"Ovo vam je gospođo uput za bolnicu, jer oni tamo imaju bolji ultrazvuk i stručnjake", reče doktor Muler i uvali mi uz taj roza papir i brošure o raku debelog creva i bešike. A ja mislila baš smo dobro počeli susret i moju prvu posetu njemu. A on, kanda, kafu nije popio pa je malko nadrkan.
Objašnjavam ja njemu da sam došla na redovan pregled i PAP test, a ne na nove pronalaske. Ne sluša on moj monolog na lošem nemačkom, što je, verujem, bolno za uši jednog akademski obrazovanog Nemca koji, vrlo verovatno, govori svoj maternji kao da ga je, po mojoj proceni, bar 50 godina učio.
"Da, da, jasno, nego pomerite se malo levo"
"Sada savite ruke u laktu... Ovo je malo neprijatno, ali moram da obavim i taj ultrazvuk. Ovde je nešto nejasno..."
Šta može biti nejasno?! Žensko sam, matere mi, dva puta rađala, nisu ta deca mogla, doktore, iz uha izaći nakod jačeg nakašljavanja.
"Da, potpuno nejasna nehomogena masa sa desne strane", zaključio je ginekolog i objasnio u koju bolnicu mogu da odem i zakažem termin. Bio je to 04. oktobar ove godine ...
Nisam bila baš ažurna, šta iz straha da opet ne naiđem na nekog njegovog kolegu, jednako neljubaznog koji voli arheologa da se igra i pronalazi po trbuhu ono što ja ne želim. S druge strane, dobih rešenje o godišnjem odmoru i neću tih dve sedmice na bolnicu trošiti. Živela je ta masa neko vreme u meni, pa može još koji dan, jer mi zajedno idemo na kraći put. Masa se, moram priznati, ponašala potpuno neprimetno, bez da se oglasi ili bar zategne kada preteram u nečemu, recimo šetnji. Bila je takva i na godišnjem odmoru.
Vratih se u Berlin i reših da je vreme da odem po taj termin. Dobih ga. Na dan pregleda saznam da će se sa mnom baviti specijalista onkolog ginekolog. I da, dodeliše mi načelnika, gospodina sa vidljivim iskustvom i manjim koferom strpljenja.
Pita on mene za ime mog lekara, koji je u datom trenutku mogao biti Stanimir, Oleg ili Hanc. Rekoh da mu nisam zapamtila ime, jer sam jednom srela čoveka, ali se on uredno potpisao na uputu. Gleda me drug načelnik i mršti se. Kaže tako se ne može. I tu me je našao. Pitam ja njega da on sada ponovi moje ime, ali bez da vara i virka u papire. Reče da mu je teško da izgovori... e pa, cenjeni oknolože i meni je.
Nismo dobro počeli, mislim se ja, al šta ću, polegnem se, savijem kolena i zagledam se u plafon. On se namesti na stoličak, pokrene mašinu Simens i počne pregled. Meri, gleda, nešto cicuće... I onda u jednom trenutku, gotovo iznenađeno, ali potpuno ljubazno, mi kaže:
- 44 godine i dva porođaja ... Gospođo vi ste baš lepi...
Nije to zaključio gledajući me u lice. A ja u neprilici, da li da se zahvalim ili ponudim, ali ovde, u Nemačkoj, se ne smete zavitlavati, mito je ozbiljan prekršaj.
I pored što sam lepa, na operaciju, da još lepša budem, moram. Pre operacije pacijent treba da dođe na isto mesto, popuni gomilu upitnika i ispotpisuje dva kubika posečenih stabala, poznatih kao papiri, među kojima se sigurno nalazi i paragraf kojim se odričite satane, sokni i slepog creva. Pacijentu se obavi UZ svega, valjda da hirurzi ne bi radili prekovremeno kada na operacionom stolu "otvore" osobu, izvadi krvi, zatim prodivani sa anesteziologom i o koncu, sa hirurgom.
