Treća svećica

 Godina treća... Sada već imam i nekog staža u auslenderskom arbajtluklu... Bez da beležim u radnu knjižicu, udaram pečate na svaku sliku, koju oko ukrade na ulici, u ljudima, cveću, besu, zagrljaju... Tefter otvaram samo kako bih odložila još jednu platnu listu, jer će, možda, neko iz Ureda za strance tražiti dokaz da ovde ne gajim samo iluzije, raspirujem maštu i sanjarim.

Godina treća u kojoj sam testirala svoje granice, nerve, pouzdanost... I godina treća u kojoj nisam savladala deklinaciju prideva uz članove i imenicu... Ali savršeno izgovaram pleonazme i sarkazme, vešto se igram rečima, te se Nemci prvo stresu od muke, a onda i prihvate da im jezik nije baš žilet, te se ne mora po ivici hodati/divaniti. 

Mislim da mi je ova životna matematika u kojoj se 2.000 km udaljenosti, od svih poznatih činilaca, množi sa nepoznatim, strahom, neizvešnoću, potpunom otuđenosti... delimično isplatila. Složiće se neki kako sam tu jednačinu odlično postavila, kako sam izigrala najsigurniju kartu i sada trgujem sa budućnosti.

Možda...

Sada znam da više nisam u Vojvodini, a još nisam ni ovde, svoj na svome. Ali, kada bolje razmislim ni ne znam šta je to moje da bi na istom bila. Radujem se svakom kilometru, koji biciklom pređem, na tim metrima sam ostavila mnogo osmeha, suza i briga. Volimo se ovaj grad i ja, na neki naš poseban način...

Nije da sam unikat, jer Berlin voli mnogo i sve.

Za tri godine ovde shvatila sam da sam u lošoj vezi sa telefonskim operaterima, te sam konstantno u nekom romingu sa slabim protokom informacija i vrlo nejasnim tarifama. Svega sam dva broja telefona  promenila, do sada. 

Naučila sam i da je mlađima od 16 godina zabranjeno farbanje kose u registrovanom salonu, kao i igranje bilijara po pabovima, vakcinisanje protiv HPV i mononukleoze se obavlja do navršene 14. godine života, odnosno dok omladinci ne postanu seksualno aktivni. 

Konektovala sam se sa glavnim cvećarem u kvartu, preko veze dobijam bodove u lokalnom dućanu, za kupovinu, uglavnom, nepotrebnih artikala i redovno recikliram plastične flaše. 

Pre tri jeseni u jednom kombiju, u čijem se zadnjem delu nalazilo armirano staklo, pošiljka za nekog našeg iz Frankurta na Majni, bile smo nas dve i gomila naših najneophodnijih stvari, poput ljuštilice za krompir. Nisam bila uverena da u Berlinu postoji alatka slična toj mojoj koja naleže na prst onako kako sam naučila. I još nekoliko kutije dubke pune uspomenama. 

Otkinule smo se i otišle. 

Očekivanje je majka Zajeba. Nadanja su za budale, a snovi su u osnovi od sapunice. 

Nema ovde uživanja, ovde se opušta, ovde je sve u brojevima i terminima. Ovde se istrajnost isplati, pažljivo planiranje narednih 365 dana je tražena veština, Ost see je san svakog prosečnog Berlinca.  

Berlin mi leči boljke prošlosti, a rakija sitne nostalgije. Balašević se bar jednom mesečno predstavi novom kompilacijom, taman onoliko koliko treba da dušu operem. 

I kada me pitaju kako mi je, ne lažem ih, kada kažem im da je divno. Čarobno je, sa 42 godine života i detetom u to doba 12, postavljati lične maksimume,  otkrivati grozote sakrivene u dubini duše, bes čuvan u levoj hemisferi...

Za ovo vreme sam se načitala/naslušala raznih vrlo teških ljudskih priča. Od ljubavi do mržnje, od nadanja do bežanja... Auslenderski arbajt nije lak posao, i najjači pucaju, traže se krivci za lične neuspehe, ljubomora, gramzivost, nesigurnost... su tek neke od nuspojava... No, ko i to uspe da savlada i ne traži sreću u ostavljenoj domovini, integracija mu je zagarantovana.

I ne bih ništa ja ovde dirala, jer sve to mora tako i ide onako kako treba ili se samo zavaram. Uživam u svakoj mi dragoj situaciji. Napravim sebi, bar, tri sekunde vredne za taj dan. I vezujem ih u niz...

Ponosna sam na svoje veliko dete, koje odlično pliva u ovom ovde društvu i ne, nije deci u tim godinama lako. Tinejdžeri ne praštaju, vide svaku bubuljicu i imaju komentar na pogrešno akcentovanu reč. A ona, ona je divna, Čedovište materino. Samo da ja ne odlutam, da me ova tuđina ne otuđi i da se ne pretvorim u osobu, koja radnu odeću menja za onu za spavanje. No, to je sada već druga tema.

Uzdravlje! Sretni mi bili gde god ovo čitali. Želim vam da gradite svoja carstva tamo, ovde, na nekom trećem mestu, nevažno je, samo gradite, ne stajte i ne posustajte. 

 

Nejasna masa u nehomogenoj sredini

"Ovo vam je gospođo uput za bolnicu, jer oni tamo imaju bolji ultrazvuk i stručnjake", reče doktor Muler i uvali mi uz taj roza papir i brošure o raku debelog creva i bešike. A ja mislila baš smo dobro počeli susret i moju prvu posetu njemu. A on, kanda, kafu nije popio pa je malko nadrkan.

Objašnjavam ja njemu da sam došla na redovan pregled i PAP test, a ne na nove pronalaske. Ne sluša on moj monolog na lošem nemačkom, što je, verujem, bolno za uši jednog akademski obrazovanog Nemca koji, vrlo verovatno, govori svoj maternji kao da ga je, po mojoj proceni, bar 50 godina učio.

"Da, da, jasno, nego pomerite se malo levo"

"Sada savite ruke u laktu... Ovo je malo neprijatno, ali moram da obavim i taj ultrazvuk. Ovde je nešto nejasno..."

Šta može biti nejasno?! Žensko sam, matere mi, dva puta rađala, nisu ta deca mogla, doktore, iz uha izaći nakod jačeg nakašljavanja.

"Da, potpuno nejasna nehomogena masa sa desne strane", zaključio je ginekolog i objasnio u koju bolnicu mogu da odem i zakažem termin. Bio je to 04. oktobar ove godine ...

Nisam bila baš ažurna, šta iz straha da opet ne naiđem na nekog njegovog kolegu, jednako neljubaznog koji voli arheologa da se igra i pronalazi po trbuhu  ono što ja ne želim. S druge strane, dobih rešenje o godišnjem odmoru i neću tih dve sedmice na bolnicu trošiti. Živela je ta masa neko vreme u meni, pa može još koji dan, jer mi zajedno idemo na kraći put. Masa se, moram priznati, ponašala potpuno neprimetno, bez da se oglasi ili bar zategne kada preteram u nečemu, recimo šetnji. Bila je takva i na godišnjem odmoru.

Vratih se u Berlin i reših da je vreme da odem po taj termin. Dobih ga. Na dan pregleda saznam da će se sa mnom baviti specijalista onkolog ginekolog. I da, dodeliše mi načelnika, gospodina sa vidljivim iskustvom i manjim koferom strpljenja.

