Želje su prevaziđene

Godinama unazad 31. decembra u vidu liste sumiram dane koji su iza mene. Popišem sve lepe i ružne stvari, napravim listu želja i nadanja, zahvalim se kosmosu na svim divnim trenucima... Juče to nisam uradila. 

 

Ne, nije me mrzelo i da, imala sam vremena. Ali jednostavno nisam želela to da uradim. Ovu 2018. 

počela sam bez ijedne želje. Nisam sebi čak ni zdravlje poželela. Ne, nisam nesretna, tužna ili depresivna. Čak naprotiv. Mnogi su mi u 2017. pokazali ljubav tako stvorivši nove uspomene. 

 

Učinilo mi se da je možda za jednostavniji život potrebno ne nadati se previše. Ne poželeti, već pokazati, osetiti i kazati. Nisam požele ni ljubav. Ja nje imam mnogo i ne škrtarim. Imam i maštu pa ću putovati tamo gde me trenutak bude odveo. A zdravlje.. To je stvar odluke i lične discipline... Biće ga, samo ako osmeh budem gajila.

 

Najvažnije je da nisam zaželela ništa od drugih, jer su to ona najbolnija nadanja. Oni kojima je stalo do vas, oslušnuće vaše potrebe, uhvatiti pogled i zagrliti kada zatreba. To nisu želje, to je ljudskost. Ne treba mi za to želja, jer imam prijatelje koji su mi potvrdili gore izrečeno.

 

I na kraju zahvaliću se onima koji su uneli nove nijanse u moj život. Samo neka je nama nas!

Nisam ja taj neko bivši

U poslednjih par godina primetila sam da mi želudac ne vari određene stvari najbolje (ne, nije ovo tekst o mojim zdravstvenim problemima i rešavanju istih). Shvatila sam da sam izrazito netolerantna na gluposti, verske fanatike, slatki kupus, sivu boju, zebru na kolovozu, rolke...

A nekako najviše ne podnosim da mi se natura odgovornost i to ne makar kakva, nego baš ona u vezi sa ljudskim osećanjima. Neću je. Ne iskam je i ne treba mi. Da budem jasna: ja ni sa svojim emocijama ne znam šta ću, pa su mi i te, tuđe, višak.

Sve veze koje stvaramo u životu su projekti. Bilo sa prijateljima, familijom, partnerima, ljubavnicima... I svaki završetak je sretan i bolan. Kada u te projekte ulazimo ne razmišljamo o njegovom kraju, kao ni o osećanjima koja će se tada stvoriti. A što bi... Sve što počinje - lepo je.

Međutim, sve ima svoj rok trajanja. Da, ima! Na primer, zaljubljenost. To je ono stanje tupavog keženja i njanjavljenja do imbecilnosti. Kada pogledate u zaljubljenu osobu niste baš sigurni da li je ista na terapiji koju je prepisao nadležni iz duševne bolnice ili su mu te grimase na faci posledica ukočenosti mišića lica.

Ah!

Ali i to stanje prođe, znači ima rok trajanja. Nije jasno evidentirano na pakovanju (čitaj zaljubljenoj karikaturi) do kada, ali istekne. Kao i svaki kraj i ovaj ima novi početak. To su nove emocije koje pojedini zovu “ljubav”. To vam je ono stanje ličnog duha kada prihvatate sve anomalije objekta vaše fokusiranosti. Čini vam se sve možete u paru, vidite sebe sa pomenutim, kao tim koji će razbiti u basketiranju i osvojiti milion dolara...

 

Možda i hoćete, ali vrlo verovatno nećete. Moraćete milion nervnih završetaka da šiljite ne bi li zadržali strpljenje, razum i uspeli da odaberete prave reči u nezgodnom trenutku.

 

Pojedini dugo hodaju zajedno, svaka vam čast! Ali svaka čast i onima koji su rešili da poslušaju želudac i prihvate da se neke stvari ne mogu svariti, jer nemaju potrebne enzime za isto.

 

Možda je to hendikep, a možda i lično pravo. Jedno je sigurno, to su izbori i sve dok fizički ne ugrožava drugo biće, prihvatljivo je. 

 

I da se vratim na početak i moje varanje: neću i ne mogu da svarim emotivnu manipulaciju, tugaljiv pogled kučeta na ulici i samosažaljiv elaborat odrasle osobe. Smatram da ljudi sa razlogom imaju mozak, samo treba da ga upotrebe, a ne boli, ni malo, kažu.

 

Teško je voleti i biti voljen, a još je teže ostaviti ili biti ostavljen. More najtananijih emocija preliva naša skladišta, a javljaju se i strahovi, ogorčenosti i preispitivanja. Ali sva ta bol nas čini živima i ljudima. 

