Jednostavnost sebičnosti i složenost altruizma

Na stolu pogačice s droždinom, kiflice sa sirom i tulumbe. Kiša rominja i martovsko je prohladno veče. Čekaju se gosti. Trebalo je to da bude jedno prijatno, ušuškano veče. No, i pored sve želje, nije. Nedostatak parking mesta u okolini odredio je one koji se čekaju da ostanu u svojim kućama. Istina, mnogo je vozila, a malo mesta ista...

E nije, nego je još jedan u nizu glupih izgovora.

Mnogo sam se istih naslušala. Svaki ponaosob obrađivala i opravdavala. A sada, eto može mi se, neću.

Prebrojala sam svoje izgovore, i moram priznati, bilo je ih je vrlo malo. Uglavnom sam vrlo precizna: kad hoću, onda hoću, kada neću, onda baš neću. Znam zašto hoću i zašto neću da uradim/vidim nekog/nešto.

Ali ipak se danas bavim tom rečju i njegovom težinom. Za dobar izgovor treba biti lukav, za loš možda, samo sebičan. Lukavstvo je jedan vid prevare, manipulacije, obmane, iskorišćavanja, zloupotrebe i kontrolisanja određene osobe. Lukavstvo je najčešće osobina sebični ljudi. To su oni koji su usmereni na sebe i ostvarenje svojih interesa, ljudi koji su sami sebi centar sveta, i to pokušavaju da nametnu i drugima, svesno ili nesvesno.

"Samo su glupaci lukavi, a samo inteligentni ljudi mogu biti naivni. Lukavstvo nije izvor nikakve ideje o životu, a naivnost sama po sebi uvek predstavlja izvesnu ideju o stvarnosti, makar obično idealiziranu. Naivni su oni ljudi koji o životu imaju bar svoju iluziju, a lukavi su, naprotiv, osuđeni da uvek izobličavaju i degradiraju istinu. Naivnost, to je mladost srca, pa čak i u poznim godinama. Naivnost znači ulepšavati sve oko sebe. Naivnost je dakle osobina lepih duša".

Postoji momenat kada bliske ljude ne pitamo za razlog viđanja. Ne tražimo plan druženja sa urađenim redosledom radnji u okviru iste akcije. Posebno to ne radimo sa porodicom. Ne pravdamo svoje postupke, koji su povredili drugog, nama, navodno, bitnog. Ne pretvaramo sebe u žrtvu nesporazuma, ako smo jasno postigli dogovor.

Sebični ljudi se koriste izgovorima kako bi prekrili nezainteresovanost ili nerazmišljanje (koje je opet posledica odsustva razumevanja drugih). To su oni koji su u stanju da vam ispričaju sve komšijske probleme i nakon čega će otići bez da se zainteresuju za, recimo, vaše zdravlje. I na meni je izbor, želim li takve osobe u životu ili ne.

Ta sebičnost i sve što sa njom ide, od ljudi pravi usamljene, ostavljene osobe, očajne i željne pažnje.

Mene je jedno život naučio - da ne patim za onim od juče, već da ljubim ovo sada. Nije da sam u potpunosti dostigla taj nivo svesti, pa me zaboli ono bez čega sam ostala, ali, jesam savladala patnju koja kao posledica ide uz tu bol.

Izmaštam u toku dana milion scena: zagljaja, vidim oka dva, osmeh, šutiram i ja loptu... Onda otvorim oči, udahnem i zagrlim ono što imam. Zahvalim se što su me za majku/prijatelja/koleginicu izabrali.

Obučem jaknu i odem na kafu koju sam obećala ili prosto istu skuvam i ugostim. Jer, neću sutra da tugujem za tim momentom, jer sam ga izabrala JA i niko me na isti nije terao.

Nema vremena za izgovore, jednostavno je: ili se hoće ili ne. Sve ostalo je suludo trošenje energije na sebičluk koji se lukavošću kasnije spira. I o koncu ljudi postaju ogorčeni i usamljeni.

Meni od ovoga više ne treba

Odmah na početku da vas upozorim da će nastavak teksta biti supernjanjav, pun emocija i mojih utisaka. Ovo je priča o prijateljstvu, NJIMA koji me vole, MENI koja ih voli.

Sinoć su stan na 11 spratu ispunili prijatelji. Vazduh je mirisao na ljubav. Da, bila je to noć potvrda koje nemaju cenu, koje nisu merljive poznatim jedinicama, koje novac ne može da zameni.

Retko ko priča o poklonima koje dobije za rođendan, kažu nije pristojno. E ja se ne slažem. Ja ću pisati o njima, jer sve što mi je poklonjeno jeste potpuno lično, znak koliko me poznaju i vole darodavci.

Najvredniji poklon koji sam dobila bila je rečenica, od gotovo svih,: ZASLUŽILA SI. Tu sam se u par navrata rasplakala.

Poklonili su mi nešto u čemu ću samo ja uživati, nešto što ne mogu da podelim sa drugima, poklonili su mi vreme da se sebi ugodim, da provedem neke sate u objektu u kojem će drugi brinuti o meni, jer zaslužila sam kažu.

Teško se kupuje parfem za osobu sa kojom ne delite svakodnevno sate, ali jedan od prijatelja je izabrao baš ono što ja jesam. Nije promašio.

Portret mene, kako me on vidi, je dokaz koliko me poznaje i svaki detalj jesam ja.

Roman simboličnog naziva "Tajni život velikih pisaca" uz poruku: Čitaćemo i o tebi; pa treba li više?

Ima još toliko toga, ali i ovim sam, možda preterala u otkrivanju. No, namera mi je da podelim spoznaju da 40 godina rada na sebi, pokušavanja, loših veza, propalih snova, ubijenih želja... je ipak donelo dobro. Imam svoje prijatelje, te drage ljude koji su mi oslonac, podrška, koji su tu da sa mnom plaču, smeju se i piju. I ja sam tu za njih.

PRIJATELJI su ovaj jubilej i moju 40-tu zanavek jedinstvenom načinili. Znam da nikada neću biti sama sve dok imam bar jednog od njih.

Niti prijateljstva su tanke, osetljive i mogu se lako pokidati, ali na nama je da ih jačamo i čvrsto držimo. Jer su baš ti ljudi dokaz naše vrednosti, a to se novcem ne može ostvariti.

Sinoć je prijateljstvo dobilo krunu, sinoć su sva ulaganja u nas, potvrđena. Zato, čuvajte prijatelje, posebno kada su teški i mrzovoljni, kada se sa njima ne slažete, kada okrenete glavu da ih ne biste opsovali, kada ućutite da ne biste vikali...