Svečani stolnjak

 www.bastabalkana.com

Jutros sam prvu kafu popila za kuhinjskim stolom, koji sam prekrila svečanim belim stolnjakom. Prekršila sam socijalnu distancu, ali ne i mere Vlade Srbije, ja sam sa Depresijom započela ovu nedelju.

Svi moji prijatelji, članovi porodice, ali i poznanici družili su se ili borili sa melanholijom, depresijom ili već nekim drugim oblikom nervne napetosti. Oni imaju svoje načine da se sa istim izbore ili ne. Ovo je moj.

Znam da ima i mnogo onih koji neće reći kako se osećaju, koji će "planuti" na neku sitnicu ili se samo rasplakati u tišini.

A mene je moja gošća trenirala intenzivno više od mesec dana. Behu to pravi kondicioni treninzi. I ranije je znala da me obori, ali nije bila dovoljno silovita da me povuče skroz. Danas se potrudila.

I nisam se borila sa njom, jer više snage nemam. Pustila sam je da posedi sa mnom kako bi iznašle nekakav dogovor, više kompromis.

Od uvođenja zabrane kretanja moja raspoloženja su se menjala. Od super racionalne do prestavljene osobe sam se za manje od tri sata pretvarala. Imala sam od starta napravljen spisak dnevnih obaveza. Listu stvari koje mogu u izolaciji da napravim, šta ću kuvati, kako dete hraniti, šta će ono raditi... Imala sam rutinu. Imala sam je i ranije, pa mi to nije predstavljalo slamku spasa.

Bojila sam, farbala, crtala, pravila, popravljala, mesila, seckala, presađivala, šila (a baš i ne umem), razgovarala sa prijateljima, održavala kontakte, gledala filmove, čitala, plesala, strani jezik učila.... I uprkos svemu evo me sa NJOM pijem kafu.

Trudila sam se da budem informisana, pa izbegavala da gledam i slušam vesti. Imala sam razumevanja za tuđe stavove, posebno one vođene strahom. Pa onda posle nekog vremena više nisam bila tolerantna. Izbijao je bes iz mene.

Taj bes uslovljen je ozbiljnim atakom stvarnosti na moj mentalni sklop. Činjenice, laži, muljanja, neimanja obraza, nepoštovanje zakona, gaženje mog dostojanstva... sve je to spakovano u ovo vreme koje provodim u stanu.

Prve nedelje su prolazile, onako, manje bolno za mene i manje stresno za okolinu. Međutim, i kod mene su postoje te ključne nedelje, da bi u ovoj eskaliralo.

Osećam se kao u lancima. Okove su mi nametnuli gori od mene. Jesu, gori su. No, ti mi lanci nisu najteži, sada mi je najteže što se ponovo preispitujem. Izvlačim sve urađeno u životu i mislim se gde sam. Jer, nekako mi se čini da  imam ozbiljan problem u koracima. Svako malo neki prestup napravim.

Korak napred, nazad dva...

Sedimo nas dve tako i gledamo se, ona sa sitnom pobedom u očima, a ja sa gorčinom u želucu. I gde sam ja sada na svom životnom putu, šta sam sa tom stazom napravila, koliko sam uistinu uporna i istrajna, koliko otvorena i tolerantna, koliko sebična i posesivna, gde je granica boli do koje mogu...

Svaki detalj analiziram i nisam ništa, a ni manje pametnija, niti bliža nekakvoj istini ili bar nekakvom rešenju. Nemam predlog koji bi mogla na taj svečani stolnjak staviti.

Ono što jedino znam je da su me porazile laži. Toliko da sam dozvolila zveri da iz mene izbije.

Tu vrstu nepoštovanja ne podnosim. Nekada mogu da živim po onoj "nije strašno što me lažeš, strašno je što misliš da ti verujem", ali ovih dana ne mogu ni da se potrudim da iza toga stanem. Ne mogu više nijednu sitnu, najsitniju laž da progutam. Ne mogu da okrenem glavu od neizgovorenih, prećutanih stvari...

Sada se manje i nadam. I to me poražava. Već neko duže vreme se ja sa tim borim - nadati se i boriti ili čemu sve to (a usto i ne radi).

Nekako mat pozicija. Nema sledećeg poteza. Moraju figure na početne pozicije, pa partiju ispočetka. I taj meč sa mnom je jako težak. Potvrdiće to oni koji me poznaju.

Sada očekujem puno od onih koje volim, iako je očekivanje majka svih zajeba. Očekujem da me ne lažu, da se ne sakrivaju, da se zajedno nosimo sa ovim. Da me i ovaj put pridrže, isto onako kako jesu i kako ja njih jesam.

I sve ovo nisam napisala u nameri da mi se oplače stanje moje, ovo je za sve one koji se bore kao i ja, da prežive ovo ludilo. I nema tu puno pametnih reči ni saveta, možda ih jedino psihijatri imaju. Ja sam rešila da posedim danas sa svojim strahovima, depresijom i nesigurnošću.

Sutra... videću šta ću.

I da li sam sada manje jaka osoba, više neurotična samohrana majka, povređena žena u PMS-u, hormonalno disbalansirana... Da li koristim svoje emocije da bih pravdala postupke i ucenjivala voljene, da li previše tražim, da li očekujem nemoguće... O tome čim ispratim Depresiju i ugostim Suočavanje.



Sebična sam sada. Utamničena u sopstvenim emocijama i umu. I ne znam da li bih pre vikala ili plakala.

Valjda je to tako kada se ležajevi u mozgu ne odmaraju, kada se previše emocija ima (ako je to moguće). Vadim se na nervnu rastrojenost pa se pozivam na razum. Kakav oksimoron. A ustvari samo mi treba sloboda. Trebaju mi noge u pesku i da mi se ne čupaju perja sa krila. Ali još nisam definisala da li ih sama čupam iz osećaja nemoći.