Ta obična reč

"Izviniti se ne znači uvek priznanje da ste pogrešili, u većini slučajeva ono znači da vam je odnos sa osobom kojoj se izvinjavate mnogo važniji od vašeg ega".

Iz raznih odnosa naučila sam da tu reč ne trošim previše, ali da je koristim u momentu kada uvidim da mojim postupkom druga osoba može biti povređena. Nisam uvek koristila baš nju, često sam i objašnjavala svoje postupke. I tu sam upadala u zamke zagovornika savremenog životnog stila.

Naime, oni često pominju kako ne treba da objašnjavamo svoje postupke, jer ne dugujemo nikome ništa. Mislim da to nije tačno. Jer mi ne živimo u glavama drugih ljudi, posebno emotivnih partnera. Ne znamo kako će on/ona prihvatiti i razumeti naše reči, na kojima vrlo često škrtarimo.

Smatram da dugujemo i objašnjenje i izvinjenje za sve čime smo drugu osobu povredili. Upravo je to ono što može da spreči nesporazume, umanji bes, a pre svega celu situaciju učini manje stresnom i bolnom.

Izvinjenje je važan ritual. Njime pokazujemo poštovanje prema partneru i empatiju prema voljenoj osobi. Umiriti one koje volimo rečju "izvini" ne bi trebalo da nam je važnije od ponosa.

Objasniti svoje postupke nije lako. Često smo sebični, ne razmišljamo o posledicama koje, po pravilu, drugi snose. I tu opet dolazim u sukob sa raznim "mudracima".

Ne možemo da radimo samo ono što nas čini srećnim, jer nismo sami. To je moguće prilikom kupovine duksa ili kod izbora priloga za pljeskavicu, ali ne i u odnosima. To ne znači ni da treba da podnosimo situacije i stvari koje nas povređuju ili nas vređaju na bilo koji način.

Ali ako biram majonez za svoj sendvič ili samo salatu za obrok za dvoje, odreći ću se premaza. I to nije kompromis, već moja želja da uživamo u hrani zajedno.

I možda sam banalizovala, ali tako neću morati da se izvinjavam zbog ličnog ukusa i da objašnjavam zašto mi je on važniji od trenutka sa voljenom osobom.

Reč "izvini" nas NE čini slabićima, već naprotiv, pod uslovom da je nismo uslojili kao "refleks".

Put, odluke i mi

Dan odluka. Kraj je značio jedan početak. Jedna priča se završila pre nego što je i počela, druga se otvarala bez ikakve ideje da će imati zapleta i zaključka. U mom ludilu, besu i čvrstom stavu da neću podleći nečijem šarmu i da mi je dosta lažnih prepiski, zavlačenja, kada nam je toliko malo u životu potrebno, ipak  dozvolih da mi stomak odredi narednih godinu dana.

Bio je to pogled koji je trajao, realno sekundu do dve, a u mojoj glavi čitavu večnost. I dok su se odmeravale crte na licima pitala sam se zašto baš to veče moram da upoznam nekog i da li će mi i taj krenuti sa rečenicom kako se znamo od nekud.

I bilo je nešto čudno tu. Mnogo kasnije ću shvatiti da jeste to bilo to „na prvi pogled“. Da, da, sladunjavo, holivudski patetično. I ne znam zašto nisam ostala kada je otišao. Mogla sam da zaobiđem tu kafanu i izbegnem taj dodir na butini. Mogla sam da sprečim sve ono što će se razvijati u narednih 365 dana. Ali, nisam....

Pamtim slučajni dodir ramenom i mogu da osetim prste na spoljnom delu butine i sećam se majice koju sam nosila i pamtim koliko mi je puta bilo teško da udahnem to veče.
I sve sam to mogla da izbegnem, ali, opet nisam.

I sećam se da ne znam zašto sam napravila tu prvu fotku, do druge je prošlo više od pola godine, u mračnoj kafani sa lošom prednjom kamerom. Da, da bih kasnije pokušala da je posvetlim i imam podsetnik na taj početak oktobra. Verovatno.

I onda je krenulo putovanje. Posle ovoliko vremena ono mi liči na vožnju vozom sa parnom lokomotivom, dok mi sedimo na drvenim klupama u kupeu. Vozimo se kroz divne, ali i olujne krajeve. To putovanje nas menja, trajno.

Dan posle slučajnih dodira, namernih poljubaca i vaćarenja u liftu, koje je pod video nadzorom, morala sam da proverim da li sam samo umislila da se pojavio TAJ koji je uspeo da mi rastopi komad leda.

Bilo je hladnjikavo i nekako dečje, naivno. Trajala je ta moja poseta kao mali školski odmor, a mi kao školarci sakriveni iza zgrade potvrđujemo da je poljubac bio pravi. 
Stomak mi je izrodio milion gusenica koji će kasnije prerasti u predivne leptiriće.
Upoznavali smo se i plašili, želeli mnogo i bežali isto toliko. Puštali se i zaustavljali, jer ta je vožnja bila  ograničena.

Znali smo da postoji poslednja stanica. Dobro, on je znao, ja nisam dala da se zaustavimo.
Jedna zakopčana jakna, rolnice sa višnjom i vanil šećerom umesto šećera u prahu, loše skuvana kafa, jedna šolja, prvo sakrivanje suza posle gledanja filma, stisak ruke u prepunoj kafani, iznenadni dolazak, jedna pesma, majica i izgubljena minđuša, nađena gotovo godinu dana kasnije. Poruke u rokovniku, kosmos na ramenu, milion umirujućih zagrljaja, more nesporazuma i rasprava koje su posledica iskrenih strahova, o kojima se ne razgovara, jer jelte veliki smo....

Moje letenje i njegovo hodanje. Moji snovi i njegova realnost. I čini se to je baš lepo uklopiti. Međutim, delovi slagalice nekada su ugurivani u prostore kojima ne pripadaju.
Činilo se da počinjemo da srastamo. Činilo se da volimo.  Pustili smo se, neko pre, neko kasnije. I sve je delovalo ljudski, samo da naša priča nije potpuno različita, jer mi nismo dvoje koji su po kalupu, kod nas su pogrešili u sastavljanju.

Pesak, sunce i iskrena sreća. Taj dan svet je postojao samo zbog mene. Tog dana sam kosmosu bila zahvalna na svemu što mi je priredio, ako je TO bila nagrada. 

U prstima pamtim mekoću majice koju je nosio, da bih kod kuće tu uspomenu „preselila“ na jastuk i dok spavam čuvam ga u zagrljaju. I brine me i nervira, ljuti i izaziva najgore u meni. A opet volim što ga volim, jer zna da izvuče i najbolje iz mene, da me umiri i da me učini boljom osobom. I ja sve to u njemu izazivam.

...