Odgovornost i roditeljstvo

 

Tabanje građana u Novom Sadu, a u vezi sa Generalnim urbanističkim planom, bio je razlog pojedinim ljudima da me pitaju zašto reagujem na dešavanje u gradu u kojem više nisam. Zašto se ja bunim i reagujem na nasilje?!

Moj odgovor takvima je pitanje: A zašto ti ništa ne radiš i ne reaguješ na nasilje?

Na sreću, ima još ljudi, u tom gradu, u toj državi, koji se bune i ne daju se probi/polusvetu. No, neću ja o njima, a ni o onima jakima i jadnima. Ja ću o mom, u dijaspori, reagovanju.

Roditelj sam. Aktivista. Žena. Moja moralna odgovornost je da svojoj ćerki pokažem da se protiv nepravde, nasilja, tlačenja, ugnjetavanja, krađe, laži... mora boriti.

Jer, bolja je i uzaludna borba protiv svega navedenog, nego uzaludan život, koji vredi onoliko koliko ti fašisti odrede da vredi. Dok sam živela u Novom Sadu na mnogo načina sam pomagala društvu, borila se protiv nepravde i ukazivala na probleme, tražeći rešenja tamo gde ona moraju da postoje. 

Nije neskromno, već je činjenica. Iza mene stoje mnogi, koji će to svedočiti. A svedočiće i moja ćerka. Ona je bila sa mnom u mnogim situacijama: kada sam pokušala vetar da vežem, ali i kada sam od nefukcionalnih funkcionalne pravila...

Moje dete vaspitavam da ne ćuti na laž, nepravdu i lopovluk. Učim je da traži odgovore, ali i da ne laje, kao mnogi, sebe radi. Da uvek, ali uvek, kada može, mora i treba da pomogne, ali bez da očekuje zahvalnost ili uslugu za učinjeno.  

Ovoj planeti treba da ostavim osobu, koja će biti svesna sebe, odgovorna i neće kriviti druge za lične neuspehe. Neće joj ovaj svet pružiti mnogo čestitih ljudi, ali hoće pojedince, koji će joj u životu biti snaga i oslonac. Da bi prepoznala takve, mora da zna da se ne sme novcem meriti znanje, da se poštenje ne stiče na času fizičke kulture, a da se obraz najteže pere, čak iako mama pravi odlične sapune. ;)

Pred svoje dete ja mogu odgovorno i sa čistom savešću da stanem. A vi?

Vi, koji se krijete iza članski karti ove fašisoidne tvorevine koja uništava državu. Vi koji kupujete mesto u školama, vi koji okrećete glavu, jer vas se ne tiče, nije do vaše kuće stiglo, vi koji ćutite, jer ste uplašeni, vi koji lažete i kradete, koji muljate gde i kako stignete... Vaša deca vas gledaju i na vas se ugledaju. Loš će vam račun na kraju biti. Od vas takvih neće deca bolja biti. 

Bunim se, sada, na način na koji mogu. Šaljem sliku jednog društva, koje je bolesno i treba mu kolektivno lečenje, u neki drugi svet. Jer, moje dete će, nadam se da ne, poželeti u domovinu da se vrati. U onaj grad, kojem je su moji dedovi ostavili mnogo u amanet. Moji, koji su bili svesni društvene odgovornosti i borbe za dostojanstven život.

Moje je da bar na ovaj način podržim borbu ljudi, koji se trude da moje dete može da dođe u grad, koji nisu u potpunosti kolonizovali divljaci i kriminalci. Nema sutra jebi ga ima li smo preča posla, poput razmatranja geopolitičke situacije i izražavanje tuge zbog uništavanja Amazonskih šuma.

Ljudi lažu, sakrivaju, smeju (mi) se u lice. Misle da ne znam, da ne saznajem i da popijem baš svaki izgovor. No, moje je, kao majke, da svom detetu objasnim da sam/je bolja od svih takvih, pa taman joj rod bili. 

Moje je da se bunim na bahatost i da ga ne trpim, jer života za to nemam. Moje je da se izdignem od tih sitnih ratnika koji biju svoje izmišljene ratove na društvenim mrežama izbegavajući lične odgovornosti pravdajući se neimanjem vremena, jer se bore za "mir u svetu". 

Kada bi, samo, svako od nas bio iskren onoliko koliko traži od drugih, ovaj svet bi bio jedno divno mesto. Ali... Lepo kaže jedna FB poslovica: Nemoj sa ljudima kako oni sa tobom, jer uvrede se.

To je ta jedna važna lekcija! Nemoj, budi bolji, pravičniji, sa argumentima i znanjem... 

fotografije su preuzete sa FB (Bizaart i nepoznati autor)