Srbi i gradjani

Čitajući vesti o proslavi Dana državnost i obeležavanju istog, posebnu pažnju prošle sedmice posvetila sam načinu na koji se upotrebljava reč „srpsko“.
„Srpska vlada“, „srpski narod“, „srpsko tržište“, „srpska deca“, „srpski Ustav“....
Previše je bilo „srpskog“ u tim izveštajima.

Sve to ne bi bilo predmet mog interesovanja da u Vojvodini žive samo Srbi, da je moje dete „od srpskog roda“ i da su novinari izveštavali u skladu sa načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama.

U medijima su se pojavila istraživanja po kojima čak 73 odsto Srba ne bi ratovalo za Kosovo, ali i da bi Srbi želeli bolje odnose sa Hrvatima i Crnogorcima.

Iz naslova ova dva članka objavljena na portalima jedne tiražne novine i Javnog servisa Srbije, izvlačim pitanje: Da li to znači da bi svi ostali narodi u Srbiji, a najpre u Vojvodini, želeli da ratuju za Kosovo i ne bi želeli dobre odnose u regionu?

Drugo pitanje koje namećem je odnos između Hrvata, Crnogoraca i Srba, kojima je Vojvodina dom, i oni bi voleli da međusobno dobro žive, jer to sada nije slučaj?

Treće pitanje postavljam anketarima: Da li su prilikom sakupljanja podataka ispitanike najpre pitali šta su po nacionalnosti, pa ukoliko je odgovor da pripadaju većinskom narodu Republike Srbije u anketi su mogli da učestvuju?

Na to nadovezujem i nedoumicu odabira ispitanika, tačnije da li je uzorak bilo stanovništvo Šumadije, odnosno dela države u kojoj nacionalne zajednice ne ulaze ni u 0,1 odsto stanovništva.

Olaka upotreba reči „srpsko“ može da označava dve stvari: nerazmišljanje novinara koji platu primaju od poreza radnika nesrba i da je to još jedno političko poigravanje u predizbornom periodu.

Po toj analogiji bi onda mogli da napišemo i da je slovački kulen najbolji srpski brend, kao i da je Rasim Ljajić srpski političar.

Prečestom upotrebom reči „srpsko“ kao da se pokušava ubediti javnost da žive u državi koja se zove Srbija ukazujući da su Srbi većinski narod. Ili možda ne?

Cenim da je ključ problema u Ustavu Srbije u članu 1. koji kaže: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi...“.

U najvišem pravnom aktu jedne države ističe se većinski narod, ali se pominju i oni drugi.
Znači li to da su Srbi superiorniji narod u odnosu na one pomenute građane? Ili da su ti građani, građani drugog reda?

Praktično gledano, da li život mog deteta, kojoj je majka pripadnik većinskog naroda, a otac spada u „sve građane“ manje vredno? Označava li to da joj prava neće, koja joj Ustav garantuje, nekim podzakonskim aktom biti uslovljena?

Malo gramatike za zaključak.
Stručni kažu da bi pravilno bilo koristiti termin „srbijanski“ – srbijanska vlada, srbijansko tržište, srbijanski predsednik...

Međutim, taj termin se isključivo koristi kao oznaka za građane koji žive u delu Srbije između dve pokrajine.

Te se i ovde pojavljuje pitanje jedinstva u pisanju/izgovoru teritorijalnih odredišta. Da li to znači da i Srbijanci teže autonomiji?

Sve ove nedoumice bile bi rešene i pitanja izbegnuta da se vodilo računa prilikom pisanja Ustava Srbije kao i kada bi javna glasila i medijske kuće vodila računa o načinu na koji izveštavaju, posebno imajući u vidu osetljiva pitanja u vezi sa nacionalnom pripadnošću građana Srbije ili da bar konsultuju struku pre objavljivanja i najmanje važnih izveštaja.

p.s. Ako vam je lakše i razumljivije prilikom pisanja/izveštavanja/navođenja  koristite: „građanke i građani Srbije“, „predsednik Vlade Republike Srbije“, „predsednik Republike Srbije“...

