- Srpski jezik ti je ostao kod majke...
- Morate platiti karticom. To što su vam ukrali novčanik je vaš problem...
- Šta radite tu? Sedite i sačekajte, ne vršljajte mi po papirima...
Neke su od rečenica nadležne za tri šaltera u podrumu, koji podseća na davno napuštenu mesnu kancelariju u selu Čamurlija, konzularnog predstavništva Srbije u Berlinu.
Kako u Srbiji, tako i u tom domu, važe pravila i poštovanje, koje se pronalaze još i u South parku. Domanović, Radoje, bi, čekajući da ga prime na svoj zakazan termin, još jednu ozbiljnu analizu društva napisao, lektorisao, a možda i poslao u štampu.
Nisam pisac, ali ću da probam jedan opis o provedenim satima u toj ustanovi da dam.
Zvanično mi je pre koji dan stigao poziv za ostavinsku raspravu, koja je zakazana za početak novembra u Žablju (?!). Sud nadležni je dodelio slučaj javnom beležniku u drugoj opštini, iako mi je mater živela u Novom Sadu. Cenim da je ta odluka posledica situacije - nedovoljno beležnika u gradu od oko 700.000 ljudi. No, kako mi je boravište trenutno u SR Nemačkoj, isti beležnik je poziv poslao, verovatno prema odgovarajućem zakonu, službeno, preko Ambasade srbijanske u Berlinu, kojoj sam trebala da vratim potpisanu dostavnicu, a koju će oni poslati u Srbiju, tačnije Žabalj.
Ništa komplikovano, jednostavno i bez puno razmišljanja, jel? Na zakazano ročište neću otići, zato sastavih izjavu u vezi sa nasleđivanjem, koja je trebalo da dobije pečak i potpis ovlašćenog tela Ministarstva spoljnih poslova matične mi države.
Pokušah nasumčno, dan pred petak, jer se na internet stranicama konzulata nisam snašla, da to rešim. Da, rešim je prava reč, jer čim se uđe u dvorište vile u berlinskom naselju Grunevald, u kojoj je to konzularno predstavništvo, prestaju nemački i počinju srbijanski zakoni i pravila.
I da, nisam uspela, jer mi je čika preko interfona, dok on sedi u zgradi, a ja stojim na ulici, objasnio da moram termin da zakažem, a to pravilo je uspostavljeno u januaru ove godine, i to preko sajta, jer on nije ovlašćen za tu radnju. Neću opisivati celodnevnu muku da dođem do termina, loše pozicioniranog sajta na pretraživaču, razne "bagove", samo ću kazati da se termin bukira preko e-Uprave RS (?!).
A mislili ste da je ambasada institucija sa nekom vrstom autonomije i samostalnosti?
O koncu do kraja dana bi mi potvrđen dolazak za petak. I odem ja tog dana... I tu počinje cirkus, ali ne onaj Montipajtonovski, stvarni.
Ispred zgrade, mlađi čovek, vrlo uznemiren, došao je da traži putni list, jer mu je ukradena torba sa svim dokumentima, telefonom, novčanikom... A on samo u goste došao. Kaže teta mora karticom taksa da se plati, a on ima samo policijsku prijavu o krađi i dve slike, kasnije se utvrdilo, neodgovarajuće, za pasoš.
Rešio se njegov problem: pokazah mu formulare, koje treba da popuni i za njega platih, on mi dade keš. No, teta me prvo nagrdi, jer joj se mešam u posao, a onda malo obuzda ego.
Dok ja i dalje čekam termin, koji je počeo, dolazi devojka da preuzme pasoš. Da je znala kakva je dobrodošlica čeka. Ona, devojka, je ćerka Nemca i žene iz Srbije, koja je u Nemačku došla još vrlo mlada. Te je ovoj mladoj ženi nemački jezik gotovo maternji, a to je i nadležna za izdavanje dokumenata, overu izjava i davanje saveta, primetila te provukla pitanje gde je izgubila srpski jezik.
E onda se u podrum uvuče krupnije građe mladi čovek , a i njemu ukrali pasoš. Stručna mu date upitnike, a on joj objasni da "TO" ne zna da pročita. Uputi ga ona u salu, gde ja čekam, da me pita za pomoć. Ne zna on da čita ćirilicu, a u Berlin je došao pre dva meseca. Nameće se pitanje u koju je školu išao u Paraćinu i da li je išao, jer obučen nije.
