Na izmaku godine sumiramo, ocenjujemo, oplakujemo ili se sa radošću sećamo proteklih 12 meseci, to sam i ja do ove godine radila. Svakog decembra sam pisala o događajima koji su mi obeležili godinu od koje se opraštam, ali ovog uvodim novo pravilo - šta je bilo, bilo je. Lepo je bilo - OK, sranje je bilo - OK. Neću izdvojiti nijedan događaj, nijedan osmeh, nijednu suzu. Sve je to deo, sada već, prošlosti.
Samo ću se zahvaliti prijateljima koji su sve to sa mnom delili, dobili čir na želucu, od mene, kao i lentu za najbolje ljude, opet od mene.
Nisam ravnodušna niti depresivna, samo mi se može da NEĆU. Eto, neću da od sećanja živim, neću ni uspomenama da se hranim, jer ih u svakoj situaciji stvaram. Ne, nisam ni prepotentna, samo sam svesna sebe i onoga što činim za ljude koji određeni trenutak dele sa mnom. Neću ni da se oni prisećaju istog, jer onda sva moja dela prestaju da budu nesebična, tada ona dobijaju drugu nijansu.
Eto može mi se da na prilazu 40-tim NEĆU da me boli, da NEĆU da trpim ljude koji su tu da bi moj život živeli, da bi se mojom energijom napajali, eto NEĆU da trpim laži, prenemaganja, dvoličnosti i izdaje. NEĆU ni da su mi potrebni. Jedina sigurnost koji mogu da imam je ona koju sebi stvorim.
Izbrisah sve one koji su mi trošili vreme/vazduh, jer ako moram da živim u državi i radim sa svima onima koji ne ispunjavaju moje standarde, ne moram njih da, u svom ličnom svetu, gajim.
Niko me neće zaštiti, niko mi ne može pružiti osećaj sigurnosti. Sve je to na meni. I nije ovo odbijanje tuđe "pomoći", to su činjenice. I da, u poslednjem kvartalu ove godine sam to napokom i prihvatila.
To prihvatanje je bilo bolno, da se ne lažemo. U kodu nam je da verujemo ljudima, da se na njih oslanjamo kada nam je teško ili kada ne vidimo izlaz. Ali ta očekivanja neizbežno sa sobom nose i razočarenja, a ja nemam više snage za ista. Tačnije, sve se manje nadam i još manje očekujem.
Bliže mi se te "famozne" 40 -te, već u 2019., u kojima, jelte, najbrutalnije izgledamo, mnogo smo mudri i jako smo super.
Da li je do njih ili mojih odluka, evo prihvatih da postoje stvari/situacije/odnosi u kojima se zaista nema svrhe davati više od minimuma, nema razloga boriti se, jer, o koncu, ja sa ranama iz tog boja izađem i onda čemu?
Treba uzimati samo ono što prija u datom trenutku. Ne praviti dramu, ako više od toga nema.
Dosta mi je priča o milionima, karijerama i društvenim statusima, jer u životu je sam život: njegov ukus, boja, ritam, sposobnost radovanja svakom danu. Prerasla sam zabrane i dozvole. NEĆU više da se suzdržavam: plače mi se, ja plačem i niko ne treba suze da mi broji ili briše. Smeje mi se - smejem se, niko osmeh ne treba da mi crta, sama ću, ali svi mogu u mojoj radosti da uživaju. Treba mi dodir, uzmem ga, poljubac, tražim ga...
Lepa sam zbog sebe, volim i činim, jer to mene raduje i usrećuje. Ne čekam više ništa, jer Godoa čekaju druga dvojica.
Ah da, ljubav... Ona je svuda i biće ono čemu težim. Biće duboko u meni i ja ću je negovati. Raspašću se još koji put, bole će ožiljci na promenu vremena, zasuziću u zagrljaju... Otvoriću ventil i pustiti da višak isteče, a onda ću popraviti maskaru i navući osmeh, jer će se već neko istom obradovati, a ja ću zbog toga biti srećnija.
Toliko o mojoj "mudroj" 2018. Sigurna sam da ste i vi doneli odluke, rešili misterije ili se samo nadate boljoj godini. Želim Vam mnogo toga, pre svega da istrajete, a ne sagorite, da volite i budete voljeni.
Uzdravlje!
