Danas je jedan RADNIK prekinuo ropstvo! Danas Srbija treba da se stidi!

U Srbiji je gotovo 70 odsto zaposlenih nekada bilo u štrajku! Poslednjih šest godina protesti nezadovoljnih radnika su radikalizovani, te se isti sve češće odlučuju na štajkove glađu i neretko žeđu.

Retko koja država pamti da radnik oduzme sebi život na radnom mestu. Retko koja država sebi dozvoli da joj se radnici sakate.

Srbija je to dozvolila! I Srbija se ne stidi! I Srbija ćuti!

Radnici u krajnjem očaju kroz štrajk skreću pažnju na svoje loše ekonomsko stanje. Razlozi za takav vid bunta uglavnom su isti: neisplaćene zarade, nepovezani radni staž ili neimanje overene zdravstvene knjižice... I tako godinama.

Neću nabrajati sve štrajkove i razloge za iste, neću razlagati koje su manjkavosti socijalnog programa, neću ni pisati o sindikatima...

Danas je premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio da će ove godine sigurno biti povećanja plata i penzija i da će do kraja 2017. prosečna plata u Srbiji biti 440 evra. To, naravno, važi za javni sektor iliti državne firme.

Ali nije rekao kako će država zaštiti građane koje je “prodala” zajedno sa fabrikama u Srbiji. Nije rekao, doduše, ni da ti radnici nisu briga vlasti, već isključivo i jedino privatnika koji je pazario određeni proizvodni pogon ili otvorio novi.

Hvale se ministri, državni sekretari i oci lokalnih samouprava novim radnim mestima, a zaboravljaju “stare” gotovo juče prepuštene vlasnicima stranog kapitala.

Danas je jedan ČOVEK sebi oduzeo život! Danas je jedan RADNIK prekinuo ropstvo! Danas  Srbija treba da se stidi!

Podsetiću vas da je i da je svojevremeno štrajku glađu pribegao i lično odlazeći predsednik države Tomislav Nikolić. Ne, ne, nije on zbog neisplaćenih zarada iskazivao nezadovoljstvo.
Nikolić je u aprilu 2011. objavio da je stupio u štrajk glađu koji neće prekinuti dok se ne raspišu vanredni izbori. Kako je tada rekao, to je „njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju“.

Dok je bio u štrajku sve oči javnosti (mediji) pratili su koliko mu srce udara u minuti. Pratili i kada će pristati da uzme kap vode.

Nakon osam dana Nikolić je, u bolnici, okončao štrajk glađu. A po izlasku iz bolnice otišao do Saborne crkve, prisustvovao liturgiji, a zatim se pričestio i pojeo uskršnje jaje.

I desili se izbori, godinu kasnije. Štrajkač postade predsednik. A Srbija nije postala bolja.

Novi štajkovi i nove gladi.

Invalidi rada nekoliko godina kasnije su zbog sve težeg zdravstvenog stanja, bili primorani da okončaju protest gladovanjem, koji je neprekidno trajao punih 50 dana.
Invalidi su tada saopštili da će protest nastaviti na radnim mestima, u fabričkoj hali, iako im je direktor fabrike najavio da će morati što pre da odu iz nje, jer novi gazda treba da dođe u posetu.

Njih mediji nisu svakodnevno obilazili.

I da zaključim informacijom da je Srbija na 86. mestu (od 157) liste zemalja u kojima žive sretni ljudi. Manje sretni su stanovnici Madagaskara, Tanzanije, Liberije, Gvineje, Ruande, Benina, Toga, Sirije i Burundija.

Iskreno, Srbija je zauzela visoku poziciju na listi sretnih.

Moje PRAVO je da jedem pihtije, a IZBOR da ih ne volim

Ustav Republike Srbije kaže: Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju.
Jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava.

Najviši pravni akt države sadrži i član koji definiše i položaj crkve i verskih zajednica.
„Crkve i verske zajednice su ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom.“

Iz ovih redova zaključujem da je Srbija sekularna država koja duboko poštuje lične izbore, baštini demokratiju na najfiniji način ne ograničavajući čoveku slobodu mišljenja.

U stvarnosti nije tako.
Iako se deklarišemo, po Ustavu kao sekularna država, situacija na terenu je potpuno drugačija.

Čelnicima Srpske pravoslavne crkve omogućeno je da ostvaruju pune slobode. Da uređuju sve sem svoje unutrašnje organizacije . Da vrše javne obrede i kada za to vreme nije.

S druge strane, meni je, pak, ostvarivanje pune slobode onemogućeno. I to direktno od strane Države koja ćuti i dozvoljava da me Crkva, koja je od nje, navodno, odvojena, sputava i ograničava u mom pravu da jedem ono što želim i mogu da priuštim.

Ovo društvo se deklariše i kao tolerantno. Pa, sa tim u vezi, prihvata opomene crkvenih službenika i njihovih prekora. Tu se postavlja pitanje: Ko će njih da ukori jer urušavaju ustavni poredak i gaze po svemu napisanom u najznačajnijem dokumentu države?

Zabrana pihtijade, kobasicijade, a zatim i festivala posvećenog kulenu predstavlja direktan atak Crkve na slobodu izražavanja. 

Srbija zabranom manifestacije brani post u Srba. Ali, Srbija je dom i onima koji nisu Srbi, koji nisu pravoslavci, koji u svom verskom ili ateističkom verovanju nemaju post. Ili ga nemaju u isto vreme kad i pravoslavci. I šta sada?

Ko će da brani moje pravo da uživam u specijalitetima regije koju bi trebala da krasi različitost i tolerancija?

Ko će da zaštiti moju slobodu kretanja od pretnji Crkve da će me po Turiji pratiti „mrtvačkim zvonima“, kao i sve koji se o zabranu budu oglušili?

SPC PRETI! I taj termin je u Ustavu obrađen, ali ne i primenjiv, naprotiv, pretnje je Država odobrila!

Šta je sa pravima proizvođača gore pomenutih proizvoda, koji od prodaje istih decu hrane ?

Ustav je, ponovo dokazano, tek parče papira na koji se pozivaju pojedini kada je potrebno odbraniti sulude ideje koje nisu demokratska tekovina.

Država mora da stane u odbranu prava građana. Crkvu mora da distancira  iz dnevnih aktivnosti. Crkvenočelnike da tretira po Ustavu, a ne ličnim osećanjima.

Crkva da se veri okrene, a ne paganstvu kojim miri vernike i svoju organizaciju. A država porez na veru da uvede.


*nastavak uskoro