 

Kada dođe do kraja, kasno je za pitanja. Treba da volite u trenutku dok nekog držite za ruku, ljubite u potiljak ili kuvate čaj. Nemojte dozvoliti da se u nastavku sage pitate zašto niste pažljivije posmatrali osobu do nas, bolje je osetili i bili manje nadmeni, strogi u zahtevima i zašto ste sa predrasudama ušli u taj projekat (ma ko u njemu učestvovao - ljubavnik, partner, član porodice...). 

 

Ne varim ja ni tuđa iskustva i tek otkrivene istine koje su nastale posle predhodnog brodoloma. Jer, nisam ja taj neko bivši... Kao ni vi!

Trivijalne istine i istinske laži

“Pojam trivijalno potiče od latinske reči trivialis, a znači običan. Trivijalno je i nešto što je prazno, isprazno, nebitno, nekvalitetno, banalno… I u matematici koristimo ovu reč. Trivijalno rešenje sistema jednačina je rešenje koje je nula za svaku jednačinu”.

 

Reč “istinski” je prema vrsti pridev koji se može čitati i kao zbiljski ili stvaran. 

 

Ali večeras neću pisati o vrstama reči i njihovom značenju. Pisaću o potrebi svakog od nas da se iza tih pojmova sakrije, da njima “pokrije” svoje strahove, sumnje, neslaganja...

 

U svakodnevnoj komunikaciji sa osobama koje smatramo ili smo osećali bliskim, čujemo pitanja na koja odgovori treba da objasne naša emotivna ili psihička stanja.

• Kako si?
• Dobro, hvala!

Trivijalnost! Ali ne u pitanju, već u odgovoru. U većini slučajeva lažemo osobu koja se interesuje. Najčešće iz straha od sopstvenih reči koje bi možda i voleli da izgovorimo. Retki su ti koji će reći da im neko nedostaje, da su zaljubljeni, da ne mogu da se nose sa činjenicom da nisu deo nečije svakodnevnice, da su možda na prečac doneli neku odluku i da žale zbog iste... Ali će dati vrlo iskren odgovor na pitanje koliko je supa slana, da li je hladno (iako je to subjektivan osećaj) ili otkriti izvor pročitane vesti...

 

Ljudi istinu govore o nebitnim stvarima, a istinski lažu o bitnim. Ljudi se plaše da govore o sebi, jer lakše je reći laž kojom će pokazati svoju “veličinu” i sakriti da su usamljeni, povređeni, da im je neprijatno. 

 

Istinske laži koriste oni kod kojih su emocije u potpunom haosu. Oni koji se grčevito bore za sutra, a od juče se ne rastaju. 

 

I već je izlizana fraza koliko su ljudi neiskreni, a koliko je istina na ceni. Ali realno, istine nema, nigde. Da li zbog lepog kućnog vaspitanja ili pak, potrebe pojedinaca da ne priznaju poraz u emotivnom obračunu, istinske laži su preuzele primat u odnosima, a trivijalne istine su redovne u komunikaciji.

 

I zato pre nego što išta kažete, razmislite. Možda neko zaista, onako zbiljski želi da čuje kako se osećate, nemoj te ga lagati kako bi se zaštitili, jer nemate od čega. I ono što je ključno, bar za mene, nemojte se igrati igre “toplo-hladno”, ne držite ljudi, ne one kojima značite, na ledu. Od pada ostaju modrice, ali i strah koji, baš te koji vas vole, tera od vas.

Lična promocija

“Tokom samog intervjua pokušajte se usredsrediti na želje i potrebe poslodavca, tako da vaši odgovori na postavljena pitanja budu ujedno i moguća rešenja njegovih problema te zadovoljenje njegovih potreba. Odgovarajte iskreno i srdačno, održavajući kontakt očima sa sagovornikom, no nemojte biti prenapadni. Pokušajte svoj stil komunikacije prilagoditi stilu sagovornika”. 

 

Iskreno, da li vam ovo liči na savet kako se ponašati na razgovoru za posao ili tokom seksa?

 

Kontakt očima, rešavanje problema sagovornika i prilagođavanje njegovom stilu. Ovo zvuči kao da treba da držite konce u svojim rukama ili on treba da vas vidi kao osobu bez koje ne može ni da zamisli da sutra ujutru dođe u kancelariju.

 

Opremljena savetima iz različitih izvora otišla sam na nekoliko razgovora... Držala sam kontakt očima, pratila disanje sagovornika i opipavala puls u rečenicama. U par navrata se zapitah za koje radno mesto sam aplicirala, no, brzo sam prelazila na “subjekt” i odbacivala takve sulude pomisli.

Svi ti divani bili su dobri. Ja sam bila zadovoljna ličnom prezentacijom, oni zadovoljni onim što su čuli (bar su to iz učtivosti govorili). Ali... To jedno ALI što meni sreću kvari...

