Izazov

Zakon sveopšte povezanosti mi je ovih dana glavni "pravni" akt kojim se bavim. Ne, nije on priznat kao kategorija, više je hipotetički i bazira se, na pomalo satiričnim, teorijama poput one: da bi se posao završio, njega neko mora da počne. Kao i, da svaki korak provocira sledeći.

Svojevremeno sam vrlo glasno tražila da se uvedu promene u rad centara za socijalni rad (kojim sam do poslednjeg atoma bića nezadovoljna, pomalo se i gnušam istih), a to su radili i neke NVO i pojedinci. Sve ukupno na prste se može prebrojati koliko je to osoba. I tada, kao i sada, često me pitaju: šta sam uspela, šta se promenilo, šta sam to drugačije rekla u odnosu na već poznato... a ja uvek odgovaram pitanjem: A šta si TI uradio?

Kada bi svako, ali svako reagovao na ono nakaradno što nam se kao društvu dešava, a ne samo onda kada ga lično potrese nepravda, došli bi do momenta kada više niko ne bi postavljao pitanje tuđeg pokušaja. Onog trenutka kada prestanemo da dozvoljamo sebi da propise kršimo, jer i drugi to rade, možda ćemo postati odgovornija zajednica.

Nije samo Srbija ta koja je u debelom sranju, ali ja ne živim u drugim društvima, već ovde i zato mi je pomalo i degutantna teorija kako se ovde prima sve loše sa zapada. A da počnemo da ne "primamo" to loše? Da prestanemo da okrivljujemo društvene mreže i internet koji su dostupni svakoj polupismenoj, ali od juče "demokratski" opismenjenoj osobi. Vrlo je jednostavno, ne dozvoliti i ne širiti bolest, slično je borbi sa virusima. Kada oboliš ne ideš po komšiluku i kijaš u domaćine, već se izoluješ, a ako ti nećeš ima ko ćete zatvoriti. Isto tako i bolesne komentare homosapijensa ne treba deliti, jer se sveopštim zgražavanjem debilizam se neće svesti na minimum. Čak naprotiv. Populizacija uvreda postaje obrazac ponašanja i model po kojem stasavaju nove, mlađe generacije.

Rekoše mi da je ovde manjina glasnija i bahatija od većine, te su nam zato DM pune ogavnih izjava i stavova. Pa se ja pitam da li je onda ta većina zaostala u razvoju kada to dozvoljava i još širi budalizme u fazonu "da li je moguće?". Ali i odgovoriću, pa kako da ti kažem, vidiš da jeste. 

Rekoše mi i da ovako živimo, jer kradu ovi iz vlasti, ali ne pominju da i oni svaki dan potkradaju manje ili više, izbegavajući određene propise. Rekli su mi i da će doći vreme promena, a ja se mislim dok slušam, neće druže, neće dok se svako od nas ne promeni. 

I nisam ništa ni pametnija, a ni vi mojim razmišljanjem, samo hajde da od danas ne reklamiramo zarazu, već da stanemo u odbranu hrabrosti onoga ko se odvaži da progovori. Najmanje što možemo je da, npr, tražimo od sudstva, kažu da su nezavisni, da prijave ne završe u fiokama, da se ne zaborave slučajevi protiv zdravog razuma... umesto da šerujemo idiotizme koji nas, kao, iznenađuju.