Srbi i gradjani

Čitajući vesti o proslavi Dana državnost i obeležavanju istog, posebnu pažnju prošle sedmice posvetila sam načinu na koji se upotrebljava reč „srpsko“.
„Srpska vlada“, „srpski narod“, „srpsko tržište“, „srpska deca“, „srpski Ustav“....
Previše je bilo „srpskog“ u tim izveštajima.

Sve to ne bi bilo predmet mog interesovanja da u Vojvodini žive samo Srbi, da je moje dete „od srpskog roda“ i da su novinari izveštavali u skladu sa načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama.

U medijima su se pojavila istraživanja po kojima čak 73 odsto Srba ne bi ratovalo za Kosovo, ali i da bi Srbi želeli bolje odnose sa Hrvatima i Crnogorcima.

Iz naslova ova dva članka objavljena na portalima jedne tiražne novine i Javnog servisa Srbije, izvlačim pitanje: Da li to znači da bi svi ostali narodi u Srbiji, a najpre u Vojvodini, želeli da ratuju za Kosovo i ne bi želeli dobre odnose u regionu?

Drugo pitanje koje namećem je odnos između Hrvata, Crnogoraca i Srba, kojima je Vojvodina dom, i oni bi voleli da međusobno dobro žive, jer to sada nije slučaj?

Treće pitanje postavljam anketarima: Da li su prilikom sakupljanja podataka ispitanike najpre pitali šta su po nacionalnosti, pa ukoliko je odgovor da pripadaju većinskom narodu Republike Srbije u anketi su mogli da učestvuju?

Na to nadovezujem i nedoumicu odabira ispitanika, tačnije da li je uzorak bilo stanovništvo Šumadije, odnosno dela države u kojoj nacionalne zajednice ne ulaze ni u 0,1 odsto stanovništva.

Olaka upotreba reči „srpsko“ može da označava dve stvari: nerazmišljanje novinara koji platu primaju od poreza radnika nesrba i da je to još jedno političko poigravanje u predizbornom periodu.

Po toj analogiji bi onda mogli da napišemo i da je slovački kulen najbolji srpski brend, kao i da je Rasim Ljajić srpski političar.

Prečestom upotrebom reči „srpsko“ kao da se pokušava ubediti javnost da žive u državi koja se zove Srbija ukazujući da su Srbi većinski narod. Ili možda ne?

Cenim da je ključ problema u Ustavu Srbije u članu 1. koji kaže: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi...“.

U najvišem pravnom aktu jedne države ističe se većinski narod, ali se pominju i oni drugi.
Znači li to da su Srbi superiorniji narod u odnosu na one pomenute građane? Ili da su ti građani, građani drugog reda?

Praktično gledano, da li život mog deteta, kojoj je majka pripadnik većinskog naroda, a otac spada u „sve građane“ manje vredno? Označava li to da joj prava neće, koja joj Ustav garantuje, nekim podzakonskim aktom biti uslovljena?

Malo gramatike za zaključak.
Stručni kažu da bi pravilno bilo koristiti termin „srbijanski“ – srbijanska vlada, srbijansko tržište, srbijanski predsednik...

Međutim, taj termin se isključivo koristi kao oznaka za građane koji žive u delu Srbije između dve pokrajine.

Te se i ovde pojavljuje pitanje jedinstva u pisanju/izgovoru teritorijalnih odredišta. Da li to znači da i Srbijanci teže autonomiji?

Sve ove nedoumice bile bi rešene i pitanja izbegnuta da se vodilo računa prilikom pisanja Ustava Srbije kao i kada bi javna glasila i medijske kuće vodila računa o načinu na koji izveštavaju, posebno imajući u vidu osetljiva pitanja u vezi sa nacionalnom pripadnošću građana Srbije ili da bar konsultuju struku pre objavljivanja i najmanje važnih izveštaja.

p.s. Ako vam je lakše i razumljivije prilikom pisanja/izveštavanja/navođenja  koristite: „građanke i građani Srbije“, „predsednik Vlade Republike Srbije“, „predsednik Republike Srbije“...