Neznanje ima najviše izgovora

Pokrajinski ministar zdravlja je ovih dana u svom obraćanju, a u sklopu iznošenja uvedenih mera u borbi protiv virusa covid19, između ostalog rekao i  "daće bog"... Gospođa, koja svakodnevno izveštava javnost o novim obolelim, izlečenim, preminulim, u Vladi Srbije, nosila je ogroman, rekla bih srebrni, krst na jednoj od press konferencija, a danas je i urednik jednog informativnog portala izjavio "bogu hvala" u direktnom uključenju u jednom od prepodnevnih programa.

I sve to ne bi bilo meni zanimljivo da prvo dvoje, pobrojanih, nisu lekari. A ovaj novinar je "čovek od pera" i zaštitar slobode i prava, Ustavom garantovanih kategorija, bar bi tako trebalo da bude. Ni on mi ne bi bio interesantan, da ne radi u tkz. objektivnom glasilu.

Svo troje su povredili moja osećanja, kao građanke ove države, koja se izjašnjava kao ateista. 

Mediji sa nacionalnom frekvencijom, ali i oni koji se deklarišu kao demokratski i objektivni, sebi ovakve propuste ne bi smeli da dozvole. Takođe, to ne bi smeli da rade ni fakultetski obrazovani kadar, kojem bi znanje i nauka trebalo da budu ispred intimnih uverenja.

Neću se baviti ličnim verovanjima, jer to je stvar pojedinca. Svako ima prava da veruje u šta hoće, Zubić vilu, jednoroge, vanzemaljce ili boga. Ono što nema prava je da u zvanične izjave, o problemu u kojem jesmo, uvodi intimne zahvalnosti, očekivanja ili pak obeležja, koja naukom nisu potvrđena.

Od boga izlečenje ili ne, mogu, vernici očekivati, a mi ostali od struke i nauke.

Analogno tome, meni se otvorilo pitanje: zašto ljudi završavaju silne fakultete, godine utroše na specijalizacije i živote u pronalascima lekova, ako će na kraju rešenje imati onaj kojeg videla nisam. Zar onda nije jeftinije, za sve - porodice, državu, zdravstvene centre, da prestanu sa finansiranjem nauke i pojedinaca, već sve da pošalju u specijalizovane škole u kojima se religija uči, pa se sutra svi pored kreveta pacijenata lepo mole za ozdravljenje. Jer ovako mu dođe, da su ti, pojedini, sluge nevidljivom šefu, od čije volje zavisi ko će i koliko poživeti. Šta se onda ljudi trpaju u priču, otvaraju laboratorije, igraju epruvetama...

Meni je sve to ozbiljna zajebancija i silovanje zdrave pameti.

Neki lik tamo iza sedam gora, preko sedam mora i sedam oblaka, u zavisnosti od raspoloženja, odlučuje ko će da preživi neko sranje. Za to vreme, neke čikice i tetice u belim mantilima, koji su se zarekli da će brinuti i čuvati živote pripadnika svoje vrste, ustvari samo trčkaju tamo amo bez ikakve odgovornosti i funkcije. Njihovo je da vlaže sasušena usta čoveku čiji život isisava neko tamo, bar meni, vrlo nevidljiv.

Ne verujem ja u Deda Mraza, ali ako moram da biram izabraću jednoroge. Za njih se ne vezuju bes, greh, ljutnja, strašni sud....

No, ne mogu da prihvatim da je nešto "božija volja", ako nam se obrate učeni objašnjavajući šta treba ili ne treba da činimo, a mi poslušamo ili ne. Onda mu to dođe kao naša volja. Mi lično biramo kako ćemo ponašati, šta ćemo reći ili uraditi. Da li su onda ti ljudi pojedini, ustvari bogovi, da li se njima zahvaljujemo i u njihovu čast metalna obeležja nosimo, jer su nas upozorili, obavestili ili pak informisali?

Ne mogu da prihvatim i da akademski građani ove zemlje sebi dozvole izjave kojima spiraju ličnu i stručnu odgovornost, istu prebacujući na onog kojeg literatura zabeležila nije.

