važnije posaditi seme nade, a ne sumnje. Nisam shvatala taj savet jako dugo. Vremenom boreći se sa izdajama, ljubavima, tugama... pokušavala sam da razumem te njene reči. Sa 23. godine života to nije jednostavno. Po pravilu to seme pokušavamo drugome da posadimo u lobanju. Od drugih očekujemo da nas ne povrede, ne razočaraju, ne ostave... Sebični smo više nego velikodušni.
Posle par godina na Novom naselju upoznah ženu koja mi je u nekom razgovoru rekla da sve što uradim desnom rukom, leva ne sme da sazna. I ta me je rečenica proganjala godinama. Nisam razmišljala šire, isključivo samo o tim rečima, a tu je naravno i bio problem. Sve naše urađeno, ako isto ne hvalimo, ali i ne pogazimo reći će više od nas samih.
Negde oko 30.-te sam sumnjala u sebe, mislim najviše, i tada sam upoznala treću osobu koja me je danima slušala, dozvoljavala da joj trošim sate mojim preispitivanjima. Nije me tešila onako kako sam želela, jer nisam u tom momentu ni slušala sebe. Bilo mi je potrebno da se oplakujem, što se kasnije ispostavilo kao još jedna samoživost.
Imala sam sreće da u životu upoznam i upoznajem ljude koji me smiruju, moj temperament, koji, potvrdiće oni koji me okružuju, ni najmanje nije jednostavan. Od osobe koja je težila utopiji stigla sam do osobe koja prihvata. To su upravo od mene "napravili" svi oni koji su boravili u nekim fazama mog života.
Seme nade više ne sadim u tuđim srcima ili glavama, sadim ga isključivo u sebi. Nekada je suša i traje to loše vreme za poljoprivredne radove, pa se ono seme sumnje lakše primi. Onda naiđe letnja oluja i danima je kiša, te sumnja istruli, a isklija nada. I nije to sebičnost. Već jedino ispravno.
I ne prekopavam tuđe, korovom obrasle, živote, to drugi moraju sami, ja sam tu da pomognem ako treba, ali niti orem niti tuđe đubrem nosim. Nije to jednostavan proces i imam još mnogo da radim u vezi sa tim finim paorskim radovima. Svaka nova brazda je novi teret i novi početak, ali svaka ta lenija je uslovljena predhodnom i nema tu mesta za brisanje ili ispravljanja ako se zaokrene u jačem luku. No kada radim levom rukom i seme u zemlju bacam, desnom brojim kamenčiće u džepu.
I više ne bežim. Ne oplakujem sebe. Bude onih dana kada me polomi nemoć, dani u kojima tražim dokaze lične vrednosti. Dođu i ona vremena kada se pitam šta je ono što sam ja i šta ostavljam za sobom. I plačem. Sada su te suze čistije, oslobođene ega i sujete. Sada je to stanje iskreno pražnjenje duše. I radujem se, ali ne više onako grohotom, već više za sebe ili u sebi. Odraslo se. I dalje očekujem, sada ne da drugi brinu o mojim osećanjima, već jedino i isključivo da na njih ne utiču rđavo. Jer žao mi je da "izgubim" ljude, ako imaju bar zrno vredno zalivanja. A opet i ne uhvati me velika tuga kad im okrenem leđa, jer, kad i nakon sve moje iskrenosti, ljudi procene da se podrazumevam i da sam im dostupna samo kada njima to paše, nisu me ni vredni bili.
Svake godine dva puta pišem na sličnu temu: o sebi i svojim stanjima. Jednom na kraju godine, a drugi put u mesecu rođenja. Treba mi da se podsetim rastem li, menjam li se ili sam zaostala u razvoju i ne širim krila.
I još mi ne prija Arsen Dedić, da ga u tišini sobe slušam, još volim partijanja i ljude, osmehe i još se ne dam melanholiji.