 

Ređale su se izjave: Imate previše energije za nas; Vi ste sjajna i energična osoba i ovo bi za vas bilo degradiranje u poslu; Vaše organizacione sposobnosti su sjajne, samo mi nemamo jasan plan...

 

Da, shvatili ste - ja sam supercool osoba sa izuzetnom energijom i organizacionim sposobnostima, ali ne za ovdašnje kombinate.

 

E onda dobih i ocenu mene od prijatelja - da se predstavljam kao jaka osoba, a u stvari nisam. Eto ti sada... Vođena tom rečenicom, koja mi odzvanja u glavi, pomislih da sam možda ipak trebala u ličnu promociju da ubacim i par činjenica: da se rasplačem na određene scene iz filma “Lesi se vraća kući”, da imam izraženu empatiju, da reagujem intuitivno i imam neodoljivu potrebu za sindikalnim organizovanjem. 

 

Međutim, kako bi me onda poslodavac doživeo. Bojim se kao histeričnu ženu u PMS-u koja voli kučiće i okupljanja po grupama u stilu Kalimera...

 

Do novog intervjua!

 

A vi razmišljajte kako ćete se predstavljati na razgovorima za posao ili nemojte, ako imate rođaka/kuma/tatu/mamu koji će vas angažovati.

Koraci

„Ako ti je teško u životu idi malim koracima, radi sve što moraš malo po malo, korak po korak, ne gledaj u budućnost i ne razmišljaj o njoj, nemoj ni o sutra da razmišljaš“, beše savet. 

 

Ponekad jesam zastala, ali su ti momenti bili sekundu dugački. 

 

Koraci nas definišu. Po koraku prepoznajemo ljude. Iz njega učimo.

 

Postoje trapavi, detinji, nesigurni, lenji, ljubavni, histerični, obični, srditi, samouvereni, opušteni, dolazeći, odlazeći, razigrani, setni, bolni, veseli...

 

Ima tih koraka koliko i ljudi na ovoj planeti. Ti isti prve poglede i korake ne mogu da navežbaju, oni dolaze spontano. To je impuls koji šaljemo.

 

Sa drugim je već nešto sasvim drugo. Za taj smo se pokret pripremili, navežbali koleno, kuk, prste na stopalu.

 

Zauzeli smo pozu kojom ćemo se pokazati svetu, koja treba da obori sa nogu one koji prate naš hod.

Koraci imaju svoju muziku. A kada bi se ugasili svi izvori zvuka ulice bi odzvanjale divnom melodijom.

 

Najzanimljivije mi je da posmatram kada se vrh cipele dodirne sa betonom. Taj kontakt opisuje sve – želju, veru, nadu... a onda se stopalo odigne i opet nosi poruku. Poruku nestajanja, prolaznosti, trenutka...

 

Stalno pravimo korake ne razmišljajući o njima. A tako se uglavnom i sa većinom podrazumevanih stvari ophodimo.

 

Koraci nose emocije, a emocije čoveka čine živim. Ako znamo korak da podelimo, znamo i emociju.

Ali nećemo. Retki su ti koji to žele. Korak treba prilagoditi, ponekad, osobi do vas. Isto je i sa osećanjima.

 

Vremenom naučimo da ni korak ni emociju ne prilagođavamo, ne delimo, ne usporimo/ubrzamo... Postajemo sebični. 

 

Međutim, isto se ponašamo i ako nam ih neko nudi. Ne želimo ih. Osećamo obavezu da moramo prilagoditi sebe tom nekom, previše razmišljamo. Ne uživamo u jedinstvenom poklonu koji dobijamo. Sebični smo... 

 

Taj sebičluk ubija svaku iskru čovečnosti, ono čemu težimo, a od čega najviše bežimo – jednostavnost. I u tom zbiru koraka najviše je onih podeljenih, usamljenih i tužnih.

 

Moji koraci su jednostavni, ja nisam, ali oni jesu...

Težina

U razgovoru sa prijateljicama došla sam do zaključka da su žene uvek spremne da oproste. Mogu obraditi/preraditi izdaju, prevaru, nanetu bol, krađu... Mogu sve to oprostiti.

 

Ali postoji jedna stvar koju ne mogu. Žene ne opraštaju kada ih muškarac ne zaštiti, da li od pobesnelog psa, histeričnog prodavca, miša u kuhinji ili navalentnog šankera. 

 

Iako je 2017. i žene imaju daleko više šanse za opstanak, zarađuju, odgajaju decu, popravljaju automobile, voze autobuse, one ipak trebaju muškarca koji će ih zaštititi.

 

Ne mislim da se tu radi o slabosti, već o osnovnoj ulozi muškarca - da bude zašitnik. 