Lekari u svom životu pročitaju na tone ispisanih hartija, studija, naučnih radova, tačno znaju u kojem dobu čovek ima 206, a kada 350 kostiju, dok ovi iz specijalnih škola veruju u ono što kriju korice samo jedne knjige.

Nije li to malo, hm, čudno, najblaže rečeno?

Opet, ako i nije, a zašto se bolesni turaju po bolnicama, zašto se ne slažu u porte bogomolja, pa se onda ovi specijalci molitvama pobrinu da isti budu izlečeni? Videh neki dan objašnjenje i da lapanje iz iste kašike, ako je nekakav sveti obred, u ovom slučaju, pričest, nije opasan po zdravlje ljudi, kažu poznavaoci one jedne gore pomenute knjige.

Nasuprot njima, poznavaoci virusa, bakterija, mikroba... kažu da jeste.

I dok se učen svet boji i zahvaljuje onome, koji je samo izgovor za ljudsku glupost, nestručnost i neznanje, ja ću jednoroge da zamolim da isprde jedno tri duge, kako bi u svom ovom sranju videla nešto lepo.

Podsetiću vas da je vlast u Bugarskoj, državi sa vrlo bogojažljivim narodom, još 2009. počela sa primenom propisa koji nalaže da vernici moraju da izdvoje jedan posto godišnjeg prihoda za finansiranje verskih zajednica. Ovim "porezom na veru", kako javlja Verska informativna agencija VIA, zamenjuje se dotadašnje izdržavanje verskih zajednica iz državnog budžeta. Oni koji se deklarišu kao ateisti, ne moraju da plaćaju ovaj doprinos, oni plaćaju porez kojim se pomaže Bugarska akademija nauka, kao i univerziteti na kojima se ne izučava teologija. (Večernje novosti, 05.04.2009).

Verujte u šta hoćete, samo me nemojte vređati i maltretirati.

Ako ste lekari lečite stečenim znanjem i strukom, manite se nevidljivih sila. Ako ste novinar pišite ono što vidite, prenosite ono što čujete, proverite kazano, ne interesuju mene vaše dvojbe u lobanjama i lična uverenja, to ostavite za vaše ukućane.

Životić

Iskustva nas definišu, situacije određuju ponašanja, a osećanja nas otkrivaju...

Pre 12 godina sam bila uverena da znam kako će mi život izgledati, činili su mi se jasni strahovi, koje moram da pobedim, bila sam uverena da od mene zavisi većina stvari.

Tog 26. marta 2008. oko 3 sata ujutru otišla sam u porodilište. Opremljena, torbom sa svim onim stvarima, koje su neophodne posle porođaja, u svoj svojoj veličini, a bilo me je, i sa nadom da ću izdržati sav bol nakon kojeg ću videti ono što mi se u trbuhu razvijalo devet meseci pre toga, stigla sam na "to čarobno mesto" gde "postaješ majka".

Neću pisati o iskustvima u tom "čarobnom" zdanju, odnosu dežurnih lekara, samo ću reći da je dobro što sam medicinsku školu završila i što su mi prijateljice tu noć i dan radile.

Tog 26. marta u 11.35 u ruke sam dobila "nadrndani" zamotuljak. Rodila sam sina. Bebca, koji je rešio da odmah pokaže koliko je majkin. Sićušan, namrgođen, jer se i on trudio pa i umorio, vikao je koliko je umeo. Životić u mojim rukama!

Gledasmo se vrlo čudno, znamo se, ali smo nekako drugačiji jedno drugome. Nismo se tako, valjda, zamišljali. Možda se uopšte nismo zamišljali, jer smo imali preča posla u periodu iza nas. Čudan je taj naš prvi kontakt bio. Sećam se da sam ga gledala kao da mi je data skica svemirskog broda, a na osnovu koje ja isti treba da napravim. Naravno, od materijala koje ne poznajem i uz pomoć alata koje ne znam da koristim.

Životić!

Odgovornost!