Meni je sa mnom zanimljivo

Promene ne dolaze same od sebe, moraš ih sam podstaći, tako što ćeš se ti promeniti. Verujem ljudima ili ne verujem, filantrop sam ili pak ne, radujem se tuđem uspehu ili sitničarim, pripisujem tuđe zasluge ili se borim za sopstveni rejting... Ma da, reći ćete, kasno je za tibetansko preispitivanje, međutim svako ima pravo na mišljenje, blog ili stav, a to je ono što me je posebno zainteresovalo. Iz jednog shvatih da je vrlo važno u Srbiji da si do 35. troje dece izrodila u braku koji traje od tvoje 25., da se krstiš i u zemljicu- majčicu kuneš, slaviš slavu tako što će svi videti slike trpeze, a uz to je vrlo poželjno da izdvojiš vreme za sebe i slikaš, naravno svaki potez na platnu mora biti zabeležen uz pomoć nove tehnologije u vidu pametnih telefona. Ukratko uzornamajkasvetica, što ja svakako nisam (ništa od navedenog ne radim ili nemam). S druge strane, pojedini su me ubeđivali kako je vrlo važno nešto pričati,a ništa ne reći, pa taman to i izazvalo gomilu loših komentara (ako postoje takvi). E tu već počinjem da se preispitujem. Da li je moguće da se i ja mogu svrstati u takve oratore? Katkad pametnu, katkad šaljivu ili sam samo uobrazila da umem malo i sa rečima. Uveravaju me i da ne treba da imaš rešenje. Problemi postoje da se o njima diskutuje, na iste ukazuje ili samo zgražava. Tek ako se lično nađeš u nevolji, možeš pokušati biti kreativan, ali svakako o tome treba da obavestiš što širu publiku. Što, da mi zli jezici ne zamere, nije loše, a to je i tkz. piplmetar te možeš računati na podršku u vidu lajkova. A da Vam ne bi svaki upućen dobronamerni komantar ili savet prepričavala, evo ukratko šta shvatih da je u Srbiji važno:

1. Kosu plesti u pletenice (nemam kose - donirah)

2. Ići smernog pogleda (uglavnom nosim sunčane naočare, pa pogled malo ko uhvati)

3. Imati savršen brak (e ta informacija ama baš nikoga ne bi trebalo da interesuje)

4. Biti patriota (nisam baš sigurna u značenje ove reči, a ni kako se to iskazuje, jer urlanje sa tribina ne smatram mnogo bitnim pri gajenju nacionalnog interesa ili patriotizma)

5. Roditi što više dece, najmanje troje, jer je to čarobna brojka, i naravno biti majka savršene vitke linije sa potpeticama na nogama ( e pa sada, nesto vitka nisam, imam nekih ožiljaka, jedno dete i volEm potpetice, te se nadam da će me crvene štikle ovde izvući)

6. Sve učinjeno mora biti viđeno (dobro, volim da se i ja hvalim, pa ovde delimično prolazim)

7. Ako ti se lično nešto ne sviđa, opleti, ni drugima ne treba (ne laje kera radi sela...)

8. Prati vođu (nisam ovca)

9. Istakni nacionalnost i versku pripadnost (a da Vas pitam koliko puta sedmično imate seksualne odnose? Šta ne sviđa Vam se pitanje?! E pa na isto Vam dođu i moje pitanje i to isticanje - intimno je)

10. Slikaj se sa svim navijačima i stalno ponavljaj kako si vatreni obožavalac nekog sporta (ne bitno imaš li pojma da li je Zidan fudbaler ili čika neimar- zidar. Svaka čast na osvojenoj svakoj medalji, takmičenju, ma na svakom uspehu, ali izvinte me, imam ja svoj teren na kojem svaki dan neku fintu izvedem).