 

Možda deluje zbunjujuće. Ako ona - žena može da utovari tri kubika uglja, kako ne može da se nosi sa mišem u ostavi? Jednostavno je, stvar je emotivne snage, ne fizičke.

 

Nosim se mišlju da ljubav prestaje kada se žena ne oseća zaštićenom. Kada naiđe na komentar kako je neugodnu situaciju mogla sama rešiti, kako je i zamku za glodare mogla postaviti. 

 

Potrebno je da žena zna da ne mora sve sama, da postoji neko ko će reagovati kada je takva “sitnica” u pitanju. “Velike” stvari se po prirodi moraju rešavati, ako ni zbog kog drugog, moraju zbog dece. 

 

Ali, psa na ulici ne mora oterati sama...

 

Možda je to i mit o prinčevima, kojima nas kljukaju dok smo male. Bio ili ne, žene žele osećaj sigurnosti (zaštite). I odsudstvo istog žene ne praštaju.

 

Možda se tu upetljala i potreba pripadanja, možda....

Uputstvo za upotrebu

Jedan od onih dana. 

 

Ne, nije PMS, mada bi bilo jednostavnije istom pripisati s(r)tanje koje se dešava u lobanji i stomaku. 

 

Pisale su mi poznanice, FB frendice, one stvarne drugarice i sve sa istom željom - da im malo olakšam proces koji preživljavaju. Ja nemam rešenje. Ja sam sarkastična. Moj plan se zasniva na želji da preživim još jedan dan sa što više osmeha, onih najiskrenijih. I čekam, a jako nisam dobra u tome.

 

Ali, znam da se svaka od vas može ujutru pojaviti na ulici sa velikim osmehom, iako je noć preplakala, popila bar tri piva ili naterala sebe da pogleda neku glupu američku komediju.

 

Znam da svaka od vas ima želju da preživi još jedan “onaj” dan.

 

Znam i da svima vama treba, kao i meni, tek trunka nečije najiskrenije pažnje. Znam i da gledate, kao i ja, tupave holivudske filmiće iracionalno se nadajući happy end-u.

 

Znam da nijedna neće priznati koliko joj je teško, posebno kada mladunčad odu u krevet i ostanete same sa sobom. Znam ni da nećete priznati da crtkate cvetiće i plešete same dok su deca u školi.

Nećete priznati ni da maštate. Podelićete, možda, citat nekog pisca i pročitati horoskop, tražeći u njemu ono što će vam biti nada za taj dan. Naravno, horoskop mora biti pozitivan. Ako nije prvi ponuđen takav, pa ima ih bar 8.976.341 na internetu. 

 

Sve je to dozvoljeno i sve je to OK. To je proces zaceljivanja, suočavanja i neophodne patnje.

Niko nam ne da uputstvo za upotrebu - kako preživeti prvi dan škole, prvog momka i sex, prvi dan na poslu. Niko te ne upozori da jedino na sebe možeš da se osloniš i za sebe vežeš.

 

Uglavnom dobiješ lažne savete nesretnih žena koje se kriju iza uloga “velikih majki/kraljica/domaćica”. 

 

I da, u redu je, da se deca sama obuku, spreme užinu, raspreme krevet. Sasvim je u redu, da ti daju prostora. U redu je da kažeš da ne želiš dosadnog prijatelja da slušaš. U redu je reći i da ne volim više. U redu je ostaviti/ biti ostavljen. U redu je i patiti. Samo nemojte druge kriviti, to su lični izbori. I drugi su u redu, sebe popravljajte, ne njih. Nema tog preciznog mehaničara koji će sklopku u vama popraviti. Svi mi nosimo svoj alat i njime baratamo.

 

E sada, drugo je pitanje koliko smo spretni u toj preciznoj robotici. Sasvim sigurno ćemo nešto pogrešno prespojiti. Ja sam, skromno moje zapažanje, vrlo stručna u tim pogrešnim spojevima. Čini mi se da ne raspoznajem boje. 

 

Ne dugujete nikome ništa, tek osnovno potomstvu, koje neće izrasti u dobre osobe, ako ste vi loše. Nemojte se sakrivati iza lažnih cover fotki na FB ili glumiti super sretnu divu. Budite! 

 

Budite sretne, jer imate razloga za to. U vama je. 

 

I pišite, meni, sebi, osobi koju volite. Recite ljudima oko vas kako se osećate, pokažite emocije. Dobro, nemojte preterivati, možda se zabrinu da terapiju niste popili, ali dajte sebe nijansu više. Nije strašno, boli, ali se preživi, ako vam na istu emociju ne odgovore onako kako želite.

 

Moje drage Vi...

 

p.s. uvek imam plan kada/gde noć provesti ili bar koji sat, računajte na to