Kako bih bila sigurna da ću razumeti šta od mene očekuje, spavao je na meni, živeo je na meni. Nosala sam najvrednije moje sa dubokim strahopoštovanjem. A on je, kao pravi carević, plakao, razvijajući, jelte, pluća, svako malo. Nije voleo da preteriva u klopi, pa je preferirao više manjih obroka. Toliko često da u pojedinim danima nisam ni brojala podoje. Rastao je, menjao se vidno.

Ja sam odrastala u tom periodu, menjala lične percepcije, doživljaje, prioritete... Neverovatno kojom brzinom sam promenila fokuse, interesovanja i potrebe. Taj životić je moj tog 26. marta zauvek promenio.

I nikada neću znati da li sam uradila sve što sam mogla, nikada neću saznati kakva bih majka dečaku bila, ostala sam uskraćena za sve ijednu svećicu na torti. Danas bi brojali 12. Moj sin je živeo svega mesec dana. Životić je ugasila stafilokoka.

I svakog marta se isto pitam. Svakog. tog, 26. ne znam šta treba da osećam. Ono što jedino znam da mi je od tog datuma plan za život dobio nove prioritete.

I danas, u ovom vremenu nevidljive pretnje, sa svojom ćerkom, koju sam rodila godinu ipo kasnije, znam jedino da nemam nerava za ljudska proseravanja, lažne moralizme, izgovore i licemerja.

Svako iskustvo me definiše. Danas mi je posebno drugačije. U gradu, u kojem je policijski čas uveden od 17h, osluškujem tišinu i preispitujem se. Odzvanjaju ista pitanja, muče isti strahovi i pomalo me izdaje snaga, a ona mi je jako potrebna, za sve ono što sutra nosi.

Danas je trebalo da bude srećan dan, kao pre 12 godina....

Danas ću popiti rakijicu u ime svih životića!

Uzdravlje!

Čuvanje živaca i društvena odgovornost

Covid19 neće uništiti rakija, beli luk ili slaninica. Ali, konzumiranjem belog luka ljude ćemo sasvim sigurno držati na odstojanju, rakijom umiriti nerve, a slaninica je, uz jaja, za doručak prava gozba. Da, da sve ovo je za one koji nemaju probleme sa pritiskom, holesterolom, jednorozima i crnim silama Mrtvog mora.

I neću više o stanju/situaciji. Predložiću vam šta možete sami ili sa decom raditi. Sitnice su ovim vremenima najvažnije. Nervi čitavi i zdrav razum je ono što može da, najpre, spasi nas same, a odmah zatim i sve oko nas. Budimo društveno odgovorni, solidarni i pre svega, disciplinovani kako sutra ne bi snosili posledice zbog nerazmišljanja.

U cilju spašavanja sopstvenog razuma preuredila sam terasu. Taj prostor, od 2m x1,5m biće nam u narednom periodu dvorište/ulica/priroda. Nas dve, rešismo da recikliramo i da iskoristimo za ovaj proces ono što imamo.

Potrebno za radove:

1. četke
2. bela beton boja
3. malo akrilnih boja; voštane boje
4. salvete (neki lep motiv) za salvet tehniku
5. lepak za drvo
6. iznošena garderoba
7. igla, konac, makaze
8. pištolj za topljenje plastike i patrone
9. konzerve/čaše...

 vrata ostave, metalna, braon

 "prva ruka" beton bojom.

Beton boju sam pomešala sa lepkom i malo razredila vodom. Nisam email farbu koristila, jer je ovo podstanarski stan i ne znam da li bi se vlasnik bunio zbog moje intervencije. Ovako istu može lakše ukloniti, ako bude hteo, kada mi napustimo stan.

posle, ukupno, tri sloja bele boje, voštanim bojama smo oslikali vrata.

pomoćna stolica na terasi, kombinacija metala i veštačke kože.

dobro sam je oribala i sedalno mesto presvukla tkaninom (moje stare letnje pantalone, od neke super sintetike).