Pita on mene za ime mog lekara, koji je u datom trenutku mogao biti Stanimir, Oleg ili Hanc. Rekoh da mu nisam zapamtila ime, jer sam jednom srela čoveka, ali se on uredno potpisao na uputu. Gleda me drug načelnik i mršti se. Kaže tako se ne može. I tu me je našao. Pitam ja njega da on sada ponovi moje ime, ali bez da vara i virka u papire. Reče da mu je teško da izgovori... e pa, cenjeni oknolože i meni je. 

Nismo dobro počeli, mislim se ja, al šta ću, polegnem se, savijem kolena i zagledam se u plafon. On se namesti na stoličak, pokrene mašinu Simens i počne pregled. Meri, gleda, nešto cicuće... I onda u jednom trenutku, gotovo iznenađeno, ali potpuno ljubazno, mi kaže:

- 44 godine  i dva porođaja ... Gospođo vi ste baš lepi...

Nije to zaključio gledajući me u lice. A ja u neprilici, da li da se zahvalim ili ponudim, ali ovde, u Nemačkoj, se ne smete zavitlavati, mito je ozbiljan prekršaj.

I pored što sam lepa, na operaciju, da još lepša budem, moram. Pre operacije pacijent treba da dođe na isto mesto, popuni gomilu upitnika i ispotpisuje dva kubika posečenih stabala, poznatih kao papiri, među kojima se sigurno nalazi i paragraf kojim se odričite satane, sokni i slepog creva. Pacijentu se obavi UZ svega, valjda da hirurzi ne bi radili prekovremeno kada na operacionom stolu "otvore" osobu, izvadi krvi, zatim prodivani sa anesteziologom i o koncu, sa hirurgom. 

Šetam ja tako sa papirima od ordinacije do ordinacije i prisetim se lekarskog pregleda za vozačku dozvolu u Crvenom signalu, u blizini novosadskog Spensa, s tom razlikom što vas u ovoj bolnici neko i sluša. Obavih, štiklirano, sledeće je vađenje one nejasne mase.

Ne zna niko kako će me operisati, jer masa nije promenila stanje i neće da se definiše. Može biti laparoskopija, a može i klasičan rez, izvadiće masu, a možda i jajce desno. Sreća pa rekoh da rađati neću više. Svima je, nakon tog mog odgovora, laknulo.

Novembar, 27. ponedeljak... treba da sam u bolnici u 10 časova. Jesti pre operacije se ne sme 6, a piti 2 sata. Sve sam to ispoštovala, dan pre toga se spakovala, brave na troje vrata zamenila, delimično božićno - novogodišnje ukrase rasporedila po stanu, ispeglala veš, obavila kupovinu, pripremila ručkić koji dan kasnije neću ručati...

Spremna na vratima stojim i samo treba izaći iz stana. Strah već u ušima čujem, srce preskače ili samo ne može da dođe do izražaja od panike. Možeš ti to, bodrim se, kao i već nekoliko puta pre toga i sve si to izgurala, sa manjim ili većim oštećenjima mentalnim, ali to nećemo utvrđivati. 

U bolnicu se ide javnim prevozom, kako drugačije, jer ja posedujem mesečnu kartu koja sa popustom košta 49 Evra. Te se neću razbacivati i plaćati, možda, uber ili taxi, za 6 minuta vožnje, koliko automobilom do te bolnice treba. Razmišljala sam da peške odem, lagana šetnja, zdravo za telo, a ovde se zdrav život ceni. Ali se mislim, oznojaću se pa će me zbrzati kako bi mogli operacionu salu da proluftiraju za sledećeg dobitnika termina.

Sedim u prevozu držim torbu i malo mi se i plače. Gledam oko sebe i ne vidim gužvu, baš su mi lepo uredili, da dođem kada nije neki od "špiceva". I, zakasnila sam. Gotovo nikada ne kasnim, ali na berlinski javni prevoz ne sme putnik da se osloniti. I umesto u 10, eto mene zaduvano, jer sam ipak malko morala potrčati, u 10.15.

Stojim ispred recepcije i čekam. Tri sestre medicinske nešto međusobno utvrđuju, rekla bih, slobodne dane. Posle nekoliko minuta jedna me pita šta mi treba, rekoh ništa, imam i viška. Reče ona ne može se na operaciju bez termina. Sada sam već na ivici razuma, ma jok, sestro, nemam ja dovojno svojih ovaca već mi treba i tvoje stado da mi bleji u glavi.

Druga shvati da joj koleginica malo u deficitu sa kofeinom i preuzme me. Postavi me na neku stolicu i otrča negde. Vraća se ozarena, kasnije shvatih, pronašla je moju sobu te je srećna što je na početku hodnika. Sprovede me i objasni da treba da se presvučem, svoje stvari u ormar pored kreveta stavim i čekam.

Sve sam ja to obavila i sada čekam, Pogledah prognozu, nekoliko handmade filmića, sve vaše objave na FB, moram priznati iznenadih se, no to drugom prilikom... Dolazi sestra u podne, okej počinje okršaj. Moram da legnem, jer će me ona odgurati na 5. sprat iliti u operacioni deo. Legnem ja i kreće vožnja. Ova sestra nema vozačku, potpisujem i sigurno joj je zabranjeno da pacijente nakon operacije vraća u sobe. 

Masa, ona nejasna, je tvrdog stava, te se nije sama razbucala, ali da je bilo koja druga njena drugarica u pitanju, operacije ne bi ni bilo, razbio bi je ovaj Terminator sa lošom kordinacijom u najsitnije već kod trećih vrata.

Kreću pripreme i da ne davim sa tim, dosadno je pisati o sestri koja venu ne može da pronađe pa pokušava silom iglu da ugura u ruku, jer negde će se već zakačiti. Pisaću o anesteziologu, kojem je baš bio zgodan momenat da vežba svoj engleski, pa se mi tako malo na nemačkom, malo na engleskom pričamo.

Sve je čovek meni objasnio, pitao za generalije i na kraju me pitao da li ja imam pitanje za njega. Mislim se šta da ga pitam, mislim i izvučem džokera:

"Znate li Vi da radite svoj posao?"

Nije mu ni smešno ni jasno, pa zamuca, ali odgovori potvrdno. Okej, to ćemo, druže, videti, dobro, ja možda ne. Uguraju me u salu ispod nekog lasera, lepe neke flastere po meni, pripremaju skalpere... Stavlja meni taj isti masku sa gasom na lice, a sestra u venu, urugala je nekako iglu, neku tečnost i ono ništa.

Pita me doktor spava li mi se, rekoh kume, lepo te pitah znaš li svoj posao. 

"E sada morate da mi pevate", rekoh mu gotovo naređivački, ali sa sve "molim", jer Nemci cene imperativ uz "Bitte".

"Šta da pevam?"

"Može i nešto božićno, ne mogu da budem budna dok me operišete!"

I anesteziolog zapeva, stvarno, pevao, šta će. Dobro, mogao je i da ne peva. Nije mu baš neki glas i nadam se da bolje radi ovaj posao za koji se školovao. Zaspah. Probudih se. E Mišo, tako se zove anesteziolog, znaš ti posao. A i ne pevaš loše ;)

Kasnije su mi sestre ispričale da sam, nakon narkoze, im na tečnom nemačkom objasnila da sam ja sa njima završila i da idem kući, te su morale da me spuštaju na jastuk.  

Objasnili su mi da su uradili laparaskopiju, srećom, da su izvadili tumor i nekakvu njegovu mrežu sa masnog dela trbuha. Op, liposukcija za fraj. Uzorkovali su šta su trebali i za dva dana kući idem, a za sedam treba da dođem na kontrolu kada će biti i patohistološki nalazi gotovi. Tada ću saznati da li je masa samo u krizi srednjih godina ili je rešila da mi se sa telom dobrano zabavi.

