Kome pripada moj život?

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević izjavio je danas da se iz meseca u mesec smanjuje broj nezaposlenih na evidenciji Nacionalne službe zapošljavanja. On je kazao i da je siguran da će se Srbija u budućnosti naći u situaciji da joj je potrebna radna snaga. Toj tezi se pridružio i direktor NZS Zoran Martinović koji je kazao da se oko 570.000 osoba nalazi na evidenciji NZS, a uprkos tome veliki broj poslodavaca ne može da nađe adekvatnu radnu snagu.

Pitanje broj 1: Kako će stolara u endokrinologa prekvalifikovati ova država?

Iz Lekarske komore Srbije upozoravaju, da nešto mora hitno da se preduzme kako bi se sprečio odlazak lekara, jer u Srbiji skoro 60 odsto lekara specijalista su stariji od 55 godina i oni će za sedam do deset godina otići u penziju, tako da će zdravstvene ustanove ostati bez tog kadra. Direktorka LKS Tatjana Radosavljević rekla je Tanjugu da je do sada oko 700 lekara tražilo izdavanje sertifikata dobre prakse, koji im je neophodan za zapošljavanje u inostranstvu.

Prema objavljenim informacijama, Srbija će vrlo brzo ostati bez endokrinologa i pedijatara. Što povlači sledeće pitanje koje se odnosi na populacionu politiku: Ko će brinuti o zdravlju dece koja su, prema navodima lično predsednika države Aleksandra Vučića, deficitarna?

Broj nezaposlenih u ovoj državi se beleži na osnovu broja javljanja određenoj filijali NSZ. Dovoljno je da se nezaposleni jednom ne javi svom savetniku kako bi bio izbrisan sa liste onih koji traže posao.

No, tu lista nekakva bar postoji. Ali ne postoji spisak koji se „puni“ brojevima onih koji svakodnevno napuštaju državu.

Srbija već dve decenije vodeća u regionu i u svetskom vrhu po iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi, ali sve više u potrazi za egzistencijom i boljim životom odlaze i sredovečni ljudi, pojedinačno ili porodično.

Prema podacima iz 2005. godine iz zemlje je tada otišlo oko 31.000 ljudi. Upravo od te godine počeo je galopirajući rast emigriranja, te ih je već 2007. otišlo 54.000. U periodu od 2007. do 2014. godine, prema objavljenim podacima, iselilo oko 300.000 ljudi.

Od onih koji napuste državu, a da ih je neko evidentirao, svaki treći odlazi u Nemačku, a svaki sedmi sa sobom nosi i fakultetsku diplomu.

Pitanje broj 2: Da li se tako dolazi do željene nezaposlenosti građanstva u državi?

„Na rezultate na tržištu rada ne utiču samo kretanja zaposlenosti i nezaposlenosti, već i demografski trendovi, koji su naročito nepovoljni kada je reč o populaciji uzrasta od 15 do 24 godine", saopštio je Republički zavod za statistiku dodajući da je broj mladih u odnosu na isti period prošle godine manji za 14.000, što predstavlja polovinu ukupnog smanjenja populacije.

Znači, nema više smisla govoriti od „odlivu mozgova“ u smislu „mladih i obrazovanih“ iz Srbije, sada idu svi koji mogu da odu, bez obzira na starost i zanimanje.

Đorđević je u pravu kada kaže da će trebati radne snage Srbiji, posebno ona koja će raditi za najnižu platu u regionu (oko 380 evra). Plate kojima se hvale predstavnici vlasti, se mere u javnom sektoru, niko se ne osvrće na one koji rade za minimalce i primanja koja su čak ispod propisanih. Ne broje se ni oni koji su na ugovorima na određeni vremenski period.   

Ta famozno najavljena prosečna plata od 400 evra služi samo u propagandne svrhe. U  stvarnom životu ljudi koji hrane porodice, školuju decu, plaćaju kredite i kirije, podatak da li je „prosečna“ plata 395 ili 405 evra,je nebitna.

Međutim, nije plata jedini faktor koji čoveka opredeljuje da ostane ili ode. Mnogo važniji motiv je perspektiva, najpre lična, a onda i kako osoba vidi državu u budućnosti. Prema iznetim podacima: ne vidi je.

Zaključiću da je ljudima preko glave potraga za vezom i poznanstvima povodom svakog životnog problema – od upisa deteta u vrtić do poseta lekaru. Ovde je sve izraženiji naopak sistem vrednosti, pa se na kraju čitavog lanca nalazi napredovanje po političkoj liniji, odnosno jedan partokratski sistem u kome je životni i profesionalni uspeh vezan isključivo za partijsku pripadnost.