Pročitah negde da kada je kiša ti treba da budeš nečije sunce. I ne bih se ja tome protivila da ne treba da budem to isto sunce u društvu kojem je grmljavina u glavama. Bila bih ja i mesec, i zvezde, i šapat, i zagrljaj, ali ne mogu da ne mislim na svo nasilje koje je dobilo legitimitet same vlasti.
Bila bih najnežnija i puna ljubavi, ali ne mogu da okrenem glavu i ne pročitam poziv na linč, da ostanem slepa na poruku punu omalovažavanja i prezira.
(ilustracija je preuzeta sa interneta)
Ne mogu da se ne stresem kada pročitam tekst koji me vrati u devedesete, na „pišanje po masi“.
Jedan je čovek sebi dozvolio, a u tome ga svesrdno podržava predsednik države, dok se premijerka bavi drugim „bitnim“ stvarima za ovu državu.
Ima li šta važnije od dostojanstva čoveka? Ima li šta važnije od sprečavanja nasilja? Ima li šta važnije od istine?
Ima.
Da li je tetka iz Kanade dala lovu za stan baba Julinom pulenu ili je ovaj unosio po 9.000 evra svako malo, sada više nije važno. Da li je Dačić Koferčić samo prijateljski divanio sa onim Bananom uz Tomovaču, ni to više nije važno. Nije važno ni ko je Fantom iz Savamale, nije bitno ni ko reketira ugostiteljske objekte, ni ko drži kladionice, ni ko je boss legalne kriminalne organizacije zvane vlast u Srbiji.
Sve te nerazjašnjene afere/slučajevi model su ponašanja koji se nametnuo. Istini za volju, nije taj sinopsis od juče, traje od devedesetih, ali je sada u pravnim okvirima i više se gotovo niko ne buni, jer smatra da nema zašto.
Željka Mitrovića, Miloševićevog činovnika/poslušnika/drugara, sačuvali su sadašnji opozicionari i vlast. Poput španskih serija u kojima se kraj ne nazire, ne vidi se ni kraj bahatosti gore pomenutog.
Očito je u igri nešto mnogo „jako“ kada opstaje toliko dugo sve vreme servirajući pomije koje narod svesrdno guta, ne žvaće.
Nije taj narod kriv, njima je potreban pitomiji život, koji ne žive. Zato je vlast osmislila način da ga zavara i to preko ružičastog ekrana.
Pokušaj Mitrovića da se bavi umetnošću - bacajući banane uz zvuke opere je čist dokaz kako ova vlast doživljava sve one koji su za njih glasali – kao majmune!
E isto i VAS (glasače) doživljava i ružičasti mag koji uz ko zna koje trikove i uz pomoć koje magije opstaje na sceni.
Ne bih se usudila da licitiram koje su to poluge između vlasti i vlasnika medijskog cirkusa, ali bih se usudila da kažem da je vreme da se stane sa dopuštanjem. Da je vreme za promene... Ali ću se usuditi da kažem i da me je strah, jer ne vidim nikog ko bi taj progres započeo.
Vidim bivše/sadašnje/jučarašnje. Svi su nekako isti bez ozbiljne energije i volje za promenom.
Zaključak: Dok bude majmuna biće i banana. Tako je poručio i Mitrović. Vlast se, ipak, drži ovaca koje striže, dok su se pripadnici opozicije izgubili kao magarci u magli.
Sve u svemu divno jedno životinjsko carstvo, ali ja u njemu svoje mesto ne pronalazim.
Bila bih najnežnija i puna ljubavi, ali ne mogu da okrenem glavu i ne pročitam poziv na linč, da ostanem slepa na poruku punu omalovažavanja i prezira.
Ne mogu da se ne stresem kada pročitam tekst koji me vrati u devedesete, na „pišanje po masi“.
Jedan je čovek sebi dozvolio, a u tome ga svesrdno podržava predsednik države, dok se premijerka bavi drugim „bitnim“ stvarima za ovu državu.
Ima li šta važnije od dostojanstva čoveka? Ima li šta važnije od sprečavanja nasilja? Ima li šta važnije od istine?
Ima.
Da li je tetka iz Kanade dala lovu za stan baba Julinom pulenu ili je ovaj unosio po 9.000 evra svako malo, sada više nije važno. Da li je Dačić Koferčić samo prijateljski divanio sa onim Bananom uz Tomovaču, ni to više nije važno. Nije važno ni ko je Fantom iz Savamale, nije bitno ni ko reketira ugostiteljske objekte, ni ko drži kladionice, ni ko je boss legalne kriminalne organizacije zvane vlast u Srbiji.
Sve te nerazjašnjene afere/slučajevi model su ponašanja koji se nametnuo. Istini za volju, nije taj sinopsis od juče, traje od devedesetih, ali je sada u pravnim okvirima i više se gotovo niko ne buni, jer smatra da nema zašto.
Željka Mitrovića, Miloševićevog činovnika/poslušnika/drugara, sačuvali su sadašnji opozicionari i vlast. Poput španskih serija u kojima se kraj ne nazire, ne vidi se ni kraj bahatosti gore pomenutog.
Očito je u igri nešto mnogo „jako“ kada opstaje toliko dugo sve vreme servirajući pomije koje narod svesrdno guta, ne žvaće.
Nije taj narod kriv, njima je potreban pitomiji život, koji ne žive. Zato je vlast osmislila način da ga zavara i to preko ružičastog ekrana.
Pokušaj Mitrovića da se bavi umetnošću - bacajući banane uz zvuke opere je čist dokaz kako ova vlast doživljava sve one koji su za njih glasali – kao majmune!
E isto i VAS (glasače) doživljava i ružičasti mag koji uz ko zna koje trikove i uz pomoć koje magije opstaje na sceni.
Ne bih se usudila da licitiram koje su to poluge između vlasti i vlasnika medijskog cirkusa, ali bih se usudila da kažem da je vreme da se stane sa dopuštanjem. Da je vreme za promene... Ali ću se usuditi da kažem i da me je strah, jer ne vidim nikog ko bi taj progres započeo.
Vidim bivše/sadašnje/jučarašnje. Svi su nekako isti bez ozbiljne energije i volje za promenom.
Zaključak: Dok bude majmuna biće i banana. Tako je poručio i Mitrović. Vlast se, ipak, drži ovaca koje striže, dok su se pripadnici opozicije izgubili kao magarci u magli.
Sve u svemu divno jedno životinjsko carstvo, ali ja u njemu svoje mesto ne pronalazim.
Нема коментара:
Постави коментар