Dan odluka. Kraj je značio jedan početak. Jedna priča se završila pre nego što je i počela, druga se otvarala bez ikakve ideje da će imati zapleta i zaključka. U mom ludilu, besu i čvrstom stavu da neću podleći nečijem šarmu i da mi je dosta lažnih prepiski, zavlačenja, kada nam je toliko malo u životu potrebno, ipak dozvolih da mi stomak odredi narednih godinu dana.
Bio je to pogled koji je trajao, realno sekundu do dve, a u mojoj glavi čitavu večnost. I dok su se odmeravale crte na licima pitala sam se zašto baš to veče moram da upoznam nekog i da li će mi i taj krenuti sa rečenicom kako se znamo od nekud.
I bilo je nešto čudno tu. Mnogo kasnije ću shvatiti da jeste to bilo to „na prvi pogled“. Da, da, sladunjavo, holivudski patetično. I ne znam zašto nisam ostala kada je otišao. Mogla sam da zaobiđem tu kafanu i izbegnem taj dodir na butini. Mogla sam da sprečim sve ono što će se razvijati u narednih 365 dana. Ali, nisam....
Pamtim slučajni dodir ramenom i mogu da osetim prste na spoljnom delu butine i sećam se majice koju sam nosila i pamtim koliko mi je puta bilo teško da udahnem to veče.
I sve sam to mogla da izbegnem, ali, opet nisam.
I sećam se da ne znam zašto sam napravila tu prvu fotku, do druge je prošlo više od pola godine, u mračnoj kafani sa lošom prednjom kamerom. Da, da bih kasnije pokušala da je posvetlim i imam podsetnik na taj početak oktobra. Verovatno.
I onda je krenulo putovanje. Posle ovoliko vremena ono mi liči na vožnju vozom sa parnom lokomotivom, dok mi sedimo na drvenim klupama u kupeu. Vozimo se kroz divne, ali i olujne krajeve. To putovanje nas menja, trajno.
Dan posle slučajnih dodira, namernih poljubaca i vaćarenja u liftu, koje je pod video nadzorom, morala sam da proverim da li sam samo umislila da se pojavio TAJ koji je uspeo da mi rastopi komad leda.
Bilo je hladnjikavo i nekako dečje, naivno. Trajala je ta moja poseta kao mali školski odmor, a mi kao školarci sakriveni iza zgrade potvrđujemo da je poljubac bio pravi.
Stomak mi je izrodio milion gusenica koji će kasnije prerasti u predivne leptiriće.
Upoznavali smo se i plašili, želeli mnogo i bežali isto toliko. Puštali se i zaustavljali, jer ta je vožnja bila ograničena.
Znali smo da postoji poslednja stanica. Dobro, on je znao, ja nisam dala da se zaustavimo.
Jedna zakopčana jakna, rolnice sa višnjom i vanil šećerom umesto šećera u prahu, loše skuvana kafa, jedna šolja, prvo sakrivanje suza posle gledanja filma, stisak ruke u prepunoj kafani, iznenadni dolazak, jedna pesma, majica i izgubljena minđuša, nađena gotovo godinu dana kasnije. Poruke u rokovniku, kosmos na ramenu, milion umirujućih zagrljaja, more nesporazuma i rasprava koje su posledica iskrenih strahova, o kojima se ne razgovara, jer jelte veliki smo....
Moje letenje i njegovo hodanje. Moji snovi i njegova realnost. I čini se to je baš lepo uklopiti. Međutim, delovi slagalice nekada su ugurivani u prostore kojima ne pripadaju.
Činilo se da počinjemo da srastamo. Činilo se da volimo. Pustili smo se, neko pre, neko kasnije. I sve je delovalo ljudski, samo da naša priča nije potpuno različita, jer mi nismo dvoje koji su po kalupu, kod nas su pogrešili u sastavljanju.
Pesak, sunce i iskrena sreća. Taj dan svet je postojao samo zbog mene. Tog dana sam kosmosu bila zahvalna na svemu što mi je priredio, ako je TO bila nagrada.
U prstima pamtim mekoću majice koju je nosio, da bih kod kuće tu uspomenu „preselila“ na jastuk i dok spavam čuvam ga u zagrljaju. I brine me i nervira, ljuti i izaziva najgore u meni. A opet volim što ga volim, jer zna da izvuče i najbolje iz mene, da me umiri i da me učini boljom osobom. I ja sve to u njemu izazivam.
...
Нема коментара:
Постави коментар