Na stolu pogačice s droždinom, kiflice sa sirom i tulumbe. Kiša rominja i martovsko je prohladno veče. Čekaju se gosti. Trebalo je to da bude jedno prijatno, ušuškano veče. No, i pored sve želje, nije. Nedostatak parking mesta u okolini odredio je one koji se čekaju da ostanu u svojim kućama. Istina, mnogo je vozila, a malo mesta ista...
E nije, nego je još jedan u nizu glupih izgovora.
Mnogo sam se istih naslušala. Svaki ponaosob obrađivala i opravdavala. A sada, eto može mi se, neću.
Prebrojala sam svoje izgovore, i moram priznati, bilo je ih je vrlo malo. Uglavnom sam vrlo precizna: kad hoću, onda hoću, kada neću, onda baš neću. Znam zašto hoću i zašto neću da uradim/vidim nekog/nešto.
Ali ipak se danas bavim tom rečju i njegovom težinom. Za dobar izgovor treba biti lukav, za loš možda, samo sebičan. Lukavstvo je jedan vid prevare, manipulacije, obmane, iskorišćavanja, zloupotrebe i kontrolisanja određene osobe. Lukavstvo je najčešće osobina sebični ljudi. To su oni koji su usmereni na sebe i ostvarenje svojih interesa, ljudi koji su sami sebi centar sveta, i to pokušavaju da nametnu i drugima, svesno ili nesvesno.
"Samo su glupaci lukavi, a samo inteligentni ljudi mogu biti naivni. Lukavstvo nije izvor nikakve ideje o životu, a naivnost sama po sebi uvek predstavlja izvesnu ideju o stvarnosti, makar obično idealiziranu. Naivni su oni ljudi koji o životu imaju bar svoju iluziju, a lukavi su, naprotiv, osuđeni da uvek izobličavaju i degradiraju istinu. Naivnost, to je mladost srca, pa čak i u poznim godinama. Naivnost znači ulepšavati sve oko sebe. Naivnost je dakle osobina lepih duša".
Postoji momenat kada bliske ljude ne pitamo za razlog viđanja. Ne tražimo plan druženja sa urađenim redosledom radnji u okviru iste akcije. Posebno to ne radimo sa porodicom. Ne pravdamo svoje postupke, koji su povredili drugog, nama, navodno, bitnog. Ne pretvaramo sebe u žrtvu nesporazuma, ako smo jasno postigli dogovor.
Sebični ljudi se koriste izgovorima kako bi prekrili nezainteresovanost ili nerazmišljanje (koje je opet posledica odsustva razumevanja drugih). To su oni koji su u stanju da vam ispričaju sve komšijske probleme i nakon čega će otići bez da se zainteresuju za, recimo, vaše zdravlje. I na meni je izbor, želim li takve osobe u životu ili ne.
Ta sebičnost i sve što sa njom ide, od ljudi pravi usamljene, ostavljene osobe, očajne i željne pažnje.
Mene je jedno život naučio - da ne patim za onim od juče, već da ljubim ovo sada. Nije da sam u potpunosti dostigla taj nivo svesti, pa me zaboli ono bez čega sam ostala, ali, jesam savladala patnju koja kao posledica ide uz tu bol.
Izmaštam u toku dana milion scena: zagljaja, vidim oka dva, osmeh, šutiram i ja loptu... Onda otvorim oči, udahnem i zagrlim ono što imam. Zahvalim se što su me za majku/prijatelja/koleginicu izabrali.
Obučem jaknu i odem na kafu koju sam obećala ili prosto istu skuvam i ugostim. Jer, neću sutra da tugujem za tim momentom, jer sam ga izabrala JA i niko me na isti nije terao.
Nema vremena za izgovore, jednostavno je: ili se hoće ili ne. Sve ostalo je suludo trošenje energije na sebičluk koji se lukavošću kasnije spira. I o koncu ljudi postaju ogorčeni i usamljeni.
Нема коментара:
Постави коментар