Nikada kraći i nikada duži minut kao današnji. Koliko god da mislim da sam se navikla na kratkotrajne, te minutne, rastanke, nisam.
Grlimo se jako, ljubimo brzo, ne dišemo, stojimo i sakrivamo suze... Brzo će proći ti minuti razdvojenosti i uživaćemo u minutama zajedništva, ali opet... Teško je kada moram da pustim spokoj, mirnoću i ruku. Teško je, iako znam da će sve ovo proći, da ćemo prestati da letimo jedno drugome, da ćemo vrlo uskoro leteti zajedno.
Teško je jutro sutra i noć danas. Da, da, imaćemo jutra naša i zaspivanja jedno drugome u naručju, samo sam danas nestrpljiva.
Gajimo snove i želimo. Neodustajemo, samo bih da se malo ubrza vreme, da se ubrzaju procedure, samo da nam dozvole te razne administracije da se skupimo, da napokon naš dom dobije nas...
Danas samo sebi dozvoljavam da sam "neizdrživ".
Нема коментара:
Постави коментар