Godinama unazad 31. decembra u vidu liste sumiram dane koji su iza mene. Popišem sve lepe i ružne stvari, napravim listu želja i nadanja, zahvalim se kosmosu na svim divnim trenucima... Juče to nisam uradila.
Ne, nije me mrzelo i da, imala sam vremena. Ali jednostavno nisam želela to da uradim. Ovu 2018.
počela sam bez ijedne želje. Nisam sebi čak ni zdravlje poželela. Ne, nisam nesretna, tužna ili depresivna. Čak naprotiv. Mnogi su mi u 2017. pokazali ljubav tako stvorivši nove uspomene.
Učinilo mi se da je možda za jednostavniji život potrebno ne nadati se previše. Ne poželeti, već pokazati, osetiti i kazati. Nisam požele ni ljubav. Ja nje imam mnogo i ne škrtarim. Imam i maštu pa ću putovati tamo gde me trenutak bude odveo. A zdravlje.. To je stvar odluke i lične discipline... Biće ga, samo ako osmeh budem gajila.
Najvažnije je da nisam zaželela ništa od drugih, jer su to ona najbolnija nadanja. Oni kojima je stalo do vas, oslušnuće vaše potrebe, uhvatiti pogled i zagrliti kada zatreba. To nisu želje, to je ljudskost. Ne treba mi za to želja, jer imam prijatelje koji su mi potvrdili gore izrečeno.
I na kraju zahvaliću se onima koji su uneli nove nijanse u moj život. Samo neka je nama nas!
Нема коментара:
Постави коментар