Dragi Deda Mraze, molim te da pronađeš Čudo, možda se dosađuje pa bi mu ja bila interesanta. Da se sa mnom malo poigra, onako kako čujem da ume: lepo, veselo i nadasve, a preko potrebno mi, opušteno.
Ova 2020. je u januaru obećavala i dati osećaj je potvrdila već mesec kasnije, samo što se zanela pa je u suptonom smeru vozila. Svih ovih 12 meseci hodam kao po žici. Puzim više, i taman kada napravim korak napred, spotaknem se pa ajd tri polja u nazad. Kao pri lošem bacanju kockica u jednoj od dečjih društvenih igara.
Da, da, svima je ova godina loša. Virus nas je "bagovao". Mentalno, emotivno, finansijski... Godina teškog preispitivanja, pronalaženja smisla u sitnim stvarima (ne jako sitnim, ne baš u virus izdanju). Godina odbacivanja i prihvatanja, surova u punom smislu te reči.
Bilo je lepih momenata, skoro događaja. Ali po ustaljenom maniru, na jedan osmeh idu bar tri suze. Te u skladu sam tom novinom, počela sam da se pribojavam lepih stvari. Kako se približava kraj godine, sve me veća zebnja hvata.
Za mene, kojoj je 2020. recesivne sremačke gene u dominantne preobratila, ovaj period je vreme spoznaja: svoje tvrdoglavosti, upornosti, odustajanja, neodustajanja... Ranijih godina sam sabirala u decembru sve učinjeno i zaboravljeno, ovog, toj listi dodajem i pitanje svoje napornosti drugima.
Pitam se da li bi Čudo moglo neku terapiju da mi prepiše. Da mi olakša mene meni i drugima. Da mi dozvoli da batalim kad treba, da pustim, a ne natežem...
Moglo bi Čudo u jednome da mi pomogne: da povratim i ono malo vere što sam u ljude imala.
Sinoć na ulici sretnem prosjakinju. Sedela je na nekakvim kartonima i u ruci držala korpicu sa čokoladicama, koje je prodavala za "koliko daš". Čini mi se da ima preko 60 godina, ali oči deteta. Smrznuti prsti i topli pogled. Uzeh čokoladicu i dadoh joj novac, a ustvari uopšte nisam htela proizvod. Pokušala sam da joj objasnim da ja želim da ona proda ponovo taj slatkiš. Ali ne, kaže nije u redu. Ona na nemačkom, ja na engleskom, pa malo na srpskog, ali iskoristila sam i svoj siromašni vokabular njegog maternjeg jezika.
Posedele smo malo na tim kartonima u nekoj, sasvim pogrešno skrenutoj, ulici. U trenutku kada sam polazila pruži mi ruku, prijateljski, poželela mi je dobro veče i mnogo sreće. Iako je vreme distanci zagrlih tu ženu kao najrođenije svoje. I tada shvatih koliko nam je obema bio potrebam zagrljaj. Stojimo nas dve tako koji sekund na 2 stepena u mračnoj ulici Berlina i uživamo u tom osećaju koji samo zagrljaj može da stvori, naravno onaj iskren.
Nosi me taj osećaj. Jer me je ova 2020. jako nepoverljivom napravila. Deformisala je u mnogome moju veru u dobro u ljudima. Postala sam kao većina: sve prihvatam kao istinu, a ne verujem ni ušta. A ne verujem, jer se bojim. Bojim se da sve istinito nije to i da mi je život ustvari u matrix izdanju.
Pa eto Deda Mraze, ako hoćeš, prepričaj ti ovo, možeš i svojim rečima, pa nek me se Čudo seti. Ne zbog mene, jer meni je sa mnom dobro (tako ćemo reći), već zbog ljudi oko mene. Dobar je to svet, pa je šteta da da im kvarim prosek.
I ako može, jer naši smo, jedno hektolitar nekog lepog burbona, za dezinfekciju uma i tela u ovo vreme raznih virusa, crva sumnji, mrava nemira i umornih leptirića...