Sama sam u sobi. Mogu svetlo da ugasim, a ne izigravam kvočku pod lapom. Gledam božićne filmove, pada sneg, imam neku kesu sa desne strane koja visi iz mene, moram 24 sata da je vucam sa sobom. Ali,  u krevetu ležim u svojoj majici i šorcu, a ne u onoj seksi gologuzičnoj spavaćici.

Prođu ta dva dana i odem kući. Bliži se sreda, kontrola. Armija divnih ljudi se brine da me zabavi, da me mentalno izmori šalama i lepim rečima, sestre moje rođene, iz Srbije, su uredile cveće da mi stigne, Anela, jedna Bosanka, tu do našeg stana i pitu je umesila, njena deca su mi plišanog irvasa poklonili, da me čuva i da se ne bojim... Koleginice... Pokazale su da su zaista vredne svakog mog na njih izgubljenog nerva u periodu probnog rada koji sam morala da prođem, pre nego li su mi ugovor produžili u jednoj zubotehničkoj laboratoriji. 

Jedan dan bolje, dan lošije. Neizvesnost i čekanje. I Onda UTORAK, 05. decembar, dan pre kontrole.

Zovu me iz bolnice, sa onkologije, šef odeljenja koji otkazuje termin, jer su nalazi uredni i NEMA magliliteta, a kontrole treba da nastavim kod svog, onog s početka priče, doktora. E to se zove srećan dan, ma to je srećniji dan od onih kada sam decu svoju rađala. Ej živeću, ne znam koliko, ali za sada bez terapije i to one najteže.

Imala sam sreće, imam sreće. Masa je ipak rešila samo da me podseti da moram o sebi da brinem, jako i uvek. Nema život veresiju i ne može se sa pauzama trošiti. Život nema cenu i na moj niko nema prava, a kanda sam i ja to zaboravila. 

Sada čekam kontrolu i spremam listu jela za novogodišnji žur. 

Crvene cipele, dobro patike, sam si kupila. Iz ovog Oza sam izlaz pronašla.

- jedna malo starija fotografija, ali koja sadrži sve moje i svu mene -

Godina druga

 

Auslenderskih, ali ne i gastarbajterskih, 730 dana u Berlinu, mojih. Ne hvata me nostalgija, nemam potrebu da se vratim u matičnu mi državu i prihvatila sam da je ovde jogurt obrok, a ne deo istog. Integracija nas, pridošlih od kojekuda, sa kojekakvim željama, u nemački sistem je zanimljiv proces. Ni malo nije lako, pogotovo ne jednostavno, ali zarad boljeg života valja se potruditi, malo se promeniti i prilagoditi se ovdašnjim životnim navikama.

Svakim danom Berlin volim više. Ovaj grad i ja gradimo posebnu vezu, pogotovo jutrima, kada biciklom pregazim 12 km raznih puteva, odlazeći na posao. Berlin odiše slobodom, a na koju mnogi nisu navikli ili pak dolaze iz sredina u kojoj se zna ko decu rađa, a ko otadžbinu puškom brani. Za takve nije ovaj grad, ali opet su tu. Znači, ume ova metropola da promeni i najtvrđe persone.

Berlin nije industrijski grad te se zato i našao na 189 (od 401) mestu liste nemačkih gradova u kojima je najbolje živeti. Visoka stopa nezaposlenosti, skupi stanovi i osrednja kupovna moć oduzeli su dosta poena glavnom gradu. Ali se zato odlično kotirao - 2. mesto, po zelenim površinama, izletištima i dosta sunčanih sati. Ovo su podaci iz studije koju je sproveo Institut Prognos. Studija je imala 53 kategorije, a za svaku kategoriju gradovi su dobijali poene i što više poena, to je bolja pozicija na ranglisti.

Birokratija i tete - šalteruše

U prvoj godini života u Berlinu, reših sve životno važno - boravišne dozvole, stan, škole, lekare, operacije, nameštaj, košarkaški klub (ne, nije za mene), pronađoh poslove, obavih razgovore za iste, malo tek putovah...

Druga godina beše opuštenija, sa mnogo manje napada panike, brojanja ovaca radi umirivanja sivih ćelija i o koncu svatih da ovde stvarno ne možete da se posvađate sa radnicom na nekom od šaltera uprava. Naučih da je život sastavljen od termina i kalendara - planera. Svaka usluga se mora online zakazati - od frizera do Ureda za strance. Ne može se čovek propisno ni posvađati sa zaposlenom u korisničkom centru, jer dok vi dođete na red i zaboravite zbog čega ste bili besni. Ovde su greške vrlo prisutne, u sistemu, ali za razliku od drugih uređenja, ovde se iste i isprave.

 Špargle od 2e za kilogram i pomoć crkve

Ovu godinu sam započela radeći u jednoj zubnoj ordinaciji koja ima i tehniku, jer sam po profesiji, srednja škola, zubni tehničar. Bilo je to interesantno iskustvo, koje je trajalo 6 sedmica. Mala praksa sa desetak ljudi šta stomatologa, tehničara 2 i stomatoloških sestara, tj. nekakvih pomoćnika. Nismo mi uspeli da sastavimo moja očekivanja i njihova davanja. Ali, susretoh se sa poznatim receptom - kako preko hleba doći do pogače. 

Vlasnik se malo zaigrao te je mislio da bi mogao da izvuče neki keš od nemačke vlade meni nudeći Nachbildung, što mu dođe kao dodatno usavršavanje, jer se srbijanski i nemački obrazovni sistem malo razlikuju. Te bi on ustupio svoj prostor meni kao nekome ko treba da se usavrši, a mene bi plaćala neka od službi koja se inače time i bavi. Kako nisam na to pristala, pitao me isti zašto ne potražim pomoć crkvene zajednice. 

Kad ga srčana kap nije opaučila nakon što mu rekoh da sam ateista. Pozdravismo se ljudski. On ostade u svojim planovima sa nekim novim auslenderom, a ja evo i sledeći ugovor treba da potpišem u drugoj praksi. 

Ovde država pomaže da se radna snaga kvalifikuje, dodatno osposobi i uključi u tržište rada. Ovo je ipak kapitalističko društvo i naravno da je od izuzetnog značaja da dok dišete i porez plaćate. Daju oni iz kase silne novce, razne socijalne pomoći, ali jednako tome traže i da se građanin reši istih, čim i ako ima šansi.

Radim 40 sati nedeljno plus 2,5 sata na ime pauze. Ovde pauza nije uračunata u radnu satnicu, ali se mora iskoristiti, kako sindikati ili samo ministarstvo za rad ne bi skakali za vrat poslodavcu. Od početka mi je plaćeno penziono i zdravstveno osiguranje, ali i osiguranje u slučaju gubitka posla i još nekakva nega, za šta, još nisam izučila. Kako piše na papiru tako je i na računu. Plata u tekućem mesecu za taj u kojem ste radili. Ne vrti se ovde dva meseca vaša plata po džepu poslodavca i još važnije, ni jednom mi nije došao vlasnik i kukao kako mu je teško, pa će plata biti u periodu između 1. i 31. narednog meseca.  

