Zdravstvo u Srbiji: Leči bolest, a hrani njen uzrok. Trebaće.

 U Srbiji je sve kao na lekarskom receptu - kratko, nečitko, a može biti ubojito. 

Gost na blogu - pročitajte.  

Srbija nema problem zbog odlaska medicinskog kadra na rad u inostranstvo, rekao je Ministar zdravlja Zlatibor Lončar. "Mogu odgovorno da kažem da u ovom trenutku Srbija nema taj problem i ne radujem se što ga druge zemlje imaju. Ne kažem da ne može da dođe u Srbiju", rekao je Lončar na konferenciji za novinare, a preneo N1.

Ministre Lončar, Srbija možda nema problem, ali građani i građanke koji žive u Srbiji i „osuđeni“ su na korišćenje zdravstvene zaštite u državnim ustanovama ili rade u tim istim državnim zdravstvenim ustanovama IMAJU problem zbog odlaska medicinskog kadra u inostranstvo. Na rad u inostranstvo.

Drugi među nejednakima

Godišnje oko 1.000-1.100 lekara se školuje na medicinskim fakultetima u Srbiji. Oko 1.800 medicinskih sestara, tehničara, pedijatrijskih i ginekoloških sestara se školuje u srednjim školama širom Srbije. Pretpostavlja se da nešto manje od 2.000 medicinara godišnje napusti zemlju. Dve hiljade.

Ove brojke simbolišu apsurd Lončareve izjave.

Kao prvo, da se ne lažemo, niko od onih koji su otišli nije mnogo srećan što je morao da ode. Morao apostrofiram jer su ti ljudi na neki način prinuđeni da odu. Proterani, ako ćemo ratnim rečnikom.

Da su od svojih plata mogli da prežive i iškoluju svoju decu, niko se ne bi mesecima lomio da nauči nemački, engleski, norveški, mađarski i druge jezike.

Da su imali sredstva za rad i nisu morali da se ponižavaju pred pacijentima tražeći im da kupe gaze, špriceve, ćebad, oktanisept, brufen ne bi li im pružili zdravstvenu zaštitu, ne bi se sa svojom familijom gledali preko skajpa.

Da nisu morali da hodnicima šetaju u zakrpljenim i izbledelim/požutelim uniformama i probušenim klompama, sigurno ne bi prali guzice dementnim ljudima u toj Nemačkoj.

Da nisu gledali kako njihovi stranački podobni nadređeni u kovertama i koferima naplaćuju za svoje usluge, a njima ni moral, ni obraz, ni Hipokratova zakletva to nisu dozvoljavali, ne bi sada glasali u dijaspori.

Nije njima tamo sjajno, ali veoma malo ih se vratilo. Zašto? Od plate mogu da izmire stan, račune, kupe hranu i odu na godišnjE odmorE. Čak i pošalju familiji koji evro.

Zdravstveni radnik/-ca u Srbiji od svoje plate ne mogu ni pola od toga. Lekari možda i mogu, jer većina ih radi i u privatnim ordinacijama, pa se dovijaju. Teško je raditi dva posla, ali znaju zašto rade i imaju neke koristi. Vidljive koristi.

Medicinske sestre, medicinski tehničari, više medicinske sestre... su neka druga priča. Od plate koja nikako ne prelazi 40.000 dinara teško da se mogu platiti računi i kredit za stan ili podstanarski stan. A šta ćemo sa hranom, troškovima za decu, higijenu, odeću, obuću? Sve češće medicinske sestre rade nešto što nije njihova struka – izlivaju nokte, seku urasle nokte (manikir, pedikir), previjaju nepokretne, peru nepokretne, čuvaju decu, prave kolače za proslave, sviraju/pevaju po svadbama...

Jeste li pitali nekada sestru koja Vam je asistirala u sali kada je poslednji put bila na odmoru, na moru, planini, onako opušteno, bez torbe hrane u prtljažniku? Pitajte.

Jeste li pitali nekada nekog tehničara u Hitnoj pomoći kada je poslednji put bio na masaži ili prespavao noć bez košmara?

Jeste li primetili kako izgledaju i šta imaju obučeno zdravstveni radnici kada ih Vi ne obilazite uz višednevnu najavu, sa televizijskim kamerama? Kakve su im uniforme?

Ko ostaje?

Kad odu najbolji, najuporniji, najizdržljiviji ko nam ostane? Ostanu onu koji još nisu spremni da ostave svoju decu, a bračni drug ima iole dobro plaćen posao.

Ostanu oni koji će uskoro u penziju. Ostanu oni koji ne mogu da nauče strani jezik. Ostanu oni koji vređaju, oni koji vređaju pacijente jer su stari, ne vide, ne čuju dobro, jer su debeli, jer nisu završili medicinske škole pa ne razumeju šta znače sve one ...skopije.

Ostanu oni koji uvek pronalaze način da izbegnu sav posao, ostanu oni neradnici.

Od nemila do nedraga

Kao drugo, korisnici zdravstvene zaštite su verovatno prvi u ovom lancu ispaštanja. Među njima sam i sama. Nažalost.

Svaka čast na gama noževima, mamografima i onkološkim odeljenjima, ali šta ćemo sa nama/onima koji još nisu toliko bolesni, koji žele da poprave svoje narušeno zdravlje ili sačuvaju dobro zdravlje?

