Dvotaktni motor

„Postoje različite vrste ljubavi na ovom svetu, ali nikad se ne pojavljuje ista ljubav dva puta.“ 

Pre nekog vremena podelima sam na jednoj od društvenih mreža tekst koji govori o ženama neobične lepote i izražene inteligencije, koje su nežne i mirne ili preke i strasne, koje su bile i ostale večna inspiracija za pisce i pesnike. Na moje iznenađene isti su više "lajkovali" muškarci nego žene.

I upravo je to bio razlog za mnogobrojne razgovore sa prijateljima, poznanicima, muškim članovima familije, a malo je falilo da anketiram i "propitam" po ulici.

Zaključak I: gotovo svi su isto rekli - oni "pale" kasnije. Imaju više vazduha u ventilima za razliku od žena, zbog kojeg svesni ljubavi postaju uglavnom tek kada su propustili šestu priliku kod određene žene. 

Zaključak II: svi imaju jednu koju vole i koju čekaju, a koju su nekada "imali".


Muškarci i žene kreću različitim brzinama, ali i različito doživljavaju određene odnose. Muškarci mnogo jasnije prave razliku između ljubavnog odnosa i ljubavne veze. I više su okrenuti vezi, za razliku od žena koje lakše dođu do odnosa.

Ljubavna veza je ona vrsta muško-ženske interakcije koja se bazira na osvajanju, podrazumevanju, iluziji sigurnosti, zavisnosti, strogom naglasku na nama, predrasudama, potiskivanju svojih potreba i neizbežnom razočaranju.

Ljubavni odnos, nasuprot tome, traži živost, iskrenost, otvorenost, prihvatanje nesigurnosti kao sastavnog dela življenja, poštovanje, slušanje, gledanje, otvorenost za poteškoće te poverenje da je upravo zajedništvo snaga koja oboma može pomoći da rastu.


Muškarci imaju "standard mesec do tri". To je ono vreme u kojem pokažu ženama najbolje od sebe: pridržavaju kaput, otvaraju vrata, maze, ljube, nežni su i divni, seksom dokazuju koliko su neophodni... Ali taj period prođe, žene posle istog žele više i tu nastaje problem.

Kako kažu moji sagovornici, tada se prepadnu, jer šta dalje. Treba dati i emociju koju duboko u sebi kriju. Možda bi i pokušali da je otkriju, ali im je po prirodi lakše da ne govore o njima, jer zašto pričati kada je mnogo jednostavnije zavući se u lokale sa glasnom muzikom i mrakom, nego sedeti u osvetljenom restoranu na romantičnoj večeri.

Ne snalaze se, kažu. A žene bi, opet, da znaju na čemu su, jer ne bi one gubile vreme sa muškarcem koji se boji emocija i koji živi sakrivajući se od strahova.

Moji sagovornici tvrde i da im je trebalo najmanje pola godine da shvate šta im nedostaje, uprkos izlascima, novim ženama, raznim avanturama i ludom seksu. Nedostajalo je ono što je ONA odnela sa sobom - NJU.

I opet sam bila šokirana - muškarci koji su iskreno, pomalo poplašeno i sa krivicom govorili o neučinjenom, o strahovima i neimanju određenih organa, pa su se dokazivali kod onih koje im nisu ostavile trag na srcu. 

Muškarci su kukavice, kažu oni. Na ženama je da im strahove tetoši, pažljivo prilazi, ne pokazujući da im treba išta, i to kažu. Muškarci se vole dokazivati - u seksu, šarmiranju, lažnoj zainteresovanosti... Taj period bi trebalo da prođe, ali kako isti tvrde, malo njih je evoluiralo.

No, ipak ima i drugih primera, ne treba generalizovati, ali kada sam sagledala listu i uporedila sa rečenim, ima mnogo sličnosti. Ta valjda smo svi satkani od emocija, razlikujemo se po načinu iskazivanja istih. Nekome to ide lakše i nema potrebu iste da brani životom, a ima i onih koji će sve uraditi da do istih ne dođete.

