Nisam ja taj neko bivši

U poslednjih par godina primetila sam da mi želudac ne vari određene stvari najbolje (ne, nije ovo tekst o mojim zdravstvenim problemima i rešavanju istih). Shvatila sam da sam izrazito netolerantna na gluposti, verske fanatike, slatki kupus, sivu boju, zebru na kolovozu, rolke...

A nekako najviše ne podnosim da mi se natura odgovornost i to ne makar kakva, nego baš ona u vezi sa ljudskim osećanjima. Neću je. Ne iskam je i ne treba mi. Da budem jasna: ja ni sa svojim emocijama ne znam šta ću, pa su mi i te, tuđe, višak.

Sve veze koje stvaramo u životu su projekti. Bilo sa prijateljima, familijom, partnerima, ljubavnicima... I svaki završetak je sretan i bolan. Kada u te projekte ulazimo ne razmišljamo o njegovom kraju, kao ni o osećanjima koja će se tada stvoriti. A što bi... Sve što počinje - lepo je.

Međutim, sve ima svoj rok trajanja. Da, ima! Na primer, zaljubljenost. To je ono stanje tupavog keženja i njanjavljenja do imbecilnosti. Kada pogledate u zaljubljenu osobu niste baš sigurni da li je ista na terapiji koju je prepisao nadležni iz duševne bolnice ili su mu te grimase na faci posledica ukočenosti mišića lica.

Ah!

Ali i to stanje prođe, znači ima rok trajanja. Nije jasno evidentirano na pakovanju (čitaj zaljubljenoj karikaturi) do kada, ali istekne. Kao i svaki kraj i ovaj ima novi početak. To su nove emocije koje pojedini zovu “ljubav”. To vam je ono stanje ličnog duha kada prihvatate sve anomalije objekta vaše fokusiranosti. Čini vam se sve možete u paru, vidite sebe sa pomenutim, kao tim koji će razbiti u basketiranju i osvojiti milion dolara...

 

Možda i hoćete, ali vrlo verovatno nećete. Moraćete milion nervnih završetaka da šiljite ne bi li zadržali strpljenje, razum i uspeli da odaberete prave reči u nezgodnom trenutku.

 

Pojedini dugo hodaju zajedno, svaka vam čast! Ali svaka čast i onima koji su rešili da poslušaju želudac i prihvate da se neke stvari ne mogu svariti, jer nemaju potrebne enzime za isto.

 

Možda je to hendikep, a možda i lično pravo. Jedno je sigurno, to su izbori i sve dok fizički ne ugrožava drugo biće, prihvatljivo je. 

 

I da se vratim na početak i moje varanje: neću i ne mogu da svarim emotivnu manipulaciju, tugaljiv pogled kučeta na ulici i samosažaljiv elaborat odrasle osobe. Smatram da ljudi sa razlogom imaju mozak, samo treba da ga upotrebe, a ne boli, ni malo, kažu.

 

Teško je voleti i biti voljen, a još je teže ostaviti ili biti ostavljen. More najtananijih emocija preliva naša skladišta, a javljaju se i strahovi, ogorčenosti i preispitivanja. Ali sva ta bol nas čini živima i ljudima. 

 

Kada dođe do kraja, kasno je za pitanja. Treba da volite u trenutku dok nekog držite za ruku, ljubite u potiljak ili kuvate čaj. Nemojte dozvoliti da se u nastavku sage pitate zašto niste pažljivije posmatrali osobu do nas, bolje je osetili i bili manje nadmeni, strogi u zahtevima i zašto ste sa predrasudama ušli u taj projekat (ma ko u njemu učestvovao - ljubavnik, partner, član porodice...). 

 

Ne varim ja ni tuđa iskustva i tek otkrivene istine koje su nastale posle predhodnog brodoloma. Jer, nisam ja taj neko bivši... Kao ni vi!