Treća svećica

 Godina treća... Sada već imam i nekog staža u auslenderskom arbajtluklu... Bez da beležim u radnu knjižicu, udaram pečate na svaku sliku, koju oko ukrade na ulici, u ljudima, cveću, besu, zagrljaju... Tefter otvaram samo kako bih odložila još jednu platnu listu, jer će, možda, neko iz Ureda za strance tražiti dokaz da ovde ne gajim samo iluzije, raspirujem maštu i sanjarim.

Godina treća u kojoj sam testirala svoje granice, nerve, pouzdanost... I godina treća u kojoj nisam savladala deklinaciju prideva uz članove i imenicu... Ali savršeno izgovaram pleonazme i sarkazme, vešto se igram rečima, te se Nemci prvo stresu od muke, a onda i prihvate da im jezik nije baš žilet, te se ne mora po ivici hodati/divaniti. 

Mislim da mi je ova životna matematika u kojoj se 2.000 km udaljenosti, od svih poznatih činilaca, množi sa nepoznatim, strahom, neizvešnoću, potpunom otuđenosti... delimično isplatila. Složiće se neki kako sam tu jednačinu odlično postavila, kako sam izigrala najsigurniju kartu i sada trgujem sa budućnosti.

Možda...

Sada znam da više nisam u Vojvodini, a još nisam ni ovde, svoj na svome. Ali, kada bolje razmislim ni ne znam šta je to moje da bi na istom bila. Radujem se svakom kilometru, koji biciklom pređem, na tim metrima sam ostavila mnogo osmeha, suza i briga. Volimo se ovaj grad i ja, na neki naš poseban način...

Nije da sam unikat, jer Berlin voli mnogo i sve.

Za tri godine ovde shvatila sam da sam u lošoj vezi sa telefonskim operaterima, te sam konstantno u nekom romingu sa slabim protokom informacija i vrlo nejasnim tarifama. Svega sam dva broja telefona  promenila, do sada. 

Naučila sam i da je mlađima od 16 godina zabranjeno farbanje kose u registrovanom salonu, kao i igranje bilijara po pabovima, vakcinisanje protiv HPV i mononukleoze se obavlja do navršene 14. godine života, odnosno dok omladinci ne postanu seksualno aktivni. 

Konektovala sam se sa glavnim cvećarem u kvartu, preko veze dobijam bodove u lokalnom dućanu, za kupovinu, uglavnom, nepotrebnih artikala i redovno recikliram plastične flaše. 

Pre tri jeseni u jednom kombiju, u čijem se zadnjem delu nalazilo armirano staklo, pošiljka za nekog našeg iz Frankurta na Majni, bile smo nas dve i gomila naših najneophodnijih stvari, poput ljuštilice za krompir. Nisam bila uverena da u Berlinu postoji alatka slična toj mojoj koja naleže na prst onako kako sam naučila. I još nekoliko kutije dubke pune uspomenama. 

Otkinule smo se i otišle. 

Očekivanje je majka Zajeba. Nadanja su za budale, a snovi su u osnovi od sapunice. 

Nema ovde uživanja, ovde se opušta, ovde je sve u brojevima i terminima. Ovde se istrajnost isplati, pažljivo planiranje narednih 365 dana je tražena veština, Ost see je san svakog prosečnog Berlinca.  

Berlin mi leči boljke prošlosti, a rakija sitne nostalgije. Balašević se bar jednom mesečno predstavi novom kompilacijom, taman onoliko koliko treba da dušu operem. 

I kada me pitaju kako mi je, ne lažem ih, kada kažem im da je divno. Čarobno je, sa 42 godine života i detetom u to doba 12, postavljati lične maksimume,  otkrivati grozote sakrivene u dubini duše, bes čuvan u levoj hemisferi...

Za ovo vreme sam se načitala/naslušala raznih vrlo teških ljudskih priča. Od ljubavi do mržnje, od nadanja do bežanja... Auslenderski arbajt nije lak posao, i najjači pucaju, traže se krivci za lične neuspehe, ljubomora, gramzivost, nesigurnost... su tek neke od nuspojava... No, ko i to uspe da savlada i ne traži sreću u ostavljenoj domovini, integracija mu je zagarantovana.

I ne bih ništa ja ovde dirala, jer sve to mora tako i ide onako kako treba ili se samo zavaram. Uživam u svakoj mi dragoj situaciji. Napravim sebi, bar, tri sekunde vredne za taj dan. I vezujem ih u niz...

Ponosna sam na svoje veliko dete, koje odlično pliva u ovom ovde društvu i ne, nije deci u tim godinama lako. Tinejdžeri ne praštaju, vide svaku bubuljicu i imaju komentar na pogrešno akcentovanu reč. A ona, ona je divna, Čedovište materino. Samo da ja ne odlutam, da me ova tuđina ne otuđi i da se ne pretvorim u osobu, koja radnu odeću menja za onu za spavanje. No, to je sada već druga tema.

Uzdravlje! Sretni mi bili gde god ovo čitali. Želim vam da gradite svoja carstva tamo, ovde, na nekom trećem mestu, nevažno je, samo gradite, ne stajte i ne posustajte.