U Srbiji je sve kao na lekarskom receptu - kratko, nečitko, a može biti ubojito.
Gost na blogu - pročitajte.
Srbija nema problem zbog odlaska medicinskog kadra na rad u inostranstvo,
rekao je Ministar zdravlja Zlatibor Lončar. "Mogu odgovorno da kažem da u ovom trenutku
Srbija nema taj problem i ne radujem se što ga druge zemlje imaju. Ne kažem da
ne može da dođe u Srbiju", rekao je Lončar na konferenciji za novinare, a
preneo N1.
Ministre Lončar,
Srbija možda nema problem, ali građani i građanke koji žive u Srbiji i
„osuđeni“ su na korišćenje zdravstvene zaštite u državnim ustanovama ili rade u
tim istim državnim zdravstvenim ustanovama IMAJU problem zbog odlaska
medicinskog kadra u inostranstvo. Na rad u inostranstvo.
Drugi među nejednakima
Godišnje oko
1.000-1.100 lekara se školuje na medicinskim fakultetima u Srbiji. Oko 1.800
medicinskih sestara, tehničara, pedijatrijskih i ginekoloških sestara se
školuje u srednjim školama širom Srbije. Pretpostavlja se da nešto manje od
2.000 medicinara godišnje napusti zemlju. Dve hiljade.
Ove brojke simbolišu
apsurd Lončareve izjave.
Kao prvo, da se ne
lažemo, niko od onih koji su otišli nije mnogo srećan što je morao da ode. Morao apostrofiram jer su
ti ljudi na neki način prinuđeni da odu. Proterani, ako ćemo ratnim rečnikom.
Da su od svojih
plata mogli da prežive i iškoluju svoju decu, niko se ne bi mesecima lomio da
nauči nemački, engleski, norveški, mađarski i druge jezike.
Da su imali
sredstva za rad i nisu morali da se ponižavaju pred pacijentima tražeći im da
kupe gaze, špriceve, ćebad, oktanisept, brufen ne bi li im pružili zdravstvenu
zaštitu, ne bi se sa svojom familijom gledali preko skajpa.
Da nisu morali da
hodnicima šetaju u zakrpljenim i izbledelim/požutelim uniformama i probušenim
klompama, sigurno ne bi prali guzice dementnim ljudima u toj Nemačkoj.
Da nisu gledali
kako njihovi stranački podobni nadređeni u kovertama i koferima naplaćuju za
svoje usluge, a njima ni moral, ni obraz, ni Hipokratova zakletva to nisu
dozvoljavali, ne bi sada glasali u dijaspori.
Nije njima tamo
sjajno, ali veoma malo ih se vratilo. Zašto? Od plate mogu da izmire stan,
račune, kupe hranu i odu na godišnjE odmorE. Čak i pošalju familiji koji evro.
Zdravstveni
radnik/-ca u Srbiji od svoje plate ne mogu ni pola od toga. Lekari možda i
mogu, jer većina ih radi i u privatnim ordinacijama, pa se dovijaju. Teško je
raditi dva posla, ali znaju zašto rade i imaju neke koristi. Vidljive koristi.
Medicinske sestre,
medicinski tehničari, više medicinske sestre... su neka druga priča. Od plate
koja nikako ne prelazi 40.000 dinara teško da se mogu platiti računi i kredit
za stan ili podstanarski stan. A šta ćemo sa hranom, troškovima za decu,
higijenu, odeću, obuću? Sve češće medicinske sestre rade nešto što nije njihova
struka – izlivaju nokte, seku urasle nokte (manikir, pedikir), previjaju
nepokretne, peru nepokretne, čuvaju decu, prave kolače za proslave,
sviraju/pevaju po svadbama...
Jeste li pitali
nekada sestru koja Vam je asistirala u sali kada je poslednji put bila na
odmoru, na moru, planini, onako opušteno, bez torbe hrane u prtljažniku?
Pitajte.
Jeste li pitali
nekada nekog tehničara u Hitnoj pomoći kada je poslednji put bio na masaži ili
prespavao noć bez košmara?
Jeste li primetili
kako izgledaju i šta imaju obučeno zdravstveni radnici kada ih Vi ne obilazite
uz višednevnu najavu, sa televizijskim kamerama? Kakve su im uniforme?
Ko ostaje?
Kad odu najbolji,
najuporniji, najizdržljiviji ko nam ostane? Ostanu onu koji još nisu spremni da
ostave svoju decu, a bračni drug ima iole dobro plaćen posao.
Ostanu oni koji će
uskoro u penziju. Ostanu oni koji ne mogu da nauče strani jezik. Ostanu oni
koji vređaju, oni koji vređaju pacijente jer su stari, ne vide, ne čuju dobro,
jer su debeli, jer nisu završili medicinske škole pa ne razumeju šta znače sve
one ...skopije.
Ostanu oni koji
uvek pronalaze način da izbegnu sav posao, ostanu oni neradnici.
Od nemila do nedraga
Kao drugo,
korisnici zdravstvene zaštite su verovatno prvi u ovom lancu ispaštanja. Među
njima sam i sama. Nažalost.
Svaka čast na gama
noževima, mamografima i onkološkim odeljenjima, ali šta ćemo sa nama/onima koji
još nisu toliko bolesni, koji žele da poprave svoje narušeno zdravlje ili
sačuvaju dobro zdravlje?
