Spakovao je veliki narandžasti kofer i izašao iz stana. Počinjala je nova priča, nova avantura i period potpune neizvesnosti. Bio je april, ali bez kiša i ne u Beogradu.
Sećam se tog tupog osećaja. Neverovanja, ništa neće biti kao dan ranije. Nije ni trebalo da bude, iako sam želela da se vrati to juče. On tamo, 2.000 kilomatara daleko, raspakuje stvari, ja ovde, u Novom Sadu, teglim kese, kutije... ušuškavamo se u nove živote, razdvojeni. Počinje zvanično, tim činom, godina koju uskoro i obeležavamo.
Prošla su sva četiri godišnja doba. Kao što su i ona nepredvidiva i naše priče su bile takve. Najblaže rečeno neverovatne. Od eksplozija ljubavi do najgoreg bola koje samo ljudi jedni drugima mogu naneti. Od najfinijih zagrljaja do najgrubljih reči. Uz milion osmeha do hektolitara suza.
Teško je voleli nekog daleko od sebe. Želeti ga, a istovremeno prihvatati realnost. Posete u tih 365 dana... pa...: od najnežnijeg zagrljaja do najtežeg ćutanja.
Imali smo svoje "živote". Pokušavali i uvodili nove rutine, svako za sebe, planirali budućnost, bez pritisaka, nadanja i očekivanja, bez ovog drugog. Dobro, to je bilo samo za javnost. Oboje smo duboko u sebi jako želeli ono što nismo izgovarali, a što je u mnogo puta bio razlog za svađe i nesporazume. Onda smo i ućutali. Prestali smo da izgovaramo ono što je trebalo da bude rečeno.
Udaljavali smo se. Razišli. Okrenuli leđa jedno drugome.
Izvući ću paralelu... Period od prve do druge godine deteta možda je najupadljiviji u razvojnom smislu, smatraju stručnjaci. Dete u ovom periodu nauči da hoda samostalno, počinje da piški u nošu i jede samo kašikom.
Uz to, dete u tom uzrastu muči izbijanje zubića, prve prehlade, temperature. Ono se, pak, suočava sa velikim novim svetom, znatiželjno je i bez straha...
Sve smo mi u tih godinu prošli, ali se nismo straha rešavali. Bio je sve dublji i snažniji, hranili smo ga i negovali. Pojedini bi rekli da smo se "razumom" koristili, iako to nije opravdanje za ono što smo činili jedno drugome.
Ljubav se gradi, sazreva, raste, menja nas i ako, imamo hrabrosti, oplemeni i pobedi, više izleči.
Ono što je meni razdvojenost donela, godina naučila je da sada mogu da odgovorim na:
Šta je za njega obaveza? Koje su mu granice? Kako voli da provodi slobodno vreme? Kako podnosi konflikt? Kako voli da bude voljen? Gde želi da živi? Koji su mu ciljevi za budućnost? Koliko su mu važni prijatelji i porodica? Šta misli o našem seksualnom životu? Šta on misli o tome gde ide naša veza?...
Zaključiću ovaj tekst i u slavu te godine, koja nas je promenila, u kojoj smo odrasli:
uvek sam nas poredila s velikanima, iako možda naša priča neće biti u školskoj lektiri. Međutim, ne mogu nemiri ono što može spokoj. I znam da me voli... I znam da ga volim.
