Pandemonijum

Danas mi je "slobodan" dan... Posvetih se detetu, prvom danu nove školske godine i kolačima, jer treba  slatko da počne, stan uglancala, par stvari u vezi sa poslom završila... A kao vrlo aktivni korisnik društvenih mreža i interneta generalno, pomislih kako bi bilo dobro da napišem nešto na svom/ovom blogu.

I taman kada sam skuvala kafu, pripremila dovoljan broj cigareta, shvatih da ne mogu da pronađem pravu reč kojom bih počela. Kao ni temu. Shvatih da sam ostala bez TEKSTA! JA - gotovo nemoguća pojava.

Prelivaju gluposti ovu državu. Puni su mediji naslova. Mnogo je komentara i čuđenja.

Mogla sam o bebi i Željku Mitroviću, o navlačenju (mosta preko reke), istorijskom pomirenju Srbije i Mađarske, o raznim Labanima, izboru članova Saveta fakulteta, oduzetim polovnim udžbenicima i revnosnoj komunalnoj policiji, o hitnoj intervenciji Palme i njegovom deljenju milostinje lažne...

Mogla sam i o štrajku prosvetnih radnika, o radnicima Goše, o listama čekanja, zdravstvenim knjižicama i brojevima za iste, sve brojnijim apelima za pomoć oboleloj deci, beogradskim izborima, suši, Zakonu o poljoprivrednom zemljištu (već pisah)...

Mogla sam i o visokim temperaturama, obećanjima o povećanju minimalca, o zdravstvenom stanju Ratka Mladića, pregovorima u Briselu na temu Kosova, o raskopanom gradu i lošoj navigaciji, o poskupljenju struje, bar o uginulom lemingu...

Mogla sam i o letu, kupanju, vozikanju po Vojvodini, (h)urmašicama (koje sam prvi put pravila)...

Mogla sam...

Ali ovo ovde je pandemonijum (ipak nađoh reč)!

Ovde je sve obesmišljeno, reči su izlizane, a većina ljudi je potrošena. Ovde svaka iskra utihne, ovde je Srbija!