Svi skrininzi koji
su aktuelni su pohvalni, ali... Jedno uzdižete, drugo sahranjujete. Mora li
tako, ministre?
Žao mi je što je
vaše lice poznato svima i ne možete da se infiltrirate kao običan smrtnik, te
da preko kol centra zakazujete preglede. Tada biste uspeli da shvatite kakav je
naš zdravstveni sistem. Zato, ja ću Vam ispričati kako je.
1. Povišen šećer u
krvi (istina samo jednom i to nešto malo preko 6 mmol/L), u porodici bilo
dijabetesa + povišen krvni pritisak 150/95 mmHg i 160/100 mmHg, u porodici bilo
KV bolesti više + gojaznost + proširene vene sa inicijalnim problemom na
venskim zaliscima na preponama = nedovoljan pokazatelj da je potrebna
konsultacija/pregled sa endokrinologom. „Niste
dovoljno bolesni“, reče mi doktorka.
Kako to?
Jedini internista endokrinolog
koji radi u Domu zdravlja „Novi Sad“ je preopterećen bolesnijim pacijentima, pa
je nemoguće dobiti termin za one koji nisu životno ugroženi. (Moj slobodan
prevod onoga što mi je doktorka rekla.) Lekari na tercijarnom nivou su
zauzetiji operacijama i spašavanjima života, sekundarni nivo u Novom Sadu ne
postoji (to možda i znate, obećali Vaši iz vlasti da će biti ubrzo i bolnica),
pa lekari na primarnom nivou zbrinjavaju one koji još nisu za bajpas, stent i
slično.
Može sve u
privatnoj ordinaciji, što košta prosečna mesečna plata na analize i jedan
pregled.
Jel zato
predsednik Srbije ide kod kardiologa u Rusiju?
2. Kontrolni
pregled kod oftalmologa, pregled dioptrije, merenje očnog pritiska, pregled
očnog dna u Domu zdravlja „Novi Sad“ ne
može.
Zašto?
Malo je
oftalmologa, primaju samo pacijente sa kataraktom, jer oni u Kliničkom centru
Vojvodine samo operišu i primaju teže pacijente. Znate ono „smanjićemo liste
čekanja za operaciju katarakte“? I onda ovi u Domu zdravlja nemaju kad da se
bave prevencijom i kontrolama onih koji nose naočare i sočiva a nemaju problema
sa kataraktom.
3. Kada se desi da
vam pukne vena (u mom slučaju spoljašnja, na nozi), odete u Urgentni (naravno
ako je posle 20h, a ako je pre toga onda tako krvavi kod svog lekara po uput),
čekate nekoliko sati da vas lekar pogleda i prepiše šivenje. Taj isti lekar vas
i ušiva, ali u drugoj ordinaciji, nakon što sačekate još koji sat. Od jedne do
druge ordinacije imate nesvakidašnju priliku da vas „provozaju“ u kolicima bez
guma na točkovima. Probajte, nezaboravno je. Pogotovo onima koji vas „guraju“ i
„vuku“.
Na kontroli kod
kardiovaskularnog hirurga se pojavi stažista, baci pogled na ranu i onda na
mašini (dobro ste pročitali, na mašini) otkuca izveštaj.
- Doktore, šta da
radim ako se to desi ponovo?
- Dođete, mi vas
zakrpimo i gotovo.
- A šta da radim
da se ne desi ponovo?
- Smršajte i
držite nogu podignutu 30 stepeni u odnosu na kuk.
- ?!?
Jeste li probali?
Probajte na poslu. Zabavno je kada ustanete posle sat vremena takvog sedenja.
4. Ako odete na
bezazlenu operaciju skidanja mladeža ili tako nečega na Odeljenje plastične
hirurgije u Poliklinici KCV-a nikako ne idite u WC. Horor film sa ne tako lepim
mirisom.
Osoblje veoma
ljubazno, profesionalno, strpljivo. Ali bez vremena da vam objasne šta vas dalje
čeka. Ili pitajte ili se snalazite.
Mantili osoblja
zakrpljeni. Mantili za pacijente nezakrpljeni i u raspadnom stanju. Bukvalno. Mali
savet za buduće pacijente: ako ste gadljivi, nikako ne gledajte ispred sebe,
jer sve što se odseče sestra ispred vas naliva nekom tečnošću i ostavi da se
zavede u knjige i prosledi na analize. Nema gde drugde.
Ima toga još...
Samo pitajte, reći će ljudi.
A tamo negde daleko
Tako negde, van
Balkana, a u Evropi biraš ordinaciju gde ćeš obaviti pregled, čekaš na
operaciju koja nije hitna ali je besplatna. A i ne moraš da čekaš, zavisi od
ordinacije koju izabereš.
Tamo negde biraš
porodilište i način porođaja. Tamo negde porodilja dobije apartman (soba i
kupatilo) za sebe, bebu i muža, dobije pelene, benkice, hranu...
I sve to bez
koverte, poklona, dodatnih troškova i mučnog moljakanja za informaciju i
pokunjenog saginjanja glave što baš ne znaš sve termine naizust.
Nemam zaključak,
osim ovoga:
U ime svih nas sa
druge strane, hvala svim onim humanim medicinskim radnicima koji su ostali.
Hvala svim Vesnama, Majama, Kristinama, Danijelama, Ljubicama, Slavicama,
Slađanama, Bojanima, Igorima, Dejanima... koji su tu za nas. Dok i oni ne odu!
T. Jakonić
Нема коментара:
Постави коментар