Bilo je ovde svakojakih problema i mojih želja za odustajanjem. Naravno da loših ljudi ima svuda, oni nisu privilegija non EU država. Ima jedna snajka na poslu mi, težak joj je život bio, te nešto i ne voli auslendere. No, dolazim iz drževe u kojoj dobar procenat građana do podne ne voli sebe, od podne sve druge. Pregurah taj period od oko 2 meseca. Sada je drugačije. Najvažnije je da imam šefove koji su korektni, a ljubav i simpatije su za prijatelje i familiju. 

Svatih da je u nemačkoj firmi sasvim normalno da se dva dana divani o ceni špargle i da se deklamuje 132 recepta, koje podrazumevaju istu biljku. Njih, kolege, ja učim sarkazmu i maltretiram ih da probaju naše proizvode, poput tečnog jogurta, a oni mene strpljenju i kako da uz "bitte" izdam naredbu koju svi poslušaju. Ovde se kolege ne svađaju, nije ni da se vole. Jednostavno svako radi svoj deo posla. Razgovor se uglavnom svodi na pozdrave. Što i nije loše. Naravno, svi sve znaju kao i svakom većem preduzeću, ali su vrlo diskretni. Najvažniju stvar koju trenutno učim je kako se finte prave. Jer, u početku nisam ni primećivala kada su se svi sa posla izvukli, pa je meni ostala polir mašina da je operem.

Vesti

Ne pratim više dešavanja u gradu mi rođenom, sve manje se potresam na budalaštine koje internet zatrpavaju. Nije da me se ne dotiče, dira me, ali sam zbog toga otišla. Ovde sam stranac, ali onaj koji kojem kada štogođ treba, od hleba do jastučnica, bezbrižno sebi to priušti. Ne moram ga zagledam da li je neka namirnica na akciji i zašto. A tamo sam bila stranac sa domaćim pasošem i praznim džepom, jer nijednu valjanu člansku kartu nisam imala ili bar nekog negde.

Stranac sam ovde i to onaj koji uživa u domu s porodicom. Domu koji sam ušuškala. Ima mnogo toga što ne razumem poput: zašto vole Nemci (pojedini) da rade petkom duže, a preko radne nedelje odlaze ranije s posla, zašto Turci ne čiste ispred svojih radnji, zašto mi dete ima dvojicu razrednih starešina, aman zašto se plan zalivanja biljaka ispred zgrade mora poštovati i kada je kišni dan... Ali...

Ovde sam za 730 dana uradila mnogo više, za sebe i porodicu, nego što sam u matičnoj zemlji za 20 godina.

Partijanje

Uspeli smo da napravimo žurke, uspešne, za rođendane naše - muža mi i moj. Uradismo smo to na naš način, od muzike, dekoracije do hrane... Međusobno povezasmo ljude. Mi juče stigli uvezasmo one koji su rođeni ili su mnogo duže od nas ovde, jedne sa drugima. E to je uspeh! Na to sam ponosna, jer gde god da ste sebe nosite i ljudima dajete ono što imate unutar sebe.

Bili smo i na festivalu, tehno. Bilo je vrlo interesantno i ne mogu sledeću godinu da dočekam kako bi odlučili na koji treći ćemo ići. Izlazimo u klubove, jer za taj sport nikada neću biti mnogo stara. A život nam je namestio mlade Tuzlake, Bosance, stan do stana, pa kada se ne umem na nemačkom pravilno izraziti, ja imam njih da se na naškom porazgovaramo. 

I da, naravno da sam kao onaj francuski policajac i serije "Alo, alo" kada se divanim na ovdašnjem. Nekada ubacim i ja po koju svoju, u trenutku izmišljenu reč. Ali ne na kraju svi ipak razumeju, jer osmeh, malo šale na sopstveni račun i mrva sarkazna su najbolji način komuniciranja.

Zanimljivost 

1.  U Berlinu  su postavljene skulpture medveda - njih 111.
2.  Berlin je po površini 8 puta veći od Pariza i geografski odgovara veličini Bangkoka.
3.  U Berlinu živi 573.342 stranaca iz 185 zemalja.
4.  U berlinskim klubovima svakog vikenda se provodi oko 50.000 ljudi.
5.  Berlin ima više muzeja (166) nego kišnih dana u godini (u proseku 106), 1847 igrališta za decu i 84 javnih biblioteka.
6.  Prosečna godišnja temperatura je 11 stepeni.
7.  Berlin ima više mostova od Venecije, njih 1700.
8.  U Berlinu ima više Donerštandova brze hrane nego u Istanbulu (1600).
9.  Zelene površine čine 44% sa 439.195 stabala.
10.  U Berlinu su 6 američkih predsednika držali istorijske govore.
11.  Pronalasci koji se vezuju za Berlin su kompjuter, gotova jela, kondom, mehanizam za puštanje vode na wc šolji.

Simulacija rata u najluđoj noći

Berlin, 01.01.2023. - povređeno preko 50 pripadnika policije, vatrogasaca i radnika hitne službe, oko 35 napada na organe reda, 105 osoba uhapšeno, zapaljena desetina bankomata, autobus, demolirano je nekoliko vagona voza, javnog transporta, izgorelo je i nekoliko stanova, a ulice glavnog grada Nemačke izgledaju kao posle atomskog napada.

                                                               foto: berliner-zeitung

Iz bolnice za nesreće u Berlin-Marzanu (UKB) saopšteno je da je od pirotehnike u novogodišnjoj noći povređeno 40 osoba, među kojima je bilo i dece. 

Najkritičnije je bilo u delu grada Njukoln (Neuköln), u kojem, prema medijskom servisu Integration, svaka druga osoba ima sumnjivu pozadinu migracije. Najozloglašeniji deo tog dela je arapski kraj, Sonenale, a koji je za mnoge Berlince ozloglašen, jer je poznat po nasilnim sukobima i neuspeloj integraciji pridošlih u postojeći sistem. 

Upravo tamo je sinoć zapaljen autobus, a izgorelo je i nekoliko automobila. Sve je počelo šest sati pre ponoći, okupljanjem muškaraca starosti od 20 do 45 godina, preneli su nemački mediji. Dve grupe, dve strane ulice i okršaj. Nastavio se, trajao i završio se sa ozbiljnom štetom, naravno naderali su oni koji nisu učestvovali u obračunu - zapaljeni su im automobili, prozori stanova porazbijani, demoliran okoliš...

Kompletnu procenu povređenih, štete, ali i količine potrošene "mucije" daće u narednih par dana sama policija. A ja se nadam i da će berlinske vlasti posle sinoćnog ludila doneti/primeniti/usvojiti/napisati... šta god, već neku uredbu o upotrebi pirotehnike. 

                                                            foto: berliner-zeitung 

Iste te vlasti su donele odluku o javnom okupljanju, te je tako kod Brandenburške kapije moglo svega 2.500 ljudi da se okupi i uživa u Silvesteru iliti novogodišmjoj noći i to bez vatrometa. Jer, grad brine o ekologiji, te je to razlog zašto su vlastodršci rešili da nebo ne boje raketama. 

I dok javno deklamuju o zaštiti životne sredine, u svakoj prodavnici dva - tri dana pred 31.12, ispred kasa, bili su montirani boksovi sa pirotehnikom koju su i deca mogla kupiti. Lista za dućan je za prosečnog ljubitelja rata izgledala ovako: hleb, mleko, rakete, petarde i red prskalica.

