Praveći šalu da mi je potomče tajfunskog karaktera, naleteh na naslov "Sturmtief „Nadia“ sorgt für turbulentes Wetter". A, što bi u slobodnom prevodu značilo da orkan Nađa mrači i oblači, više odvlači, jer duva silovito i neprestano. Ovaj vetar praćen je i kišom, što je za Berlin sasvim očekivano. Ovde se čovek brzo navikne da piški hlorofil, lako nakupi kamenac iz vode po šupljinama u telu, ali postoji i mogućnost da će mu se pojaviti plovne kožice.
Kada to prihvati, osoba je integrisana.
Kako ja još nisam u tom stanju, zagledah se u prozor, koji je prekriven kapljicama. Odavno je veče, pa svetlo iz stana tim kapljicama daje magičnu lepotu. Svaka je jedinstvena. Različite veličine i oblika lome svetlo kao da to svesno rade.
Kada se bolje zagledam vidim svoj odraz u njima. Malecni, ali odgovara originalu. Te kapi su čarobne i užasno osetljive. Kada prstom spojim jednu sa drugom, one postaju majušna reka. Prirodne nauke bi objasnile fenomene pomenute, ali je meni draže da ih doživim kao živu materiju, koja je rešila da okiti moj prozor drugačije nego onaj kod komšije.
Oduševljava me, plaši, umiruje, ali i čini srećnom sva voda na ovom svetu. Najdublje poštovanje gajim prema njoj. Svi kanali u ovom gradu, jezera, reke su uslovile gradnju i razvoj Berlina. Teško se voda može ukrotiti, možda se može umiriti, ali samo na kratko. Brzo ona pokaže svoj karakter.
Sve te kapi po prozoru krase mi veče. I zagledam se u njih i čekam... Ne znam šta, ali me smire i odvedu u neku drugu dimenziju, gde svaka od njih ima svoj život, prijatelje, ljubavnike... Onda me obuzme tuga, jer im je vek trajanja ograničen.
Ali, bile su mi tu i pravile društvo i zahvalna sam im. Retko i da nosim kišobran, jer gotovo i nema smisla. Kiša ovde više pljucka, nego što pada. Orosi kosu i lice, pokvasi noge, a ako imate šuplje patike i okupa prste na nogama. I meni je sve to sasvim OK.
Volim da osetim kišu na licu. Nikada me nije kap ošamarila. Ona miluje, na poseban način. Hladna je i iznenadna. Šok koji izaziva je, najpre, neprijatan, ali pređe u slast. Kod mene izaziva radost. Volim kada mi klizi niz obraze. Nežnija je od najnežnijeg dodira. Ne golica, mazi. Potpuno je posvećena brazdama na koži. Prelazi preko njih temeljno, nepropuštajući nijednu poru, dlačicu, rupicu.
Volim kada mi se zadrži na trepavicama. Nije kao suza, ona je teška i bolna. Kišna kap oku daje sjaj. Ona je prirodni ukras, poput nakita. Svetluca i tera oči da svet gledaju kroz neobičnu prizmu.
Volim tu vodu nebesku na svakom telu tela.Volim da me ohladi, jer tera moje ćelije da se probude i rade brže. Ta mi kiša crveni obraze. Jurim kroz tu kišu, ali sve se više učim da koračam polako i da u njoj uživam u potpunosti.
Jer, kiša me nikada nije povredila ma koliko silovita bila, nijedna kap me nije bolela, a mnogo ih je bilo. Ljudi se sklanjaju od pojava koje nisu opasne, ali ne od onih koje im štete. U munjama i gromovima ne bih uživala na taj način. Ali oni, opet, više strahopoštovanja izazivaju, iako mogu biti smrtnosni...
Još samo da se na vetar naviknem, pa da ne moram birati kojim kišama ću šetati.
