Životinjsko carstvo

Pročitah negde  da kada je kiša ti treba da budeš nečije sunce.  I ne bih se ja tome protivila da ne treba da budem to isto sunce u društvu kojem je grmljavina u glavama. Bila bih ja i mesec, i zvezde, i šapat, i zagrljaj, ali ne mogu da ne mislim na svo nasilje koje je dobilo legitimitet same vlasti.


Bila bih najnežnija i puna ljubavi, ali ne mogu da okrenem glavu i ne pročitam poziv na linč, da ostanem slepa na poruku punu omalovažavanja i prezira.

                                                                                                 (ilustracija je preuzeta sa interneta)

Ne mogu da se ne stresem kada pročitam tekst koji me vrati u devedesete, na „pišanje po masi“.
Jedan je čovek sebi dozvolio, a u tome ga svesrdno podržava predsednik države, dok se premijerka bavi drugim „bitnim“ stvarima za ovu državu.

Ima li šta važnije od dostojanstva čoveka? Ima li šta važnije od sprečavanja nasilja? Ima li šta važnije od istine?

Ima.

Da li je tetka iz Kanade dala lovu za stan baba Julinom pulenu ili je ovaj unosio po 9.000 evra svako malo, sada više nije važno. Da li je Dačić Koferčić samo prijateljski divanio sa onim Bananom uz Tomovaču, ni to više nije važno. Nije važno ni ko je Fantom iz Savamale, nije bitno ni ko reketira ugostiteljske objekte, ni ko drži kladionice, ni ko je boss legalne kriminalne organizacije zvane vlast u Srbiji.

Sve te nerazjašnjene afere/slučajevi  model su ponašanja koji se nametnuo. Istini za volju, nije taj sinopsis od juče, traje od devedesetih, ali je sada u pravnim okvirima i više se gotovo niko ne buni, jer smatra da nema zašto.

Željka Mitrovića, Miloševićevog činovnika/poslušnika/drugara, sačuvali su sadašnji opozicionari i vlast. Poput  španskih serija u kojima se kraj ne nazire, ne vidi se ni kraj bahatosti gore pomenutog.
Očito je u igri nešto mnogo „jako“ kada opstaje toliko dugo sve vreme servirajući pomije koje narod svesrdno guta, ne žvaće.

Nije taj narod kriv, njima je potreban pitomiji život, koji ne žive. Zato je vlast osmislila način da ga zavara i to preko ružičastog ekrana.

Pokušaj Mitrovića da se bavi umetnošću - bacajući banane uz zvuke opere je čist dokaz kako ova vlast doživljava sve one koji su za njih glasali – kao majmune!

E isto i VAS (glasače) doživljava i ružičasti mag koji uz ko zna koje trikove i uz pomoć koje magije opstaje na sceni.

Ne bih se usudila da licitiram koje su to poluge između vlasti i vlasnika medijskog cirkusa, ali bih se usudila da kažem da je vreme da se stane sa dopuštanjem. Da je vreme za promene... Ali ću se usuditi da kažem i da me je strah, jer ne vidim nikog ko bi taj progres započeo.

Vidim bivše/sadašnje/jučarašnje. Svi su nekako isti bez ozbiljne energije i volje za promenom.

Zaključak: Dok bude majmuna biće i banana. Tako je poručio i Mitrović. Vlast se, ipak, drži ovaca koje striže, dok su se pripadnici opozicije izgubili kao magarci u magli.

Sve u svemu divno jedno životinjsko carstvo, ali ja u njemu svoje mesto ne pronalazim.

U Srbiji samo glupih izgovora ne fali

Juče je „osetljiva populacija“ prošetala beogradskim ulicama. Nije se ta šetnja svima svidela.

Posebno su nesretni bili oni što se zalažu za rađanje po svaku cenu. A zaposlenima u crkvi je to bio izgovor da ispolivaju čudotvornom vodicom trotoare, za koju će kasnije iz budžeta Republike Srbije iskati koji dinar više, jer su to uradili kako bi stadu duševno zdravlje očuvali.

Većina se nakašljava, zgražava i čudi. Šapuću dovoljno glasno, a čuješ kako opisuju homoseksualizam kao bolest/ devijaciju u lobanji/ đavolju rabotu.

Ja danas neću stati u zaštitu ljudskih prava - pravo na seksualnu orjentaciju. Neću ni podsetiti da je to lični izbor. Neću kazati ni da se izbor partnera ne sme posmatrati kao zarazna bolest koja se prenosi vazduhom ili rukovanjem. Neću napomenuti ni da heteroseksualci svakodnevno svoj izbor pokazuju paradiranjem na ulicama gradova, ljubakanjem po kafićima ili pak fotkama na društvenim mrežama.