stolić istrošen i hrapav (gornja ploča je od onih OSB ploča, pa je pomalo i ružan ;) )

 i on je obojen belom beton bojom. S tim što u ovom slučaju nisam koristila i lepak, jer je površina neravna pa se boja lepo "uhvatila" za istu.

 drugi sloj...

i konzervu od nes kafe sam najpre belom prefla (2x) i onda uradila klasičnu salvet tehniku. Buduću ukrasnu saksiju sam i zelenom akrilnom obojila. Na kraju prelakirala bezbojnim lakom.

stolica 1: ona je dobila nove sedalice. Sva tri jastučeta su urađena od stare garderobe, naravno, i napunjena su iznošenom odećom.

 stolica 2: ona je presvučena malom mi haljinom, a jastuče je od druge (takođe je napunjeno malom nam odećom)
 spremno

 
kamenčići islikani i zalepljeni na prostirku koja je ostala bez zilion tih štapića. Sada krasi saksiju sa čuvarkućama. Ima smisla ;)

Mimikrija na srbijanski način

E, pa vreme je.... Vreme je za... proleće, ono stvarno: zeleno, sunčano, nadom okupano...

I dok se visibabe u buketićima nude prolaznicima, vireći iz kanti bakica na najfrekvetnijim mestima, sličnog autfita građanima se nude stanački pijuni pružajući im kofe laži i prevara, a sve pod izgovorom da je vreme da mislimo na svu našu decu. Za razliku od visibaba, koje i zamirišu ponekad, ovi u belim vetrovkama, pozelenelih lica (valjda i njima muka što moraju kapilarne glasove da sakupljaju) ne mogu se tim kvalitetom pohvaliti.

Za koji dan će svako naseljeno mesto u Srbiji biti izlepljeno novom hartijom sa koje će vrištati predizborni slogani. Po pravilu, ali i navici, mnogi će biti maznuti. Ovo je Srbija u kojoj jedino narod pokazuje kreativnost i to onu ekonomsku, kada treba da prespoji između dve plate/penzije. Sa političarima to je već druga priča.

Po ustaljenom receptu i lošim proračunima, uzdajući se u slabo pamćenje življa, prepisaće ili bar modifikovati poruke kojih smo se, vala baš, naslušali od 1990. do sada.

Simpatično mi je koliko se, u tako bitnom periodu za jednu političku stranku, ne razmišlja o "recitaciji" koju će zapevati minimun 45 dana. No, njiNa stvar, što bi se kaz'lo. Ono što je meni zanimljivo je što u samom startu predizbornih dešavanja imamo već dva plagijata, bar tako tvrde pojedini, a zabeleženo je i u medijima (da se izguglati).

"Pokret SNP Naši optužio je Srpsku naprednu stranku za krađu predizbornog slogana "Za našu decu", s kojim će SNS izaći na predstojeće parlamentarne izbore. Taj pokret najavljuje tužbu zbog povrede autorskih prava i akciju lepljenja plakata upravo s tim sloganom. SNP Naši su slogan "Za Našu decu" koristili u kampanji za vanredne parlamentarne izbore, održane 11. maja 2008. godine" (N1,19.02.2020)

Koalicija oko LDP-a je na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. koristila slogan "Vreme je" (izborna lista ove koalicije bila je "Čedomir Jovanović - LDP - BDZS - SDU"). Danas se na društvenim mrežama može videti da isti slogan koriste okupljeni u formaciji "Vojvođanski front". Da li će ga koristiti i u samoj kampanji, videćemo nakon što im lista bude prihvaćena i zvanično uđu u trku.

Kao što napisah, nije na političkim partijama u Srbiji da budu kreativni, njihovo je da nas uvere... da im ne verujemo. Ne mogu da ozbiljno shvatim nijednog predstavnika tih interesnih grupacija. Ne zato što ne želim, matere mi želim, ali, drugovi, ne možete da maznete slogan, a onda da tvrdite da ne treba da brinem o budućnosti svog deteta u ovoj državi. Pa, kradete budućnost svakog dana.