Prema podacima Saveznog zavoda za zaštitu okoline, za doček 2019. godine u Nemačkoj je prodato 43.000 tona pirotehnike. U 2020. i 2021. nije bilo prodaje tih gluposti, zbog seta uredbi, a koje su donete zbog Korone. Međutim, čim su mere popustile, neandertalci su očistili sve dostupno po prodavnicama, a kako navode novine ovdašnje, bilo je i nekoliko dućana koji su nudili signalne rakete i lažne pištolje kojima se ispaljivala nekakva pirotehnika.

                                                                   foto: bz-berlin 

Nebo u našem delu Berlina bilo je identično onom iznad Novog Sada 1999., a u vreme "delovanje" Milosrdnog anđela. Nije bilo zanimljivo.

Zanimljivo je da su najviše štete, bar 31.12.2022, ovom multikulturalnom gradu naneli oni koji su poreklom iz područja na kojima se rat zaista odvija. Oni koji su pobegli od smrti ili u najboljem slučaju sakatosti. Mediji su naveli delove grada, u kojima policajci nisu smeli da intervenišu, jer nije bilo po život bezbedno. Kada se sagleda struktura stanovništva, procentualno prednjače oni pobegli iz siromašnih, razorenih država, a kojima islamisti vladaju.

Da li je moguće da ne može da se evoluirala, da je u biti čoveka da se raduje stradanju, rušenju, paljenju, ubistvu? Šta nagoni taj svet koji demonstrira silu, pred decom, farbajući je navodnim slavljem? Otac izvodi ispred zgrade trudnu ženu i četvoro vrlo maloletne dece. On sam u lakovanim cipelama, odelu i sa fazoniranom bradom. Ispaljuje manje rakete, petarde i kojekakve druge zezancije. Silne li radosti maloumnika! Silne li moje radosti kada znam da u ulazu moje zgrade jedan čovek odgaja najmanje četiri nova divljaka. 

Da li je moguće pobeći od rata i imati želju da ga oživiš bar to jedno veče? Da li je moguće da dođeš u državu koju muzeš, crpiš kasu preko raznih socijalnih pomoći, dok sediš kod kuće i ne radiš ništa, sem što brojiš koji broj oplođenih jajnih ćelija tebi donosi penziju?

 foto: bz-berlin

Integracija je vrlo jedna neobavezujuća reč, više je stvar izbora. Ovde postoje oni koji su sa Bliskog istoka došli pre 15 godina i reč nemačkog ne znaju, ali uredno imaju svoje dućane, prodavnice kebaba - brza hrana, kioske, šiša barove, klubove.... Jaki su, onoliko koliko mafija može biti jaka. Getoizacija je ovde vrlo prisutna i vrlo vidljiva. Postoji čak i lekarske prakse u kojima se zaposleni služe nemačkim i turskim, najo engleski, recimo. U istim tim medicinskim ustanovama rade medicinske sestre koje ne govore zvanični jezik ove države, ali ne znaju ni inekciju da daju (!) ...

Najluđa noć u Berlinu je pokazala da ovdašnja administracija ima mnogo toga da uradi, reši i izbori se sa silnim problemima, a da li će... počinje novih 365 da curi... Pokazala je i da iza štucovanih brada, ulizanih frizura i trenerica sa vrištećim nazivima brendova, najčešće se krije divljak željan porobljavanja i razaranja sa rukom u džepu poštenog čoveka...

Godina Prva auslenderke Sose iz Srema

Curi godina Prva, moja, u gradu koji živi 24 sata, pokrajini, koja je više svet u malom, nego li Nemačka, državi kobasice, od kojih se jedna vrsta isključivo sprema za doručak, uz jaja. Uskoro ću zgužvati kalendar i sa njim sve termine, događaje i razočarenja. Ostaviću one listove koji pamte osmehe i spokoj, da se nađe za iduću.

Dolazak

Nakon što su Čedovištu i meni vizirani pasoši, a uz pomoć prijatelja, jedan podstanarski stan na Podbari, novosadskom naselju, bio je "spakovan". Svi ti moji došli su te subote da nas u svet pošalju, ili, možda, samo da budu sigurni da smo otišle. Noć uoči planiranog puta, jedan siguran prevoznik javio je da mu je kombi ostao pokvaren u Mađarskoj i da eto, šta da se radi, odložimo selidbu. Onako, lako, jer ne ide iz njegovog džepa, ne plaća on i ne lomi život na pola. Nije on spakovao dete od 12 godina i otrgao ga od svega poznatog uveravajući ga da nam je ovo jedno životno iskustvo, puno najšarenijih perli, trnja i pomalo perja.

Ali, sreća prati hrabre ili samo hrabri brzo trče te sreću i sustignu. Nađoh isto veče drugu osobu koja ide za Nemačku. I tako tog 02. oktobra natrpasmo garderobu, plišane igračke, cipelarnik, fotografije i naramak uspomena u kombi, koji nije bio predviđen i za prevoz putnika, no...

Nakon 24 sata, na sedištu ipo, moje dete i ja stigosmo u Berlin, vetrovit, ali osunčan. Umorni od puta, uplašeni od sutra. Početak je novog početka u mojoj 42. i njenoj 12. godini. Trebalo je uskladiti navike svih u kući, nas je troje i svi živimo/živeli smo po ličnim pravilima i sebičnostima. Sada je sve to trebalo sklopiti.

Prioriteti

Administracija; Čedovište; Integracija; Krov nad glavom; Posao...

To je bio niz mojih želja na hartiji. Ali, kao i sve u životu nikada ne ide po listi. Život ipak ima neki svoj red. Znaju oni koji su se iz Non EU države selili u zemlju Evropske unije koliko je naporno, najpre, se sa administracijom izboriti. U datom momentu bolje sam se rukama sporazumevala nego li rečima na nemačkom. No, to me nije obeshrabrilo, i sve što nam je rečeno da moramo da obavimo u trajanju ulazne vize (tri meseca) uradih sama. Noći sam potrošila prevodeći tekstove sa sajtova, tražeći e- mail adrese nadležnih, pripremajući dokumentaciju za određenu službu. I sada se mislim da mi je DM drogerija trebala dati bar karticu zlatkog člana, jer za novac, od štampanja, a koji sam im ostavila, sigurno su novu kopir mašinu kupili. 

No, upisah dete u školu, pronađoh nam kućnog lekara, zubara, ginekologa, sportski klub, muzičku školu, prijavih nas na adresu, zamenih vozačku dozvolu, upisah svoju školu... Malo li je za pola godine? Deluje jednostavno i lako, za one kojima firma plaća agencije da im urede samo pojavljivanje pred nadležne. Za nas ostale, hm... Sećam se da sam u nekoliko navrata bila poput našmrkane šumske veverice - luda, uplašena i u trku.

Živeli smo u stanu, koji je samo po kvadraturi na papiru bio dovoljan za život. Doduše, bio je i stara gradnja, pa je imao taj poseban šarm, ali i mnogo prašine u vazduhu koja je isijavala iz razdvojenog brodskog poda.  Znači, trebalo je i novi stan naći. E to je bila avantura. Pronaći dovoljno kvadrata, po iole pristojnoj ceni, a u gradu od 4 miliona stanovnika i ponavljam, sa jezikom koji iz mojih usta, tada, zvuči kao kada mladunčad ljudska pokušavaju da propričaju.

E, ali, uspela sam. Bila su mi potrebna , SAMO, tri meseca da složim "profile" na mrežama, pogledam nekolicinu, apliciram za zilion, da mi lobanju produvaju berlinski orkani, a i istrčala sam bar mini maraton ne bi li stigla na termine za gledanje stanova, do, konačno, potpisivanja ugovora. I to je moglo lakše, ali mnogo skuplje. Ovde se mekleri, tačnije usluga "agenata" kreće od 500 do 3.000 evra. E toliko novaca sam uštedela u kućnom budžetu, a bar 4x više kada se radilo o silnim administrativnim posetama "gradskim kućama".