Neću reći ni da postoje zakoni u državi Srbiji koji definišu prava i slobode, a neću ni istaći da je obaveza svakoga, posebno tih bučnih patriota da ih poštuju. Neću naglasiti ni da je veći patriotizam baciti papir u kantu za smeće, nego okačiti krst o retrovizor ili izaći na ulicu i vikati kako ti je komšija izabrao pogrešnog ljubavnika.

Ne, ne neću reći da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić svojim lošim izborom reči, prilikom obraćana naciji pre koji dan, pozvao sve „čuvare SrBstva“ na bunu manjih razmera. Neću ni naglasiti da je u Srbiji mržnja dominatnija nego ikada pre. Neću kazati ni da mržnju aktuelna vlast hrani i podržava ignorisanjem istih onih prava za koja su se zalagali u Skupštini Srbije.

Neću reći ni da je licemerje na vrhuncu. Neću podsetiti da decu i dalje lečimo SMS-ovima, prilozima i aktivizmom građana.

Ništa od toga neću reći, niti obrazlagati.

Ali ću reći, vladavina prava je u ozbiljnom problemu. Reći ću i da je sama Vlada Srbije nesposobna i kukavička.

Reći ću i da se užasavam svih onih kojima je seksualna pripadnost pojedinaca razlog za bunt. Da, napomenuću da me je sramota onih koji su spremni na nasilje – fizičko ili psihičko.

Pitaću, zar nije dosta sa bedom u ovoj državi, zar ne pati dovoljno ovde narod kada svakog jutra otvori frižider i vidi da u njemu samo slika Vučića stoji, koji mantra od BDP (pročitaj prethodni tekst).

I da zaključim, ne postoji populacija u Srbiji sa posebnim potrebama, svi ih iste imamo.

A iskreno se plašim da će za koji dan na meti huligana, maskiranih u rodoljube, biti neko drugi. Ko će to biti odrediće Pink Mitrović, Vučić, Boško Dveri Obradović i njima slični Vučićevići, Marići ili možda sam patrijarh. I tako ćemo doći do istine - u Srbiji ne postoje slobode.

Zbog onih koji su pratili sveštenike dok su ulice polivali ili "čuvare porodica", zbog onih koji su spremni da fizički napadnu sve koji ne dele njihove stavove, mi DRUGAČIJI i dalje ćemo imati Vučića u frižideru, razne stočne zadruge na Pinku i Vučićeviće na kioscima.

BDP i impotencija - ne raste se bez pomoći sa strane

Znate li šta je BDP iliti bruto domaći proizvod? E, to vam je ono što rado pokazuje i čime se predsednik stalno hvali.

Definicija ipak ovako glasi: Bruto domaći proizvod  predstavlja zbir proizvedenih dobara i usluga u određenom vremenskom periodu (obično u toku jedne godine) u jednoj nacionalnoj ekonomiji.

Zašto je taj čuveni BDP važan? Zato što se preko realnog društvenog proizvoda meri bogatstvo jedne zemlje.

Primera radi, prema podacima Svetske banke u 2010. godini realni bruto društveni proizvod Nemačke iznosio je 3.309.669 $,a u Srbiji iznosio je 39.128 $, a što je 84 puta manje od Nemačke.

Bruto domaći proizvod predstavlja zbir potrošnje stanovništva, investicija, potrošnje države i razlike  između izvoza i uvoza ili izraženo formulom: BDP = C + I + G + (X-M)

Gde je:

C – Potrošnja stanovništva (private consumption)
I – Investicije (gross investment)
G – Potrošnja države (government spending)
X-M – Razlika između izvoza i uvoza (exports – imports)

Još jedan bitan podatak za ovu priču je da treba praviti razliku između stvarnog i potencijalnog bruto domaćeg proizvoda.

1.    Stvarni bruto domaći proizvod predstavlja bruto domaći proizvod koji je zaista ostvaren u privredi određene zemlje u određenom vremenskom periodu.

2.    Potencijalni bruto domaći proizvod predstavlja bruto domaći proizvod koji bi privreda mogla da ostvari kada bi bili angažovani svi raspoloživi kapaciteti date privrede u konkretnom vremenskom periodu.

Ukratko rečeno, BDP isto što i impotencija. Koliko god da se onaj na koga se odnosi trudi, ne raste se bez pomoći sa strane. U našem slučaju partner u podizanju nam je Međunarodni monetarni fond (MMF).

Iako mi matematika nije jača strana, a samim tim ni ekonomija, postoje ljudi iz struke koji su izneli svoja predviđanja/analize. Svi ti ekonomisti nisu uspeli da odgonetnu kako je predsednik države došao do zaključka da bi rast bruto društvenog proizvoda trebalo da bude između četiri i pet procenata na godišnjem nivou.

Gotovo sam sigurna da je u pitanju alhemija i to čista.