U preizbornom periodu, kada drugovi i drugarice iz takvih kombinata jedino nešto i rade, bilo bi zgodno da bar pokažu žuljeve na rukama od nošenja džakova zalud štampanih flajera. Da bar tada iznađu ono malo ljudskosti u sebi, koje su zatrpali benefitima po javnim preduzećima, da speru savest, jer ostaju bez duplih mandata, da pokažu da nisu sasvim izgubljeni u prostoru i vremenu....

Ali ne... Važno je potpise sakupiti, ako treba, a treba, kupiće ih. Jer ovde je ostalo taman dovoljno birača koji će prazan stomak, a pojedini i lobanju, privremeno zapušiti paketima osnovnih namirnica, progutaće obećanja kao lilihip i popiti praznu priču kao da je nektar.

E, tu su jedino kreativni svi ti okupljeni u političkim organizacijama. Verujem da su izračunali da im se više isplati da se "razbiju" od posla: pozivaće sve redom za potpis kako bi listu kandidovali, moliće narod za glas kako bi prešli novopostavljeni cenzus, a ako treba i leđa će masirati napaćenom stanovništvu, ali samo u tom pre izbora periodu. Matematika je, kažu mnogi, a ja im verujem, egzaktna nauka, pa lakše je 45 dana raditi, nego li onih 3 godine nakon osvajanja i ustoličenja.

I da se vratim na početak, u državi u kojoj se krade dostojanstvo ljudima svake 32 sekunde, nije za očekivati da neće ni pišljivi slogan za kampanju ukrasti. U državi, u kojoj sveto ništa nije, ne treba se nadati ni da će poštovati pamet i razum birača.

Jednom je jedan rekao: dozvolili smo devedesete, zar mislimo da ćemo proći nekažnjeno... E, to je jedini slogan koji bih danas pohvalila da se iskopira, jer je naša surova realnost. Dozvolili smo sve ovo.


A evo nekih od slogana koji su obeležili višestranačje u Srbiji od 1990. do sada:

*Izbori za predsednika 1990. godine
    "Sa nama nema neizvesnosti"; "Srbija se saginjati neće."

*Parlamentarni izbori 2000. godine, slogani DOS - a:
 "Lična skromnost i poštenje", "Briga za državu i naciju", "Ko, Koštunica", "Vojislav Koštunica, čovek iz komšiluka"

*Izbori za predsednika 2002. godine
"Kao što narod kaže, Koštunica".

*Izbori za predsednika 2003. godine
"Radikalno bolje".

*Parlamentarni izbori 2008.
"Za evropsku Srbiju” (DS-G17 plus-SDP-SPO-LSV)

*Parlamentarni izbori 2014. godine, koalcija SNS, SDPS, NS, SPO, PS.
"Budućnost u koju verujemo."

*Parlamentarni izbori 2016. godine, SNS
"Srbija pobeđuje"

I meni jedan od ubedljivo najupečatljivijih (i najlicemernijih) bio je 2000. godine, kada nam je sa plakata Vojislav Koštunica poručivao: „Ko uvek sme da vas pogleda u oči? Koštunica.” . Sada već zaboravljeni Vuk Drašković je 1997. godine, kada se upustio u predsedničku trku, koristio poruku „Jedan za sve”, pokušavajući da pridobije birače svih drugih opozicionih stranaka, koje su bojkotovale izbore. Tu je još i Bogoljub Karić koji je bio „čovek budućnosti”, Dragoljub Mićunović „ozbiljan državnik – naš predsednik”, Milutin Mrkonjić „naš drug – dela govore”, Čedomir Jovanović – „Život je zakon”, a Marijan Rističević – „Ne dam zemlju za fotelju”.

Boris Tadić nam se preporučivao porukama „Budućnost odmah”, „Za jaku i stabilnu Srbiju”, „Za evropsku Srbiju”, a Tomislav Nikolić porukama – „Realno”, „Svim srcem”, „Da, moguće je”. Tadić i Nikolić su 2004. godine imali skoro isti slogan, Tadićev je bio: „Samo napred”, a Nikolićev: „Napred, Srbijo”. (izvori: Politika, Telegraf)