E takoC, ne ferceram po tim pravilima, a Vi izvolte, možda se pronađete i shvatite da ne trebate da se menjate, već samo ja (što, da prostite, neću, jer meni je sa mnom vrlo zanimljivo).

Fantom iz Srbije

„..Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih „borbenih“ ljudi. Oni izmisle svoju „borbu“, na silu joj nađu razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se – samo da ne bi morali misliti i raditi...“.

Te umišljene borbe ne rađaju ni pobednike ni gubitnike. Ni one u pravu ni one u krivu. Nastaju fantomi od krvi i mesa, takoreći, sablasne senke određene ideologije.

Država može da se pohvali novim brendom – Fantomom iz Srbije. To su osobe koje utvrđeno postoje, a dokaz za to su (ne)dela koja ostaju iza njih. Posledice njihovih činjenja građani osete svakodnevno. Oni su kategorisani. Polja njihovog delovanja su različita, od građevinarstva do likovne umetnosti.

Razlozi zbog kojih vode određene borbe, još nisu utvrđeni. Možemo samo da nagađamo. A to je ono što voli prosečan konzument bestselera – laka mistika.

Izdvojiću tri tipa Fantoma koji dominiraju Srbijom.

1.    Fantom macola ili „Kompletni idiot“
2.    Fantom art umetnik
3.    Fantom činovnik

Prvi pomenuti radi noću. On sa isto tako nepoznatim, bar ne široj javnosti, ljudima ruši i razbija stambene i poslovne objekte. Odgovor na pitanje zašto to radi do sada nije definisan.

Država nije identifikovala kog Komletnog idiota. Možda i jeste, ali ime i prezime istog čuva kao službenu tajnu. Istina je da su sa određenog lokaliteta uklonjene prepreke koje su ometale razvijanje urbanističkih ideja vlasti u Beogradu.

Protiv takvog delovanja Fantoma macole pobunili su se građanske inicijative, ali ta borba deluje uzaludno. Jer kakav ishod se može očekivati iz bitke sablasnih senki i građana? Baraka nema. Fantoma macole nema. Epiloga na sudu nema.

Drugi pomenuti voli da slika. U nedostatku platna svoju kreativnost i talenat iskazuje oslikavajući enterijere. I to ne bilo kakve, već unutrašnost putničkog voza. Nepoznato je kada i koliko dugo je Fantom art umetnik radio na zidovima voza JP Železnice Srbije.

Nepoznato je, kao i što je i on sam između ostalog, ko je naručio takav rad. Istini na volju, bio je primećen i od strane pojedinih osporavan. Ta umetnička kompozicija ostaće upamćena kao voz za jednokratnu (zlo)upotrebu. Fantom art umetnik uradio je posao koji će se pamtiti, bar nešto iz cele te zbrke.

I ovde bez odgovora ostaju pitanja koje, kada i koliko novca potrošio da bi se Fantomu art umetniku obezbedio radni prostor.   
Treći pomenuti, ali ne i najmanje bitan, je Fantom činovnik. On ima sposobnost da u Vladu Srbije uvede savetnike. Da im obezbedi vizit karte i radni sto. Omogući platu od poreza građana Srbije.

Međutim, Fantom činovnik se loše nosi na pritiskom javnosti pa popušta pred pitanjima ostavljajući pridošlice bez podrške. Nije utvrđeno po kom principu Fantom činovnim bira kadar. Iz onoga što je poznato javnosti može se zaključiti da je jedan od uslova ograničena sloboda kretanja i ranija pripadnost nekoj od zabranjenih organizacija čije delovanje je ugrožavalo živote građana Srbije.

Ovog Fantoma čak ni sam direktor Vladine kancelarije, u kojoj je gore pomenuti savetnik boravio, nije identifikovao. Ne da je zvanično saopšteno.