Šetam ja tako sa papirima od ordinacije do ordinacije i prisetim se lekarskog pregleda za vozačku dozvolu u Crvenom signalu, u blizini novosadskog Spensa, s tom razlikom što vas u ovoj bolnici neko i sluša. Obavih, štiklirano, sledeće je vađenje one nejasne mase.
Ne zna niko kako će me operisati, jer masa nije promenila stanje i neće da se definiše. Može biti laparoskopija, a može i klasičan rez, izvadiće masu, a možda i jajce desno. Sreća pa rekoh da rađati neću više. Svima je, nakon tog mog odgovora, laknulo.
Novembar, 27. ponedeljak... treba da sam u bolnici u 10 časova. Jesti pre operacije se ne sme 6, a piti 2 sata. Sve sam to ispoštovala, dan pre toga se spakovala, brave na troje vrata zamenila, delimično božićno - novogodišnje ukrase rasporedila po stanu, ispeglala veš, obavila kupovinu, pripremila ručkić koji dan kasnije neću ručati...
Spremna na vratima stojim i samo treba izaći iz stana. Strah već u ušima čujem, srce preskače ili samo ne može da dođe do izražaja od panike. Možeš ti to, bodrim se, kao i već nekoliko puta pre toga i sve si to izgurala, sa manjim ili većim oštećenjima mentalnim, ali to nećemo utvrđivati.
U bolnicu se ide javnim prevozom, kako drugačije, jer ja posedujem mesečnu kartu koja sa popustom košta 49 Evra. Te se neću razbacivati i plaćati, možda, uber ili taxi, za 6 minuta vožnje, koliko automobilom do te bolnice treba. Razmišljala sam da peške odem, lagana šetnja, zdravo za telo, a ovde se zdrav život ceni. Ali se mislim, oznojaću se pa će me zbrzati kako bi mogli operacionu salu da proluftiraju za sledećeg dobitnika termina.
Sedim u prevozu držim torbu i malo mi se i plače. Gledam oko sebe i ne vidim gužvu, baš su mi lepo uredili, da dođem kada nije neki od "špiceva". I, zakasnila sam. Gotovo nikada ne kasnim, ali na berlinski javni prevoz ne sme putnik da se osloniti. I umesto u 10, eto mene zaduvano, jer sam ipak malko morala potrčati, u 10.15.
Stojim ispred recepcije i čekam. Tri sestre medicinske nešto međusobno utvrđuju, rekla bih, slobodne dane. Posle nekoliko minuta jedna me pita šta mi treba, rekoh ništa, imam i viška. Reče ona ne može se na operaciju bez termina. Sada sam već na ivici razuma, ma jok, sestro, nemam ja dovojno svojih ovaca već mi treba i tvoje stado da mi bleji u glavi.
Druga shvati da joj koleginica malo u deficitu sa kofeinom i preuzme me. Postavi me na neku stolicu i otrča negde. Vraća se ozarena, kasnije shvatih, pronašla je moju sobu te je srećna što je na početku hodnika. Sprovede me i objasni da treba da se presvučem, svoje stvari u ormar pored kreveta stavim i čekam.
Sve sam ja to obavila i sada čekam, Pogledah prognozu, nekoliko handmade filmića, sve vaše objave na FB, moram priznati iznenadih se, no to drugom prilikom... Dolazi sestra u podne, okej počinje okršaj. Moram da legnem, jer će me ona odgurati na 5. sprat iliti u operacioni deo. Legnem ja i kreće vožnja. Ova sestra nema vozačku, potpisujem i sigurno joj je zabranjeno da pacijente nakon operacije vraća u sobe.
Masa, ona nejasna, je tvrdog stava, te se nije sama razbucala, ali da je bilo koja druga njena drugarica u pitanju, operacije ne bi ni bilo, razbio bi je ovaj Terminator sa lošom kordinacijom u najsitnije već kod trećih vrata.
Kreću pripreme i da ne davim sa tim, dosadno je pisati o sestri koja venu ne može da pronađe pa pokušava silom iglu da ugura u ruku, jer negde će se već zakačiti. Pisaću o anesteziologu, kojem je baš bio zgodan momenat da vežba svoj engleski, pa se mi tako malo na nemačkom, malo na engleskom pričamo.