Uselili smo se u novi, lep i svetao stan. Doduše, ponekad mi se čini da smo na Novom Beogradu, samo nedostaju one "televizorke". No, preseljenje podrazumeva pakovanje, kutije, angažovanje prevoznika (opet). Pisala sam "našima", ali i nemačkim firmama koje se bave selidbama. Najskuplji je u toj ponudi bio neki Bosanac. Taj nam je za kombi tražio 2.000 evra. Čitala sam nekoliko puta odgovor, koji dobih od njega i sve se mislila da se isti zeznuo u matematici, e, ali nije. O koncu, preselili su dvojica sjajnih ljudi, koje sam pronašla preko "Mama u Berlinu", grupe na FB. Da, da, učlanih se tu, da me manje "boli" izbacivanje iz one novosadske družine na istoj društvenoj mreži, sličnog naziva, evo ima već 5 godina.

Stan prazan, jer se ovde stanovi izdaju klot, a to klot znači i da samo žice iz plafona vire, najo grlić za sijalicu. Pre konačnog preseljena, jurcala sam iz jednog stana u drugi, a posle časova jezika, da dočekujem naručeni nameštaj. Put između dva stana u jednom pravcu i uz odlično tempiranje prevoza, je 45 minuta. Bilo je dana kada sam od umora promašilavala stanice, pa bi me put koštao bar sat vremena života. Uz to trebalo je brinuti i o kući, ali i o domaćem zadatku. Imala sam sjajne nastavnike germanistike, koji su se silno trudili da obuče škvadru sa svih kontinenata sačinjenu, te je bilo jako ružno neispuniti taj minimum koji su nam tražili.

No, preselili smo se, ali bez interneta. Češu dobih istog momenta pošto sam telefon uzela u ruke. Ja na nemačkom sa provajderom treba da se objasnim - treba da pošalju nekog da "pročačka" žice kako bi nam wi-fi zaigrao u kući. Nesreća je bila što nisam uz se imala bar neki bromazepan, ali ni rakiju, pa da olakša moj divan na tuđinskom jeziku (jer malo ko iz takvih institucija, bar u centrima za potrošače divani engleski, ima ali ne mnogo, a ja nikako na njih da naletim). I ta saga je okončana, iz nekoliko navrata, i kroz par nedelja dobismo i internet.

Očekivanja

Administracija, škole, dom, razne druge sporedne stvari (poput sastavljanja nameštaja, navlačenja cveća na ogromnu terasu, odlazaka kod ginekologa, očni lekar...) bile su gotove. Ostao je posao. Pokušaji da ga nađem po pravilu okončani su porazom. Jer tražiti posao, a ići u školu (koja mi je neophodna radi rešavanja boravka u ovoj zemlji), biti tu za dete, koje pokušava da pronađe svoje mesto, uz obaveze u kući, još imati vremena za nas, suprugu i muža, nije izvodljivo ni za nas kreativne.

I upravo ta očekivanja, nadljudska snaga da uklopim sve, dovela me je do granice snage. Takoreći do jaja, u mom slučaju grlića materice. Tri meseca razmišljanja da li je nešto maligno ili ne, a čekajući termim, a na kojem to treba da se utvrdi, bilo je vreme teških preispitivanja, strahova i užasnog bola. 

Operisana, primih 2 doze vakcine protiv HP virusa, čekam treću i novi test i nadam se najboljem. Kljukam se kao i svi ovdašnji, nekim vitaminima, za koje kažu da i veštice podmađuje, a žabe u prinčeve, bez poljubca, pretvara.

Ono što što će mi ostati u sećanju kao lepo, a iz tog užasnog perioda, je odnos svih medicinskih radnika u klinici u kojoj sam operisana. Dan uoči intervencije telefonom me je pozvao anesteziolog, da se predstavi, objasni kakva je predoperaciona procedura i kako će izgledati sam tok operacije. Priča on i na nemačkom i engleskom, a ja u čudu. Zove pacijenta lekar da ga pita kako je i da li ima pitanja za stručno lice. Ej bre! Pa ja dolazim iz Srbije tamo samo što te iz ordinacije ne izbace, ako se usudiš da išta pitaš, a ovde... Ju, svašta! A tu operaciju, troškove, snosi zdravstveno osiguranje... E, Nemačko, ćeš propadneš, ako tako nastaviš da plaćaš operacije grlića materice... Šalim se, nije ovo srbijanski zdravstveni sistem. 

Pitanja

Očekivanje da bude lakše, jedno je od najgorih koje može osobu da snađe. E i to sam naučila. Drugo što mi se pokazalo, a meni je kao teletabisu trebalo malo više vremena da procesuiram, je da svi od sebe polaze: lopov mislim da su svi lopovi, rđav čovek da su svi loši, sebičan da se u dupetu sve svoje mora čuvati... Tu sam lekciju mesecima ponavljala, nije da sam je baš shvatila, ali je bolje razumem.

Poverovala sam i da ljude u dijaspori vezuje posebna nit, jer su daleko od habitata, pa će se bolje razumeti i više paziti, kad ono, međutim. Ljubomora, zajedljivost, pakost... A najgori su oni kojima je "najteže". To kuka, to nariče kao da će ih platiti na sahranama za učinjeno, to su žrtve nespretnih okolnosti, maloumnosti i samoživosti. A ja očekujem, e... očekivanja - ključ svakog zajeba. Te iz toga dođoh do zaključka: dijaspora ne treba da glasa na izborima u Srbiji, tačnije mora im se prvo uraditi neki psihološki test. Te ako pojedinac zapomaže kao da mu nokte čupaju, odmah mu ukinuti biračko pravo. Taj je zapomagao i tamo i ovde, te takav ne treba da se pita ni o čemu, a još manje da nekome sudbinu uređuje u državi koju je napustio. 

Iako sam otišla iz Srbije i borim se da se u nju, sem turistički, ne vratim, vučem neka prisustva određenih aspida. Nije na njima što su jadne, na meni je da se još sa gađenjem, koje prema njima osećam, izborim. No, to je za godinu Drugu plan.

Kalendar lepih stvari

Bila je ovo godina i lepih, kratkih izleta, divnih druženja, smeha i sitnih radosti. Povezah ljude, danas oni druguju i to je ono što ću upisati u knjigu svih veza kojima sam kumovala. Opralo se dosta ljudi mojim sapunima, mnogi su probali moja kulinarska umeća, pojedini su i meni spremili divne špecije, pamtim sate potrošene u razgovorima sa divnim ženama, pravile smo kostime za Noć veštica i provozale se u njima kroz pola Berlina, ljudi su se slikali sa nama, bila sam Kralj, a muž Kraljica u špilu...

U sledećiu upisujem i godišnji odmor po, isključivo, mojoj meri. Upisujem more, borove i gotove obroke. Upisujem odmor za sve moždane vijuge, za svaki prst i svaki mišić. Upisujem da u godini Drugoj sebi više pauze moram dati. Može svet da preživi i bez mog tumačenja političke krize, nesretnih Rusa i još nesretnijih Ukrajinaca, preživeće aspide i bez moje žuči, kao i nesretnice zakukavače. Upisujem više smeha, obilazaka, vožnje biciklom, kupanja u berlinskim jezerima, piknikovanja, odlazaka u bioskop...

"Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna, biti u stanju da se usudiš".

Festival u muzejskom selu na severu Nemačke

Razlog posete najređe naseljenom pojasu Nemačke, pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija (Mecklenburg-Vorpommern) bio je muzički festival Praerie. Na ulasku u seoce Švihtenberg (Schwichtenberg) u nekadašnjoj kasarni i u kamenoj bašti, četiri dana družilo se oko 2.000 ljudi.  

O festivalu, u muzičkom delu, neću mnogo pisati, jer muzika je jedna od onih stepenica o koju možemo lako de se spotaknemo. Ukratko, meni je bilo nezaboravno!

 Sama lokacija krije mnogo zanimljivih detalja kojima ću pokloniti reči. Kamp je bio smešten u Findlingsgarten-u, tkz. Kamenoj bašti. Baš tamo je izloženo, posetiocima kao "udžbenik" razno kamenje i stenje, kako bi se upoznali sa geološkom "evolucijom" istih. Tačnije, može se videti kako se Zemlja od ledenog doba do danas menjala. Kamenje koje čuva ostatke prošlosti. Tako da se u ovom slučaju zaista može primeti izreka da se sve menja, pa i kamenje, ali manje. 

 Kroz tu baštu prolazi i stara pruga, kojom vozi turistički vozić poslednjih 50 godina. Vozićem se stiže do obližnjeg jezera, a pre ukrcavanja u isti zgodno je poneti i užinu. Za slaniše i slatkiše brinu se dve sjajne devojke, koje su u zimu 2021. godine u toj bašti otvorile svoj kafić. Pre nego što je to mesto postalo lokacija za festivalske kampove, tu se nalazila neka vrsta javne istitucije čiji zadatak je bio da ispita slojeve zeljišta, kamenje i stene. Te iz tog razloga u samom kafiću postoji mapa "hodočašća" od 666 km, za one koji žele da "zađu" u duboku prošlost. Ozbiljnija u razotkrivanju bila je Radnička služba Rajha koja je 1937. godine počela je da suši Veliko polje u Findlingsgarten-u. Kasnije su nastavili drugi, odnosno oslobodioci.

Muzički deo festivala održavao se na placu preko puta ulice, odnosno kampa u Kamenoj bašti, a najpre je pripadao vojci, kroz istoriju. Prostor koji je bio najpre kasarna, pre II Svetskog rata, Sovjeti su preuredili u neku vrstu omladinskog kampa. Radovi su završeni 1962. godine i bili su deo tkz. Centralnog omladinskog objekta FDJ. Ovaj omladinski projekat Sovjeta u DDR zabeležio je i pisac Joahim Volgemut. Naime, on je iste godine kada su i radovi završeni, napisao delo "Egon i osmo svetsko čudo" (Egon und das achte Weltwunder) koje je vrlo brzo postalo bestseler u DDR -u, a u osnovi je satirično-kritična knjiga za mlade, da bi dve godine kasnije roman bio i ekranizovan. 

Roman spada u "džins literaturu" o mladalačkom načinu života u DDR-u, a tim delom Volgemut je, tvrde kritičari, uspešno otvorio novi put pisanja za mlade pisce, ali i one kojima su ciljna grupa mlađi od 30 godina.  Upravo su roman i film proslavili Švihtenberg.

Vojni prostor pretvoren je u civilni sa padom Berlinskog zida, odnosno ujedinjenjem dve Nemačke, te je danas privatno vlasništvo. Taj posed su kupila četvorica prijatelja, a kada su događaji, zakupe i Kamenu baštu, kako bi posetioci mogli da razapnu šatore. Bivša kasarna je i mesto stalnog boravka pojedinih, te i nekih od vlasnika. Polu-uređen prostor je savršen za one koji vole prirodu, ne vole gradske gužve i uživaju u osami. Nekoliko baštica dokazuje da ljudi ovde ima i mimo događaja. Nestvaran prizor su maleni vrtovi ispred bivših vojnih spavaonica. Sam taj lokalitet je bio jedno vreme i prihvatni centar.

Što se sela tiče, podaci kažu i da ga je požar potpuno uništio, ali je krajem 18. veka Švihtenberg ponovo izgrađen. Inače, samo selo je vrlo filmično, gotovo da podseća na ono iz jedne od serija, koja se emitovala na HBO, a čija radnja je smeštena u nekom od nemačkih sela koje broji 300 ljudi. U istom tom selu rade jedna policajka i njen mlađi kolega, a imaju posla onoliko koliko nemaju njihove kolege u LA.

Moje iskustvo sa selom je interesantno. U pokušaju da pronađem ijedan malecki kiosk, jer se nisam propisno za festival spremila, nađoh se međ "oldtajmerima" kako u vidu motornih vozila, tako i po broju godina vlasnika. 

Subota. 06. avgust, negde posle 9 sati ujutru, skrećem iz "festivalske" ulice desno, i tek što sam to uradila, ispred mene iz jednog, od malobrojnih dvorišta izađe gospođa, sa tacnom u ruci. Ona dama, za seoske prilike rekla bih da se po poslednjoj modi nosi, a imala je i "ladnu trajnu". Na onoj tacni bejahu kolači, sa filom i čokoladom. Pomislih kako bi bilo pametno da je "zapratim". Te krenem ja za njom i ona me ovde pravo u vatrogasni dom u srcu sela smešten. 

Ovo mestašce ima oko 500 duša i mislim da su svi u datom momentu bili na toj lokaciji. Vintidž automobili, sa ljubavlju restaurirani iz vremena DDR-a kao i oni od pre tog perioda počeli su da traže svoje mesto na obližnjoj livadi. Po 13. put bili su izloženi dragulji koji se ne viđaju svaki dan. Kako pročitah na nekom od malobrojnih plakata, planirane su i nagrade u kategorijama automobil, traktor i dvotočkaš. Saznaš da se okupilo oko 350 vozila iz cele pokrajine, kao i da je najstarije vozilo na hepeningu registrovano prvi put 1928. godine. 

Bio je to veličanstven prizor, ta kolona vozila, koja sijaju na suncu... E onda odjedared, iza mene, zvuk neobičan. Okrenuh se i istog trenutka se "postavih" u stav mirno. Pet motocikala sa prikolicom, tamno zelene i crne boje hromiranih retrovizora, a kojima upravljaju muškarci u tamnoj odeći. Zauzeli su obe trake i u formaciji ptica selica jezdili su drumom. Pa, sada ne znam da li je u meni samo poštovanje ili strah, no, kako još nisam naučila naciolnalnu svečanu pesmu Nemačke, ja se ukopah u obližnji jendek.

Među izlagačima bilo je i strarijih bračnih parova, koji su uz automobil i sebe udesili. Plisirane suknje, štofana odela, toalete iz 40 -tih... kako bi događaj bio za pamćenje, domaćini, celo selo, je nešto umesilo. Puni astali đakonija, a za mene samo " keine ahnung" iliti "pojma nemam". Meni je samo trebao kiosk, na taj susret sam i onako zalutala. Osetih svu "gostoljubivost" u tom odgovoru, a na moje pitanje da li u selu postoji bilo kakav market.

Ajd, da ne krivim ljude za manjak prijatnosti, ja sam za razliku od njih, u datom trenutku bez frizure iz izdanja Burde jesen/zima 1956, ispod nogavice mi izbijaju cvetovi nacrtani neon zeleonom bojom, sijaju mi mi roza nokti i viri slama iz kose. Yup, ja mu dođem previše budućnost za taj maleni, ali svečarski skup.

