„Ako ti je teško u životu idi malim koracima, radi sve što moraš malo po malo, korak po korak, ne gledaj u budućnost i ne razmišljaj o njoj, nemoj ni o sutra da razmišljaš“, beše savet.
Ponekad jesam zastala, ali su ti momenti bili sekundu dugački.
Koraci nas definišu. Po koraku prepoznajemo ljude. Iz njega učimo.
Postoje trapavi, detinji, nesigurni, lenji, ljubavni, histerični, obični, srditi, samouvereni, opušteni, dolazeći, odlazeći, razigrani, setni, bolni, veseli...
Ima tih koraka koliko i ljudi na ovoj planeti. Ti isti prve poglede i korake ne mogu da navežbaju, oni dolaze spontano. To je impuls koji šaljemo.
Sa drugim je već nešto sasvim drugo. Za taj smo se pokret pripremili, navežbali koleno, kuk, prste na stopalu.
Zauzeli smo pozu kojom ćemo se pokazati svetu, koja treba da obori sa nogu one koji prate naš hod.
Koraci imaju svoju muziku. A kada bi se ugasili svi izvori zvuka ulice bi odzvanjale divnom melodijom.
Najzanimljivije mi je da posmatram kada se vrh cipele dodirne sa betonom. Taj kontakt opisuje sve – želju, veru, nadu... a onda se stopalo odigne i opet nosi poruku. Poruku nestajanja, prolaznosti, trenutka...
Stalno pravimo korake ne razmišljajući o njima. A tako se uglavnom i sa većinom podrazumevanih stvari ophodimo.
Koraci nose emocije, a emocije čoveka čine živim. Ako znamo korak da podelimo, znamo i emociju.
Ali nećemo. Retki su ti koji to žele. Korak treba prilagoditi, ponekad, osobi do vas. Isto je i sa osećanjima.
Vremenom naučimo da ni korak ni emociju ne prilagođavamo, ne delimo, ne usporimo/ubrzamo... Postajemo sebični.
Međutim, isto se ponašamo i ako nam ih neko nudi. Ne želimo ih. Osećamo obavezu da moramo prilagoditi sebe tom nekom, previše razmišljamo. Ne uživamo u jedinstvenom poklonu koji dobijamo. Sebični smo...
Taj sebičluk ubija svaku iskru čovečnosti, ono čemu težimo, a od čega najviše bežimo – jednostavnost. I u tom zbiru koraka najviše je onih podeljenih, usamljenih i tužnih.
Moji koraci su jednostavni, ja nisam, ali oni jesu...
Нема коментара:
Постави коментар