Sve je čovek meni objasnio, pitao za generalije i na kraju me pitao da li ja imam pitanje za njega. Mislim se šta da ga pitam, mislim i izvučem džokera:
"Znate li Vi da radite svoj posao?"
Nije mu ni smešno ni jasno, pa zamuca, ali odgovori potvrdno. Okej, to ćemo, druže, videti, dobro, ja možda ne. Uguraju me u salu ispod nekog lasera, lepe neke flastere po meni, pripremaju skalpere... Stavlja meni taj isti masku sa gasom na lice, a sestra u venu, urugala je nekako iglu, neku tečnost i ono ništa.
Pita me doktor spava li mi se, rekoh kume, lepo te pitah znaš li svoj posao.
"E sada morate da mi pevate", rekoh mu gotovo naređivački, ali sa sve "molim", jer Nemci cene imperativ uz "Bitte".
"Šta da pevam?"
"Može i nešto božićno, ne mogu da budem budna dok me operišete!"
I anesteziolog zapeva, stvarno, pevao, šta će. Dobro, mogao je i da ne peva. Nije mu baš neki glas i nadam se da bolje radi ovaj posao za koji se školovao. Zaspah. Probudih se. E Mišo, tako se zove anesteziolog, znaš ti posao. A i ne pevaš loše ;)
Kasnije su mi sestre ispričale da sam, nakon narkoze, im na tečnom nemačkom objasnila da sam ja sa njima završila i da idem kući, te su morale da me spuštaju na jastuk.
Objasnili su mi da su uradili laparaskopiju, srećom, da su izvadili tumor i nekakvu njegovu mrežu sa masnog dela trbuha. Op, liposukcija za fraj. Uzorkovali su šta su trebali i za dva dana kući idem, a za sedam treba da dođem na kontrolu kada će biti i patohistološki nalazi gotovi. Tada ću saznati da li je masa samo u krizi srednjih godina ili je rešila da mi se sa telom dobrano zabavi.
Sama sam u sobi. Mogu svetlo da ugasim, a ne izigravam kvočku pod lapom. Gledam božićne filmove, pada sneg, imam neku kesu sa desne strane koja visi iz mene, moram 24 sata da je vucam sa sobom. Ali, u krevetu ležim u svojoj majici i šorcu, a ne u onoj seksi gologuzičnoj spavaćici.
Prođu ta dva dana i odem kući. Bliži se sreda, kontrola. Armija divnih ljudi se brine da me zabavi, da me mentalno izmori šalama i lepim rečima, sestre moje rođene, iz Srbije, su uredile cveće da mi stigne, Anela, jedna Bosanka, tu do našeg stana i pitu je umesila, njena deca su mi plišanog irvasa poklonili, da me čuva i da se ne bojim... Koleginice... Pokazale su da su zaista vredne svakog mog na njih izgubljenog nerva u periodu probnog rada koji sam morala da prođem, pre nego li su mi ugovor produžili u jednoj zubotehničkoj laboratoriji.
Jedan dan bolje, dan lošije. Neizvesnost i čekanje. I Onda UTORAK, 05. decembar, dan pre kontrole.
Zovu me iz bolnice, sa onkologije, šef odeljenja koji otkazuje termin, jer su nalazi uredni i NEMA magliliteta, a kontrole treba da nastavim kod svog, onog s početka priče, doktora. E to se zove srećan dan, ma to je srećniji dan od onih kada sam decu svoju rađala. Ej živeću, ne znam koliko, ali za sada bez terapije i to one najteže.
Imala sam sreće, imam sreće. Masa je ipak rešila samo da me podseti da moram o sebi da brinem, jako i uvek. Nema život veresiju i ne može se sa pauzama trošiti. Život nema cenu i na moj niko nema prava, a kanda sam i ja to zaboravila.
Sada čekam kontrolu i spremam listu jela za novogodišnji žur.
Crvene cipele, dobro patike, sam si kupila. Iz ovog Oza sam izlaz pronašla.
- jedna malo starija fotografija, ali koja sadrži sve moje i svu mene -