Kada shvatih da me previše zagledaju i pomalo me se i gade, ja nalevo krug... i tu se zeznem. Omašim festivalsku ulicu pa regionalnim putem prema negde... Hodala sam ja neko vreme, kada shvatih da oranica nije bilo toliko kada sam dolazila. Sreća te se niodkuda pojavi neki momak, veseo i razdragan. Izvinjava se on meni na lošem engleskom, a ja njemu na indijanskom nemačkom. Ono što mi je trebalo uradio je, "okrenuo" mi kompas i poštedeo me naricanja ličnog, kada bih stigla negde do Poljske.

U svom tom mom bazanju, ja sam bez telefona. Da, da... 21. vek, a ja tehnološki osakaćena. Ne morate mi verovati, ali tamo, u selu, kampu i na festivalu, interneta ima tek na tri kamena i to u glavnoj ulici.  Isto je i sa strujom. Dobro, domaćinstva je imaju, ali ne možete ljudima u kuću sa pitanjem da li možete telefon da napojite. U samom kampu 3 utičnice, a minimum 1500 telefona. I to mi je bilo novo. Bez telefona i društvenih mreža, bez uticaja plavog ekrana, loših vesti i upale palca... Ludilo! Morate probati, odlično je. Meni je jakooooo prijalo.

I poslednja crtica i severne nemačke pokrajine... Kakica!

Da, baš tako, govance. I ovaj događaj zahtevao je toalete, kako ne bi narod išao po muzejskom selu i obeležavao ga kao da su šarovi palanački. I tu sada moj novi šok! Postaviše klonje, a u njima poruka "tvoje govno je za nas dijamant"! Ju, jeste li sigurni?!

Jesu, crvene mi papuče izgubljene u Vela Luci 1985!

Ekipa mladih ljudi sakuplja pipi i kaki sa festivala i posebnim mešanjem sa slamom/piljevinom pretvaraju to naše nepotrebno u zemlji potrebno. Ista ekipa mladih ima i podršku raznih eko institucija i stručnjaka u toj oblasti. Pogledajte na linku kako se drugi našim govnima bave, kako od sranja prave pitu, dobro za biljke, cveće, gliste... Važno je da se wc papir ne meša sa stomačnim viškom, već da se baca u posudu pored. Takođe, zabranjena je upotreba hemikalija, jer tako govnjiv dijamant postaje opasan za prirodu. Pre nego što se uđe iza paravana, uzme se čaša sa piljevinom, to je umesto vode iz wc kotlića. Pošto brinu o svakom detalju, toaleti Finizio su napravljeni od tankih čeličnih profila, aluminijuma, kamionske cerade i drvenih kompozitnih panela. Da je u pitanju drvena konstrukcija, bila bi masivnija, teža za transport, održavanje, a efikasnost montaže i demontaže bila bi komplikovanija uz kraći vek trajanja.

 

Odgovornost i roditeljstvo

 

Tabanje građana u Novom Sadu, a u vezi sa Generalnim urbanističkim planom, bio je razlog pojedinim ljudima da me pitaju zašto reagujem na dešavanje u gradu u kojem više nisam. Zašto se ja bunim i reagujem na nasilje?!

Moj odgovor takvima je pitanje: A zašto ti ništa ne radiš i ne reaguješ na nasilje?

Na sreću, ima još ljudi, u tom gradu, u toj državi, koji se bune i ne daju se probi/polusvetu. No, neću ja o njima, a ni o onima jakima i jadnima. Ja ću o mom, u dijaspori, reagovanju.

Roditelj sam. Aktivista. Žena. Moja moralna odgovornost je da svojoj ćerki pokažem da se protiv nepravde, nasilja, tlačenja, ugnjetavanja, krađe, laži... mora boriti.

Jer, bolja je i uzaludna borba protiv svega navedenog, nego uzaludan život, koji vredi onoliko koliko ti fašisti odrede da vredi. Dok sam živela u Novom Sadu na mnogo načina sam pomagala društvu, borila se protiv nepravde i ukazivala na probleme, tražeći rešenja tamo gde ona moraju da postoje. 

Nije neskromno, već je činjenica. Iza mene stoje mnogi, koji će to svedočiti. A svedočiće i moja ćerka. Ona je bila sa mnom u mnogim situacijama: kada sam pokušala vetar da vežem, ali i kada sam od nefukcionalnih funkcionalne pravila...

Moje dete vaspitavam da ne ćuti na laž, nepravdu i lopovluk. Učim je da traži odgovore, ali i da ne laje, kao mnogi, sebe radi. Da uvek, ali uvek, kada može, mora i treba da pomogne, ali bez da očekuje zahvalnost ili uslugu za učinjeno.  

Ovoj planeti treba da ostavim osobu, koja će biti svesna sebe, odgovorna i neće kriviti druge za lične neuspehe. Neće joj ovaj svet pružiti mnogo čestitih ljudi, ali hoće pojedince, koji će joj u životu biti snaga i oslonac. Da bi prepoznala takve, mora da zna da se ne sme novcem meriti znanje, da se poštenje ne stiče na času fizičke kulture, a da se obraz najteže pere, čak iako mama pravi odlične sapune. ;)

Pred svoje dete ja mogu odgovorno i sa čistom savešću da stanem. A vi?

Vi, koji se krijete iza članski karti ove fašisoidne tvorevine koja uništava državu. Vi koji kupujete mesto u školama, vi koji okrećete glavu, jer vas se ne tiče, nije do vaše kuće stiglo, vi koji ćutite, jer ste uplašeni, vi koji lažete i kradete, koji muljate gde i kako stignete... Vaša deca vas gledaju i na vas se ugledaju. Loš će vam račun na kraju biti. Od vas takvih neće deca bolja biti. 

Bunim se, sada, na način na koji mogu. Šaljem sliku jednog društva, koje je bolesno i treba mu kolektivno lečenje, u neki drugi svet. Jer, moje dete će, nadam se da ne, poželeti u domovinu da se vrati. U onaj grad, kojem je su moji dedovi ostavili mnogo u amanet. Moji, koji su bili svesni društvene odgovornosti i borbe za dostojanstven život.

Moje je da bar na ovaj način podržim borbu ljudi, koji se trude da moje dete može da dođe u grad, koji nisu u potpunosti kolonizovali divljaci i kriminalci. Nema sutra jebi ga ima li smo preča posla, poput razmatranja geopolitičke situacije i izražavanje tuge zbog uništavanja Amazonskih šuma.

Ljudi lažu, sakrivaju, smeju (mi) se u lice. Misle da ne znam, da ne saznajem i da popijem baš svaki izgovor. No, moje je, kao majke, da svom detetu objasnim da sam/je bolja od svih takvih, pa taman joj rod bili. 

Moje je da se bunim na bahatost i da ga ne trpim, jer života za to nemam. Moje je da se izdignem od tih sitnih ratnika koji biju svoje izmišljene ratove na društvenim mrežama izbegavajući lične odgovornosti pravdajući se neimanjem vremena, jer se bore za "mir u svetu". 

Kada bi, samo, svako od nas bio iskren onoliko koliko traži od drugih, ovaj svet bi bio jedno divno mesto. Ali... Lepo kaže jedna FB poslovica: Nemoj sa ljudima kako oni sa tobom, jer uvrede se.

To je ta jedna važna lekcija! Nemoj, budi bolji, pravičniji, sa argumentima i znanjem... 

fotografije su preuzete sa FB (Bizaart i nepoznati autor)