Svi ovi Fantomi imaju jedno zajedničko – nepoznati su, ali gotovo svima. Ili se svi ti dobro sakrivaju iza sopstenih izjava. A opet, svi ti, biju bitke kako bi razrešili misterije i razotkrili sve „kompletne idiote“.

Srbija bi možda i mogla da patentira brend pod nazivom „Fantom“ da nije pre 92 godine Rupert Džuliјan režirao film o tajnovitom čoveku koji se skrivao u pariškoj operi. Čini mi se da su baš po tom liku stvoreni ovi „naši“ današnji. „Fantom iz opere“, po mnogima, spada u klasike kinematografije. Pa postavljam pitanje, da li ovi novonastali teže da budu zapamćeni i prepričavani. I strah me je rimejkova koji bi mogli nastati.   

Alternativne činjenice u teoriji

Matematika je, kažu učeniji, egzaktna nauka iliti „brojke su te koje ne lažu“. Međutim, nisam pronašla teoriju prema kojoj se alternativne činjenice koriste u operaciji poznatijoj kao jednačina sa najmanje tri nepoznate. 

Naime, prema poslednjim izjavama pojedinih predstavnika vlasti, zaključujem da će Srbija  uskoro postati država u regionu koja će uvoziti nezaposlene kako bi se popunila nova radna mesta u najavi.

Šta kažu brojke:

Prema Republičkom zavodu za statistiku u Srbiji živi 7.076.372 osobe, od tog broja je 1.733.308 penzionera. Oduzimanjem ova dva broja dolazimo do cifre 5.343.064 (u tu brojku spadaju deca od 0-14 godina i radno sposobnih od 15 – 64 godine).

E tu već nailazimo na prvu nepoznatu u jednačini: kako je osoba od 15 godina života radno sposobna?
 
Podaci dalje kažu da je “udeo mladog stanovništva”, tu spadaju deca do 14 godina, 14,4 odsto, odnosno 1.018.997 osoba.
 
Znači više penzionera nego dece.

Pošto smo sabrali, oduzeli, podelili… sve iznete brojeve zaključak je da u Srbiji ima 4.324.067 radno sposobnih. Od tog broja nezaposlenih u Srbiji je oko 700.000 ili nešto preko 16 odsto.
 
Ovih dana pronađoh i informaciju,  da je među nezaposlenima 200.000 osoba starijih od 55 godina.
 
E, onda su ljudi iz vlasti pokušali da umire građane i poručili da je samo u Novom Sadu potrebno 4.000 IT stručnjaka, jer u Vojvodini deluje čak 400 firmi iz te oblasti sa tendencijom rasta u toj grani privrede. 

Takođe, objavljen je i podatak da se godišnje otvara oko 30.000 novih radnih mesta, ali nije precizirano koja su to radna mesta. Mada, uglavnom se pored tih brojki pojavljuju fabrička postrojenja, tačnije radna mesta poznatija kao “traka” za izradu raznih kablova i sličnih delova u automobilskoj i drugoj industriji. Ako ovim najavljenim tempom budu otvarali radna mesta, radujem se činjenici da ćemo morati za koju godinu da uvozimo radnike.

Sada dolazimo do druge nepoznata u jednačini: Da li će neophodni IT stručnjaci biti odškolovani ili će država prekvalifikovati ovih 200 hiljada duša starijih od 55 godina? 

Još jedna činjenica, koja ovoj matematici daje čudan “ton”, je podatak da zbog negativnog prirodnog priraštaja Srbija godišnje “gubi jednu opštinu od oko 30.000 ljudi”. Takođe, državu napusti godišnje oko 20.000 ljudi.
 
Treća nepoznata ove računice je: Da li će nerađanje ili migriranje u druge države smanjiti stopa nezaposlenih?   

Iz svega iznetog postavljaju se brojna pitanja na koja resorni nemaju konkretne odgovore. Služe se isključivo alternativnim činjenicama. Prikazujući vedra lica zaposlenih u krugovima fabrika ne iznoseći podatak koji se odnosi na njihova mesečna primanja, radno vreme i uslove rada. 