Dolazi gospođa za sve stručna i pita šta mi treba, objasnim ja njoj i pokažem njihovo pismo, svoju izjavu i predam poziv. Pogleda to ona i odluči da lično konzula kontaktira i uključi ga u moj slučaj. Još čekanja, jer konzul ima i druga posla. Dođe gospodin konzul i ja se odmah prepoznam u satiri "Gospođa ministarka" (u različitim likovima).
On ponovi pitanje, ja odgovor, uzme on one papire, za njih namenjene, i objasni mi da će to poslati u Srbiju. Izjavu će mi Nadležna overiti, koja trenutno radi na tri druga slučaja.
I dok čekam pečat, pokrene se sitan divan među nama čekačima. Upoznah ženu iz Leskovca, dade mi broj telefona, da mogu da joj pošaljem spisak potrebne robe iz Srbije poput paradajza, paprika, onih duguljastih zelenih, lepih i malo ljutih ili kulena, "čajne" kobasice ili pak, finog roštilj leskovačkog mesa. Ustanovimo i da mi je komšinica u Berlinu, pa ako kad budem želela, može i burek da mi umesi.
Druga gospođa je sa bratom došla, da mu se nađe. Sa njom ću, već krajem avgusta, trke konja na Meringdamu gledati i to na hipodromu gde, kažu poznavaoci, i Nikola Jokić svoje dovodi.
Njen brat je jedan od 47 ljudi, koliko ih ima u Berlinu, bez jedinstvenog matičnog broja građana (JMBG), a koji su imali pasoš SFRJ i onaj koji je bio važeći do 2014. godine. Od tada šeta Nemačkom, bez ijednog pasoša.
Čovek je rođen u Nemačkoj, ali nikada nije potegao pitanje ovdašnjeg državljanstva, jer ima srbijansko, a u to doba nije bilo moguće dvojno imati.
Ili nema. Ali, ima potvrdu o upisu u knjigu državljanja RS bez JMBG (?!). I tako on pokušava, evo trećeg konzula je dočekao, da reši svoj problem. On je osoba koja živi u vakumu, bez dokumenata. Ne može da, na prime, otvori račun u banci, jer nema pasoš srbijanski. Ne može ni da uđe u proces dobijanja nemačkog državljanstva, jer - da, nema validni dokument, koji dokazuje poreklo.
Kažu mu da mora da se upiše u matičnu knjigu rođenih, ali ne može, jer... Ne može ni putni list da dobije. I da bude jasno, čovek je u predhodnim pasošima imao upisanu adresu na kojoj je u Berlinu prijavljen i tu se još dodatno komplikuje proces.
Sada on opet čeka, nešto, nekog, možda neko čudo.
Za skoro tri sata reših sebi povrće, meso i suvarke, upoznah osobu koja ne zna da čita u 21. veku, saznah da postoje osobe koje levitiraju u sistemu...
Gledam drveni okvir oko pleksiglasa, koji zadvaja klijente i Sveupućenu, a on izrezbaren kao školski astal, jer su, kanda, čekanje razni prekratili urezivanjem imena, srca i nekih stihova. U podrumskoj prostoriji nameštaj je iz doba socijalizna. Toner u štampaču je pri kraju, jer se slova na obrascima jedva vide. Jedna osoba radi zilion stvari, pa nije ni čudo što je poput joj koleginica u matici... Srbija vrca kroz sitnice i na 2.000 km od centrale.
I za kraj, slučaj upotrebe ćirilice... Čovek, zajapuren i pomalo bez strpljenja, traži da mu se u Ambasadi overi izvod iz matične knjige rođenih za dete, jer je imao problem u policiji. On nije bio mudar pa isti dokument u Srbiji tražio na međunarodnom obrascu, jer to, jelte košta. Problem za nemačku birokratiju je to što je ime napisano i na ćirilici i na maternjem jeziku, u ovom slučaju, romskom. A ono ne izgleda ni slično...
I tu je nadležna imala komentar, u vidu kratke priče o Nemcu koji je, uz novčanu nadoknadu, priznavao decu, srbijanskih majki, rođenih u SR Nemačkoj. Tako je dotični sada ponosni otac njima 15-ro.
Ipak mu na neki papir udari, gospoja, pečat i dade potpis. A ja...
O koncu, dobih overenu izjavu i poslah je za Žabalj...
Možda odem na te trke konja, možda i pinđur naručim, ali, skoro u Srbiju, nadam se, neću otići.
Iščezla mi nostalgija...