"Iskrena ljubav se događa živima"

Za kraj jedan divan, divan tekst muškom rukom napisan o tome kada muškarac zna da je našao NJU:

Stvar s pronalaženjem žene koju više nikada nećete izgubiti je da ona retko dolazi upakovana onako kako se nadate da će ljubav doći. Ona je sva naopaka. Može biti zamršena ili povremeno izluđujuća, ipak njena zamršenost i intrigantnost je ono što se pokazuje najvećim izazovom za vaše skrivene potrebe. Drukčija je kada je s vama – i vi to znate. Ona ne pokazuje sve svoje karte bilo kome. Kada se otvori i pokaže vam šta drži u rukama, to je uglavnom zapanjujuće i inspirišuće. Sačuvala je najbolje delove sebe za vas. Ona stvara drukčiji svet unutar svoje mašte, onaj koji ne može svako razumeti, ali s vama je otvorila vrata koja su ostala zatvorena.

Muškarac neće napustiti ženu za koju zna da je nikad neće moći zameniti. Svakom od nas je potrebno nešto drugo od partnera. Ljubav nije jedan kalup koji pristaje svima. Postoji milon različitih jezika i ukusa, boja i veličina i svi oni čekaju i kapaju u svojoj udobnoj stvarnosti. Ono što je zadivljujuće za jednu osobu druga osoba može prevideti, ono što je jednome previše drugome može biti taman. Stoga je ova žena, koja je nezaboravna, drukčija za svakog muškarca kojeg je očarala svojom stvarnošću.

Velike ljubavne priče nisu velike zbog toga koliko lako su se stvari događale u njima, već zbog poteškoća koje su njeni akteri prebrodili kako bi ljubav funkcionisala. Iskušenja i nevolje koje su pred nama ukoliko imamo sklonosti da idemo za onim što želimo i nagrada koja sledi, govore nam da bez obzira na sve, ta ljubav će uvek biti vredna toga.

Poseta, zamalo, zabavnom parku

Svi smo bili deca i voleli šarene autiće, balerinu, šećernu vatu i ringišpil u luna parku. Neko je voleo da isproba sve te naprave, neko samo muziku iz istih. E, onda smo odrasli i zamenili te, nekim drugim zabavnim sadržajima i mestima.

I zato jedno jutro reših da dan provedem u, meni, zabavnom okruženju, pomalo mističnom, ali nadasve izazovnom. Sredila sam utiske, poslagala očekivanja i navukla osmeh. Krenuh.

Zahvaljujući novim tehnologijama i svemoćnom google street-u iz prve nađoh adresu i sam objekat. Velika metalna vrata. Otvara ih teta u svojim sjajnim 60-tim godinama, dobro, ličila je pomalo u sivom puloveru na Zvonara Bogorodičine crkve. Škripa metala iza kojeg bi trebalo da se krije carstvo.

Međutim, zamalo...

Voda me i pokazuje, a ja glumim oduševljenje dok jedva smeh zadržavam. Trudi se da mi objasni kako je Balerina nekada imala obe noge, ali vreme je učinilo svoje, pa je sada na jednoj, te ta vrteška nije za upotrebu. Ali zato, od 20 autića dva rade, samo treba otkriti koji su to.

Ringišpil je tek posebna priča. Konstrukcija je dobra, ali nema sedišta. Pa ko hoće može akrobacije da izvodi i proveri koliko su klizave žice i kakva je statika istog. Vozić, pa hm.

Šine sijaju, ali nema pragova, te tako lokomotiva stoji uspavana i mislim da bi se raspala da se slučajno neko usudi da je pokrene.

Posebna atrakcija interesantnog, zamalo, zabavnog mesta, je šatra magije. Jedini problem je što u mađioničarskim trikovima uvek treba "neko iz publike". Ma ne bi ni to strašno bilo da glavni majstor nije poput Kit Ričards (volim ja njega, ali ne da gledam).

Neka, nije mi do magije. No, kada sam već tu da isprobam neku od sprava. I tu postaje urnebesno.

Može se i na te sakate naprave, ali žeton mora da se plati. Jedino su oni bili novi, sjajni i nadasve preskupi za ono što se nudi.

Ne budem stipsa, dam keš. Teti u puloveru izvučem osmeh, a ona mi kaže kako sam omašila dan, jer je baš dan ranije bila sjajna žurka u tom parku zabave. Složim facu u obliku upitnika, ma da li je moguće da uvek omašim "taj" dan.

Isprobala sam pola vrteške, deo vozića i popela se na sajlu (ne pitajte kako). I sve to ne bih uspela da nisam znatiželjna i uvek se usudim.

Zaboravih da vam napomenem, bilo je tamo još par zalutalih poput mene, koji su za razliku od mene uspevali da izgledaju potpuno razočarano.

I taman kada pomislih da to ludilo ne može biti bolje, pojavi se čika zadužen za muziku. Imao je svojih 160 kg i samouveren pogled. Delovao je da se u note razume, neke već...

