Nacionalni ponos

Od sinoć mi u glavi odzvanjaju dve reči: Nacionalni ponos... I prvo čega sam se setila jeste ludilo oko "pronalaženja" idejnih rešenja državnih obeležja 2006. godine, kada je Srbiji poklonjena nezavisnost. Da, poklonjena, jer se te godine samo Crna Gora pitala da li želi da ostane u zajednici sa Srbijom. Posle sahrane državne zajednice Srbije i Crne Gore, odjedared kreće manijakalna potraga za vizualima novonastalne samostalne države Republike Srbije. Neću pisati o Ustavu, himni, zastavi niti grbu (sve se kosi sa zdravim razumom i što bi rekli, u komšiluku, "niđe veze").   

Ono što me je podstaklo na ovo pisanje je nacionalna avio kompanija. Na kraju 2020. godine, Vlada Srbije je donela odluku o dokapitalizaciji Er Srbija tako da je državno vlasništvo povećano sa 51 na 82 odsto, dok je udeo Etihad ervejza umanjen sa 49 na 18 odsto. Juhu! Rekli bi neki, da nije sve smrdljivo kada se to javno preduzeće pomene. Nekoliko ekonomskih stručnjaka je govorilo na ovu temu i svi su se složili da je tu nešto jako trulo. No, na stranu koliko odvajamo keša za tu kompaniju, jer, kako je neko rekao, to je "nacionalni ponos" države. Taj ponos je do sada, ako ne lažu brojke na netu, otpustio ili će, oko 400 ljudi. Verujem da će taj višak sada ponosno na već prepun biro za zapošljavanje ili na plate od oko 40.000. Te plate su na onim radnim mestima za čija otvaranja je država stranim investitorima dala minimun 3 puta više.

Nacionalno, a ponosno će Beograđane s visine da gleda i ovaj famozni, a neprocenjivi, jer se ne zna koliko staje, spomenik gariju davno preminulom. Mnogo je srpski rod on vazdigao, neki kažu, ajd da mu verujeTE. A onda kada se tog nacionalnog ponosa nakupi gladan narod može da se metne u metro, koji je još lepši(ji) ili u ona kineska leteća auta, koje smo u trampi za svinjske papke dobili. Ne šalim se, predsednik države je objašnjavao zaključanom narodu lane kako će nam drugari Kinezi dati ta vozila u zamenu za životinjske udove.

I dok čekamo da nas se sete, ako se sete, trudnice čekaju preglede u redu ispred zdravstvene ustanove po snegu i hladnoći. Onomad, ne tako davno, u ovoj osamostaljenoj i nacionalno osvešćenoj državi, bila je pokrenuta ozbiljna borba protiv bele kuge. Te su nam tako sa bilborda, između ostalog, poručivali "Dosta reči nek zakmeči" ili "Rađaj ne odgađaj!". I eto oni koji su "poslušali" preporuke danas se smrzavaju u poodmakloj trudnoći i to u državi čija je premijerka kao prvu korenitu promenu navodila sveopštu digitalizaciju, a sa ciljem da se život građanstvu olakša.

Kao država čiji se građani od 2006. uče nacionalnom ponosu, svake godine uoči Božića gori pola Srbije. Na lomačama, koje se postave za Badnje veče, pozavidela bi inkvizicija. Ali za đubretom, koji taj sveprobuđeni ponosni živalj ostavi, suze na oči tera malobrojnim radnicima komunalnih preduzeća ili samo onima koji stanuju u blizini zgarišta. Iz budžeta se keš sliva na račun Srpske pravoslavne crkve, verovatno kako bi crkvenjaci počeli da propagiraju nošenje maski u sveopštoj pandemiji, umesto dojučerašnjih lizanja jedne kašike i tvrdnji da će svevišnji spasiti narod, a ne oni koji su škole izučavali ne bi li ljudima život produžili (a za čije plate se ni blizu toliko para nije izdvajalo kao za bogomolju na Vračaru).

I posle više od godinu dana, u virus ne veruje 40 odsto građana Srbije, onda verovatno ne veruju ni u one sveže rake na grobljima. Mere koje su donošene i sprovođene po pravilu su bile političke, a ne zdravstvene. Utakmica, izbori, relaksacija mera, pa zatezanje, predsednik koji se kreće bez maske, a koji je sam bio bar dva puta u vrlo bliskom kontaktu sa zaraženim... I sve je to nacionalni ponos, kao i šizofrenija oko 5G i čipovanja, ali ne i opšta pobuna protiv pljačke radnika na internetu, poskupljenja, otimanja para na ime testova, otrova koji dišemo...

I mislim se, ovde je sve izgubilo smisao, odavno, pa tako je složenica "nacionalni ponos" ustvari "nacionalni sram". I nekako mi se na kraju nametne zaključak: Čega se pametan stidi, budala se ponosi...