Ne govore da visoobrazovani napuštaju ovu državu u potrazi za prilikom. Ne govore da je mnogo onih koji sa fakultetskim diplomama rade poslove za koje gotovo i da ne treba nikakva kvalifikacija.
 
E sada smo stigli i do četvrte nepoznate: Da li je obrazovni sistem Srbije prilagođen domaćem ili  tržištu drugih država? Da li se ovde školuje i zašto kadar koji nikada neće naći posao u struci?  

A u zaključku ću citirati: osobina egzaktnih nauka je da ne isključuju, osim ako se nađe dokaz da to treba isključiti, odnosno da ne donose sudovi o "tome kako nešto mora da funkcioniše" pre nego što se sve ispita.
 
Sve izneto dokazano je uz pomoć nauke, u koju ne sumnjam, ali sumnjam da Država ima neophodno rešenje ove jednačine.

Nismo se mi pomerili ni pedalj od dela neslavne nam istorije

Srđan Aleksić simbol je ljudskosti koje se setimo tek svakog januara na godišnjicu njegove smrt. Njega su pre 24 godine pretukli pripadnici Vojske Republike Srpske dok je od batinanja branio svog sugrađanina, Bošnjaka Alena Glavovića. Da, sa namerom je istaknuta verska pripadnost. Da, Srbi su Srbina na smrt pretukli. I, da, iz ovog zlodela malo je ko šta naučio.

Juče je bio i Međunarodni dan žrtava holokausta, a protekla sedmica je bila u znaku sećanja na sve žrtve fašista. Ni svi ti događaji nas ničemu nisu naučili ili jesu, ali samo nas koji ne galamimo, koji nismo napustili državu, već ostali da pokušavamo da razum izbalansiramo.

Juče se obeležavala i pismenosti, bar kroz školske predstave za Savin dan. Te pismenosti nema u ovom društvu. Statistike kažu da u Srbiji živi 1,3 miliona građana koje su delimično ili potpuno nepismeni. Čak 250.000 ljudi ne zna da piše.

Nepismenost i odsudstvo obrazovanosti dovelo je ovo društvo, koje bi moglo poslužiti kao uzorak u ispitivanju raznih fenomena, do tačke kada smo fašiste pustili u vladine kancelarije, ministarske fotelje, i, o koncu, lično parlament.

Da se razumemo, ti su pismeni, dovoljno da znaju gde mogu nabaviti po akcijskoj ceni neku od diploma, dovoljno slova znaju kako bi pročitali ime na određenim vratima funkcionera i koga i sa koliko treba kupiti i obezbediti procenat.

Nepismena je većina koja im je to omogućila. Nismo se mi pomerili ni pedalj od neslavne nam istorije.

Ne, ništa nismo naučili! Fašizacija društva je prisutnija i jača nego ikad, a potvrde stižu svaki dan.

I za kraj malo brojki: u 2016. godini više od 400 dece mlađe od 14 godina počinila su neko od krivičnih dela. Najviše maloletnih delinkvenata živi u Beogradu, zatim u Novom Sadu, Subotici i Kikindi. Među počiniocima dominiraju dečaci iz siromašnih porodica i marginalizovanih društvenih grupa. Mlađi od 14 godina, koji nisu krivično odgovorni, godišnje počine od 1000 do 1500 krivičnih dela.

Da li ova deca znaju ko je Aleksić, šta je holokaust, Novosadska ili Čuruška racija? Od koga će naučiti šta je poštovanje, prihvatanje i osuda zločina? Da li će oni završiti visoke škole, bar snovnu? Da li će pred očima imati išta više od tri reda boldovanog naslova sa masne hartije koji poziva na linč?

 Oni su naša budućnost, a ja se bojim da nisu novi Aleksići...