Svi smo bili deca i voleli šarene autiće, balerinu, šećernu vatu i ringišpil u luna parku. Neko je voleo da isproba sve te naprave, neko samo muziku iz istih. E, onda smo odrasli i zamenili te, nekim drugim zabavnim sadržajima i mestima.
I zato jedno jutro reših da dan provedem u, meni, zabavnom okruženju, pomalo mističnom, ali nadasve izazovnom. Sredila sam utiske, poslagala očekivanja i navukla osmeh. Krenuh.
Zahvaljujući novim tehnologijama i svemoćnom google street-u iz prve nađoh adresu i sam objekat. Velika metalna vrata. Otvara ih teta u svojim sjajnim 60-tim godinama, dobro, ličila je pomalo u sivom puloveru na Zvonara Bogorodičine crkve. Škripa metala iza kojeg bi trebalo da se krije carstvo.
Međutim, zamalo...
Voda me i pokazuje, a ja glumim oduševljenje dok jedva smeh zadržavam. Trudi se da mi objasni kako je Balerina nekada imala obe noge, ali vreme je učinilo svoje, pa je sada na jednoj, te ta vrteška nije za upotrebu. Ali zato, od 20 autića dva rade, samo treba otkriti koji su to.
Ringišpil je tek posebna priča. Konstrukcija je dobra, ali nema sedišta. Pa ko hoće može akrobacije da izvodi i proveri koliko su klizave žice i kakva je statika istog. Vozić, pa hm.
Šine sijaju, ali nema pragova, te tako lokomotiva stoji uspavana i mislim da bi se raspala da se slučajno neko usudi da je pokrene.
Posebna atrakcija interesantnog, zamalo, zabavnog mesta, je šatra magije. Jedini problem je što u mađioničarskim trikovima uvek treba "neko iz publike". Ma ne bi ni to strašno bilo da glavni majstor nije poput Kit Ričards (volim ja njega, ali ne da gledam).
Neka, nije mi do magije. No, kada sam već tu da isprobam neku od sprava. I tu postaje urnebesno.
Može se i na te sakate naprave, ali žeton mora da se plati. Jedino su oni bili novi, sjajni i nadasve preskupi za ono što se nudi.
Ne budem stipsa, dam keš. Teti u puloveru izvučem osmeh, a ona mi kaže kako sam omašila dan, jer je baš dan ranije bila sjajna žurka u tom parku zabave. Složim facu u obliku upitnika, ma da li je moguće da uvek omašim "taj" dan.
Isprobala sam pola vrteške, deo vozića i popela se na sajlu (ne pitajte kako). I sve to ne bih uspela da nisam znatiželjna i uvek se usudim.
Zaboravih da vam napomenem, bilo je tamo još par zalutalih poput mene, koji su za razliku od mene uspevali da izgledaju potpuno razočarano.
I taman kada pomislih da to ludilo ne može biti bolje, pojavi se čika zadužen za muziku. Imao je svojih 160 kg i samouveren pogled. Delovao je da se u note razume, neke već...
Sa prvim taktovima muzike devedesetih ovde opšte priznate, tada, shvatih da uvek može biti "zabavnije".
Nisam dočekala sledeću listu numera, zahvalila sam se i uz osmeh kazala kako baš moram da požurim, ali vratiću se. Ali, zamalo.
Нема коментара:
Постави коментар