Sa prvim taktovima muzike devedesetih ovde opšte priznate, tada, shvatih da uvek može biti "zabavnije".

Nisam dočekala sledeću listu numera, zahvalila sam se i uz osmeh kazala kako baš moram da požurim, ali vratiću se. Ali, zamalo.

Misao - smisao - cilj

"Misli mene gone sve do vasione i na tome putu mraka zvezde me se klone" ili "Kakve su ti misli takav ti je život", a možda i "Sve dok mislim stvaram"...

E baš ta "misao" je razlog moje zamišljenosti poslednjih nekoliko sedmica. I dok se roje te misli, a ja u njima uživam svu ljubav ovog sveta, blaga otkrivam iza sedam gora i sedam mora, zmajeve noću uspavljujem i vozam se na metalnom poklopcu tirkiz plave šerpe na tufne, ne mogu da na trenutak ne sagledam realnost, koja je sušta suprotnost.

Može ona biti kao te moje misli, ali su za to potrebna određena "pomagala" koja su, kažu, nelegalna, te ih u slobodnoj prodaji nema.

No, misao je vrlo jak pokretač od kojeg zavisi naše raspoloženje. Kombinacija misli i emocija reflektuje se kao naš stav prema određenoj stvari/pojavi/osobi.

Međutim, nije misao supermoćna. Sigurna sam, da se uprkos najboljoj nameri, uloženom trudu i silnoj "upotrebi" pozitivnih misli, zaglavimo, s vremena na vreme, u nekoj lošoj epizodi te se pitamo imali svrhe sav uloženi napor.

U takvim situacijam se pitamo zašto nešto radimo, čemu to vodi, koja je svrha ulaganja sebe u neki od životnih projekata... I tu postaje jako zanimljivo, ako komunicirate sa sobom.

Misli se nadovezuju, kao da ih na normu svest štanca, bez osećaja da će ta proizvodnja stati. Ali, onda u jednom trenutku imate mogućnost da izaberete: sakriti se od istih, tako što ćete se zatrpati obavezama koje nisu u dodiru sa onim što vas muči ili pokušati da nađete smisao.

Nisam sigurna da sam isti upoznala do kraja, samo znam da on daje pravac mislima. I to je put kojim treba ići, ali ne ređe.

Da banalizujem, deci su u ranoj mladosti igračke zanimljive vrlo kratko. Kada interesovanje za tu prvu kupljenu prođe, mi roditelji potomku kupimo novu, koju otrese o pod posle, grubo, tri minuta. Pravdamo taj postupak dečjim "malim" godinama. Ali to dete, a i mi smo deca bili, odrasta. Pa sa igračaka pređe na tehniku, nepokretnosti, ljude...

I postajemo megalomani. Nezasita odrasla bića koja svest koriste za proizvodnju misli: kako da do novih "igračaka" dođemo, a da pritom smisao nismo pronašli u onoj predhodnoj.

Kada je čovek gladan, on ima samo jednu misao, da dođe do hrane. I ta potraga je njegova svrha: nabaviti ono što je neophodno za opstanak,. Ali šta je sa onima koji pune astale đakonija imaju? Šta njima nedostaje? Njima fali ono što je van trpeze, a da bi se sa tom potrebom suočili moraju se suočiti sa sobom, a to nije jednostavno ni lako.

lakše je nagomilavati igračke kojima ćemo biti oduševljeni minut do pet, odnosno nastaviti utabanom, komfornom stazom koja nas neće dovesti do naše suštine. Nećemo sebi postaviti pitanje ima li smisla i koja je svrha svega što radim da bi imali i o koncu šta imamo, ako osećamo da nam nešto nedostaje.

Psiholozi kažu da vrlo često, iako svest posedujemo, pribegavamo "lakim" rešenjima, koja na kraju priče budu baš ona najteža.

Frojd je smatrao da je mentalno zdrava osoba, osoba koja je sposobna za rad i za ljubav i da je to upravo svrha ljudi. A kažu psiholozi da "svrha" ima još nekoliko kategorija, ali su saglasni da ako sve nisu usaglašene i ispunjene, čovek će uvek ostati ono dete iz ovog teksta.

Slažu se isti i da je suština svega ljubav. I ja se slažem, jer kad krećeš sa te osnove smisao ne može da izostane. Rezultat je posledica, a manifestacija nuspojava, a ne cilj.