- Digitalizacija je suštinski sastojak ekonomskog rasta i konkurentnosti... Prvo, finansiramo infrastrukturu koja je potrebna za proširenje pristupa digitalnim uslugama... Radimo i na drugom projektu za jačanje digitalne infrastrukture u iznosu od 100 mil EUR... - rekao je za e-kapiju Mateo Kolanđeli, direktor EBRD za Zapadni Balkan.
Premijerka Ana Brnabić je u razgovoru za "Forbs" navela da se, kada je
najavila digitalizaciju, to nije uklapalo u viziju Srbije, da su svi
bili skeptični, kao i da se 95 odsto Srbije smejalo. Ukazala je na rast
IT sektora tokom pandemije, kao i na to da je posvećena obrazovanju za
budućnost.
I kada ovo pažljivo pročitamo, pogotovo ovaj drugi pasus koji je RTS objavio, rekao bi neuk - razbijamo! I dobro je da juče ovo nisam pročitala, a odlično je što sam listu medija svela na tri i što ne slušam poruke iz paralelnog univerzuma koji obitava u Nemanjinoj 11 u Beogradu.
Školarci dobijaju laptopove, pametne telefone i iste takve table... Radi vlast na IT pismenosti mladih nam naraštaja... Ali! Tu su "igricu obrnuli". Ta ista deca, kojoj valjaju kompijutersku opremu, su digitalno pismenija od većine obrazovnog kadra i samih ministara u vladajućoj postavci.
U ovoj Nedođiji, digitalizovati treba servise građana, umrežiti relevantne institucije, odvojiti se od klina i ploče i približiti se aktuelnom veku.
Dobiti POTVRDU da ti rođeno dete nije bilo i na sisi Države majke, te nije iskalo iz budžeta onih jadnih 30 evra na ime dečjeg dodatka, je disciplina za dokone i one koji vole da se druže po šalter salama.
Uverena da za taj papir ne treba više od moje lične karte i detetovog izvoda iz matične knjige rođenih, odem ja juče u ustanovu koja se tim pitanjem bavi. Zgrada u kojoj se nalazi ispostava nečega za nešto je u blizini suda, raspadnute je fasade, mračna, memljiva i vrlo utučena nekadašnja vila koja prkosi gravitaciji, vremenu i statici.
Dugačak hodnik, smrdljiv, ali nova plastična bela vrata koja pokazuju da je neko nekada hteo ili bar pokušao da osavremeni taj prostor. Prozori i šankić sa desne strane, više probijen zid i postavljeno staklo, koje šaltrerska radnica mora da otvara i zatvara. Ruku na srce, mislim da ta snajka baš voli da drnda to prozorče kao babe prozore u autobusima gradskog prevoznika. I rekla bih da više ljubi da treska to staklo zatvarajući, demonstratitvno.
Ali da se vratim digitalnoj eri.
- Dobar dan! Trebala bi mi potvrda da dete nije bilo korisnik pomoći države...
- Dobar dan! Za šta vam to treba?
- Treba mi...
- Za inostranstvo? Za Nemačku možda?
- Vidim upućeni ste. Kanda ih mnogo ljudi iska...
- Nije da me baš zanima, ali aktuelno je.
(mislim se sa takvim stavom, koji je poslednjih pola veka u rangu "must have", a sveprisutan je od čistačice do predsednika države, nije ni čudo što je traženi obrazac hit).
- Dobro, šta je potrebno da bih dobila papir koji potvrđuje da nisam nikada tražila pomoć države niti sam bila korisnik?
- E pa ovako: Obrazac, dvojezični; ako ste u braku, izvod iz matične knjige venčanih; izvod iz matične knjige rođenih za dete; očitane lične karte oba roditelja; potvrda o prebivalištu iz SUP-a; pismena molba u "slobodnoj formi" kako bi ste i napismeno objasnili šta tražite i zašto...
Bilo je tu još nekih dokumenata koja su potrebna, ali više je nisam slušala...
U mom slučaju tražili bi mi verovatno i pisanu izjavu upravnika zgrade i kasirke iz kioska sa ćoška. Nekako mi se namesti da mi ne fali samo jedan papir, već bar tri.
Moja logika kaže ovako: teta, iza onog pokretnog prozorčića memljive uprave nečega za nešto, bi trebalo da u sokoćalo, poznatije kao računar, ukuca jedinstveni matični broj deteta i eventualno očita moju ličnu kartu kao roditelja i uz dva do tri klika dođe do informacije da li je moj potomak u sistemu "isplate".
Ali.... NE! Da mi posečemo bar još drvo ipo za potrebne papire kako bi bi ista snajka rekla da dete nije korisnik sredstava iz državne kase. No, i ovo nije sve! Ludilo ima novi level. Pošto moj suprug nije otac mom detetu (zvuči kao pogađalica) morala bih da očitam sve lične karte aktera u priči.
Jer, možda se moj suprug rešio da iska parice, a možda je na tu ideju došao i otac deteta iliti moj bivši muž, pa da se snajka sa državnog posla uveri da mi niko od njih dvojice nije radio iza leđa. E, ipak se radi o dodatku zlata vrednog.
Najsimpatičniji mi je onaj sastav za napisati... Idu mi te reči, mogla bih bar stranu do dve nakucati, jer reče da može slobodnim stilom.
Gledam ja tako tu službenicu, nabraja ona meni, pa sve na prste, valjda da vidim novi joj manikir, jer ističe se beli lak na dugoj nokatnoj ploči. I ništa je ne slušam, već mi u glavi odzvanja ubrojčavanje u Srba, a digitalizacija u svetu.
Uzeh ja taj dvojezični obrazac, za koji nije znala da mi objasni koji će mi uopšte, i krenem ka izlazu, kad tamo čika sekjuriti i to lično neafirmisani glumac humorističke serije iz devedesetih. Zastanem i pomislim kako je razgovor od malo pre ustvari skrivena kamera, jer radi ekipica na novom serijalu.
E, ali nije. Stoji član obezbeđenja obučen kao konobar iz motela Predejane sav preznojan, jer klima uređaj nije onamad na listi uređenja bio, i čeka da ja izađem. I ja izađem. Prvi kontejner i dvojezični obrazac pravo u njega. Dodatak od 30 evra nisam nikada tražila. Nisam ja od tih koji će potrošiti radno vreme da bi mu država pokazala da brine o natalitetu i "našoj deci". Ima onih kojima je potrebnije.
Ali, da ne mogu da dobijem potvrdu da NEĆU/NISAM/NE ŽELIM pomoć, pomalo mi kao u lošem vicu. Ubrojčali su se krkani i krkanke po šalterima javnih preduzeća, a digitalizovala se Evropa, Srbija tek levitira između.
I za kraj, a dva ćoška desno, odem do matičara, jer mi je i odatle trebao jedan papir. Pitam ja njih tamo šta misle hoće li Srbija ikada biti na tri klika, kažu tamošnji, NIKADA. Rekoše i da su oni uradili svoj deo posla, ALI ostali baš i nisu. Čitam ja to kao BOLEĆE IH PATKA da se IT opismene. Sačekaće one školarce s početka da pozavršavaju škole i možda ih odmene na poslu, jer se eto bar oni digitalno opismenjuju.