Čak ga je u tim predviđanjima pobio i njegov ministar finansija Dušan Vujović koji je pre devet dana kazao da očekuje da će realni rast BDP-a Srbije u ovoj godini biti iznad 2,0 procenta, i da neće biti potrebno vršiti reviziju bilo kojih budžetskih stavki.

On je rekao i da se mnogo govori o usporavanju rasta u ovoj godini, a to je rezultat negativnih i nepredvidljivih uticaja u poljoprivredi i delom energetici.

Savet jedan predsedniku: Pre nego li želje pusti u etar, neka proveri sa strukom, ok, bar sa njemu bliskim saradnicima.

Ali ni lični ministar ne vidi, dioptriju da menja pod hitno, realno stanje. Istog dana Vujovićevu pretpostavku pobio je ekonomista Stojan Stamenković.

Naime, on je izjavio da projektovani rast BDP u Srbiji od tri odsto neće biti ostvaren i biće dobro ako bude i dva odsto (?!).

I urednik časopisa Makroekonomske analize i trendovi, Ivan Nikolić kazao je da je nemoguć taj procenat (3%) ostvariti, jer je suša odnela najmanje jedan procentni poen BDP-a i da raste spoljnotrgovinski deficit.

Stamenković je objasnio da je za brži privredni rast neophodno da investicije čine 25 odsto BDP, od čega inostrane treba da iznose oko 30 odsto. On je kazao i da su u ukupnim investicijama najviše podbacila ulaganja domaćih privrednika, kao i da se nedovoljno investira i u elektroprivredi i da ako se ulaganja ne povećaju, može biti ozbiljnih problema u rastu BDP-a.

Dodao je da je i u građevinarstvu registrovan pad u prvom polugođu i da se jedino gradi u Beogradu, ali da nije siguran da je to velika podrška rastu BDP-a.

Takođe, on sumnja i da se građevinska industrija verovatno seli u sivu zonu.

Iz iznetog, predsednik ili ima bujnu maštu ili mu neko podvaljuje podatke.

Savet dva predsedniku: Neka plati analizu sposobnosti saradnika i ministara.

Isti je kazao da će Srbija u prvih šest meseci imati najveću stopu rasta BDP u celom regionu i biće u prve četiri države u Evropi (?!).

Bojim se da prvi čovek države i ja ne živimo u istom regionu, jer ja ne znam da nam je Kongo država u susedstvu.

Prema podacima o rastu BDP-a suseda, u stvarnom regionu, Srbija je daleko od toga da se sa njima meri.  A još je degutantnije da se poredi sa Nemačkom, koju je predsednik često u usta metao. 

Savet tri predsedniku: Krajnje je nepristojno da se malim (BDP) hvali.

I za kraj, suze su OK, mogu ta maštanja i tri minuta da traju, samo treba imati ... BDP i izviniti se, te narodom ne manipulisati i igrati se njihovom pameću.

Pandemonijum

Danas mi je "slobodan" dan... Posvetih se detetu, prvom danu nove školske godine i kolačima, jer treba  slatko da počne, stan uglancala, par stvari u vezi sa poslom završila... A kao vrlo aktivni korisnik društvenih mreža i interneta generalno, pomislih kako bi bilo dobro da napišem nešto na svom/ovom blogu.

I taman kada sam skuvala kafu, pripremila dovoljan broj cigareta, shvatih da ne mogu da pronađem pravu reč kojom bih počela. Kao ni temu. Shvatih da sam ostala bez TEKSTA! JA - gotovo nemoguća pojava.

Prelivaju gluposti ovu državu. Puni su mediji naslova. Mnogo je komentara i čuđenja.

Mogla sam o bebi i Željku Mitroviću, o navlačenju (mosta preko reke), istorijskom pomirenju Srbije i Mađarske, o raznim Labanima, izboru članova Saveta fakulteta, oduzetim polovnim udžbenicima i revnosnoj komunalnoj policiji, o hitnoj intervenciji Palme i njegovom deljenju milostinje lažne...

Mogla sam i o štrajku prosvetnih radnika, o radnicima Goše, o listama čekanja, zdravstvenim knjižicama i brojevima za iste, sve brojnijim apelima za pomoć oboleloj deci, beogradskim izborima, suši, Zakonu o poljoprivrednom zemljištu (već pisah)...

Mogla sam i o visokim temperaturama, obećanjima o povećanju minimalca, o zdravstvenom stanju Ratka Mladića, pregovorima u Briselu na temu Kosova, o raskopanom gradu i lošoj navigaciji, o poskupljenju struje, bar o uginulom lemingu...

Mogla sam i o letu, kupanju, vozikanju po Vojvodini, (h)urmašicama (koje sam prvi put pravila)...

Mogla sam...

Ali ovo ovde je pandemonijum (ipak nađoh reč)!

Ovde je sve obesmišljeno, reči su izlizane, a većina ljudi je potrošena. Ovde svaka iskra utihne, ovde je Srbija!