Svi skrininzi koji su aktuelni su pohvalni, ali... Jedno uzdižete, drugo sahranjujete. Mora li tako, ministre?

Žao mi je što je vaše lice poznato svima i ne možete da se infiltrirate kao običan smrtnik, te da preko kol centra zakazujete preglede. Tada biste uspeli da shvatite kakav je naš zdravstveni sistem. Zato, ja ću Vam ispričati kako je.

1. Povišen šećer u krvi (istina samo jednom i to nešto malo preko 6 mmol/L), u porodici bilo dijabetesa + povišen krvni pritisak 150/95 mmHg i 160/100 mmHg, u porodici bilo KV bolesti više + gojaznost + proširene vene sa inicijalnim problemom na venskim zaliscima na preponama = nedovoljan pokazatelj da je potrebna konsultacija/pregled sa endokrinologom. „Niste dovoljno bolesni“, reče mi doktorka.

Kako to?

Jedini internista endokrinolog koji radi u Domu zdravlja „Novi Sad“ je preopterećen bolesnijim pacijentima, pa je nemoguće dobiti termin za one koji nisu životno ugroženi. (Moj slobodan prevod onoga što mi je doktorka rekla.) Lekari na tercijarnom nivou su zauzetiji operacijama i spašavanjima života, sekundarni nivo u Novom Sadu ne postoji (to možda i znate, obećali Vaši iz vlasti da će biti ubrzo i bolnica), pa lekari na primarnom nivou zbrinjavaju one koji još nisu za bajpas, stent i slično.

Može sve u privatnoj ordinaciji, što košta prosečna mesečna plata na analize i jedan pregled.

Jel zato predsednik Srbije ide kod kardiologa u Rusiju?

2. Kontrolni pregled kod oftalmologa, pregled dioptrije, merenje očnog pritiska, pregled očnog dna u Domu zdravlja „Novi Sad“ ne može.

Zašto?

Malo je oftalmologa, primaju samo pacijente sa kataraktom, jer oni u Kliničkom centru Vojvodine samo operišu i primaju teže pacijente. Znate ono „smanjićemo liste čekanja za operaciju katarakte“? I onda ovi u Domu zdravlja nemaju kad da se bave prevencijom i kontrolama onih koji nose naočare i sočiva a nemaju problema sa kataraktom.

3. Kada se desi da vam pukne vena (u mom slučaju spoljašnja, na nozi), odete u Urgentni (naravno ako je posle 20h, a ako je pre toga onda tako krvavi kod svog lekara po uput), čekate nekoliko sati da vas lekar pogleda i prepiše šivenje. Taj isti lekar vas i ušiva, ali u drugoj ordinaciji, nakon što sačekate još koji sat. Od jedne do druge ordinacije imate nesvakidašnju priliku da vas „provozaju“ u kolicima bez guma na točkovima. Probajte, nezaboravno je. Pogotovo onima koji vas „guraju“ i „vuku“.

Na kontroli kod kardiovaskularnog hirurga se pojavi stažista, baci pogled na ranu i onda na mašini (dobro ste pročitali, na mašini) otkuca izveštaj.

- Doktore, šta da radim ako se to desi ponovo?

- Dođete, mi vas zakrpimo i gotovo.

- A šta da radim da se ne desi ponovo?

- Smršajte i držite nogu podignutu 30 stepeni u odnosu na kuk.

- ?!?

Jeste li probali? Probajte na poslu. Zabavno je kada ustanete posle sat vremena takvog sedenja.

4. Ako odete na bezazlenu operaciju skidanja mladeža ili tako nečega na Odeljenje plastične hirurgije u Poliklinici KCV-a nikako ne idite u WC. Horor film sa ne tako lepim mirisom.

Osoblje veoma ljubazno, profesionalno, strpljivo. Ali bez vremena da vam objasne šta vas dalje čeka. Ili pitajte ili se snalazite.

Mantili osoblja zakrpljeni. Mantili za pacijente nezakrpljeni i u raspadnom stanju. Bukvalno. Mali savet za buduće pacijente: ako ste gadljivi, nikako ne gledajte ispred sebe, jer sve što se odseče sestra ispred vas naliva nekom tečnošću i ostavi da se zavede u knjige i prosledi na analize. Nema gde drugde.

Ima toga još... Samo pitajte, reći će ljudi.

A tamo negde daleko

Tako negde, van Balkana, a u Evropi biraš ordinaciju gde ćeš obaviti pregled, čekaš na operaciju koja nije hitna ali je besplatna. A i ne moraš da čekaš, zavisi od ordinacije koju izabereš.

Tamo negde biraš porodilište i način porođaja. Tamo negde porodilja dobije apartman (soba i kupatilo) za sebe, bebu i muža, dobije pelene, benkice, hranu...

I sve to bez koverte, poklona, dodatnih troškova i mučnog moljakanja za informaciju i pokunjenog saginjanja glave što baš ne znaš sve termine naizust.

Nemam zaključak, osim ovoga:

U ime svih nas sa druge strane, hvala svim onim humanim medicinskim radnicima koji su ostali. Hvala svim Vesnama, Majama, Kristinama, Danijelama, Ljubicama, Slavicama, Slađanama, Bojanima, Igorima, Dejanima... koji su tu za nas. Dok i oni ne odu!

T. Jakonić