Razlog posete najređe naseljenom pojasu Nemačke, pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija (Mecklenburg-Vorpommern) bio je muzički festival Praerie. Na ulasku u seoce Švihtenberg (Schwichtenberg) u nekadašnjoj kasarni i u kamenoj bašti, četiri dana družilo se oko 2.000 ljudi.
O festivalu, u muzičkom delu, neću mnogo pisati, jer muzika je jedna od onih stepenica o koju možemo lako de se spotaknemo. Ukratko, meni je bilo nezaboravno!
Sama lokacija krije mnogo zanimljivih detalja kojima ću pokloniti reči. Kamp je bio smešten u Findlingsgarten-u, tkz. Kamenoj bašti. Baš tamo je izloženo, posetiocima kao "udžbenik" razno kamenje i stenje, kako bi se upoznali sa geološkom "evolucijom" istih. Tačnije, može se videti kako se Zemlja od ledenog doba do danas menjala. Kamenje koje čuva ostatke prošlosti. Tako da se u ovom slučaju zaista može primeti izreka da se sve menja, pa i kamenje, ali manje.
Kroz tu baštu prolazi i stara pruga, kojom vozi turistički vozić poslednjih 50 godina. Vozićem se stiže do obližnjeg jezera, a pre ukrcavanja u isti zgodno je poneti i užinu. Za slaniše i slatkiše brinu se dve sjajne devojke, koje su u zimu 2021. godine u toj bašti otvorile svoj kafić. Pre nego što je to mesto postalo lokacija za festivalske kampove, tu se nalazila neka vrsta javne istitucije čiji zadatak je bio da ispita slojeve zeljišta, kamenje i stene. Te iz tog razloga u samom kafiću postoji mapa "hodočašća" od 666 km, za one koji žele da "zađu" u duboku prošlost. Ozbiljnija u razotkrivanju bila je Radnička služba Rajha koja je 1937. godine počela je da suši Veliko polje u Findlingsgarten-u. Kasnije su nastavili drugi, odnosno oslobodioci.
Muzički deo festivala održavao se na placu preko puta ulice, odnosno kampa u Kamenoj bašti, a najpre je pripadao vojci, kroz istoriju. Prostor koji je bio najpre kasarna, pre II Svetskog rata, Sovjeti su preuredili u neku vrstu omladinskog kampa. Radovi su završeni 1962. godine i bili su deo tkz. Centralnog omladinskog objekta FDJ. Ovaj omladinski projekat Sovjeta u DDR zabeležio je i pisac Joahim Volgemut. Naime, on je iste godine kada su i radovi završeni, napisao delo "Egon i osmo svetsko čudo" (Egon und das achte Weltwunder) koje je vrlo brzo postalo bestseler u DDR -u, a u osnovi je satirično-kritična knjiga za mlade, da bi dve godine kasnije roman bio i ekranizovan.
Roman spada u "džins literaturu"
o mladalačkom načinu života u DDR-u, a tim delom Volgemut je, tvrde kritičari, uspešno
otvorio novi put pisanja za mlade pisce, ali i one kojima su ciljna grupa mlađi od 30 godina. Upravo su roman i film proslavili Švihtenberg.
Vojni prostor pretvoren je u civilni sa padom Berlinskog zida, odnosno ujedinjenjem dve Nemačke, te je danas privatno vlasništvo. Taj posed su kupila četvorica prijatelja, a kada su događaji, zakupe i Kamenu baštu, kako bi posetioci mogli da razapnu šatore. Bivša kasarna je i mesto stalnog boravka pojedinih, te i nekih od vlasnika. Polu-uređen prostor je savršen za one koji vole prirodu, ne vole gradske gužve i uživaju u osami. Nekoliko baštica dokazuje da ljudi ovde ima i mimo događaja. Nestvaran prizor su maleni vrtovi ispred bivših vojnih spavaonica. Sam taj lokalitet je bio jedno vreme i prihvatni centar.
Što se sela tiče, podaci kažu i da ga je požar potpuno uništio, ali je krajem 18. veka Švihtenberg ponovo izgrađen. Inače, samo selo je vrlo filmično, gotovo da podseća na ono iz jedne od serija, koja se emitovala na HBO, a čija radnja je smeštena u nekom od nemačkih sela koje broji 300 ljudi. U istom tom selu rade jedna policajka i njen mlađi kolega, a imaju posla onoliko koliko nemaju njihove kolege u LA.
Moje iskustvo sa selom je interesantno. U pokušaju da pronađem ijedan malecki kiosk, jer se nisam propisno za festival spremila, nađoh se međ "oldtajmerima" kako u vidu motornih vozila, tako i po broju godina vlasnika.
Subota. 06. avgust, negde posle 9 sati ujutru, skrećem iz "festivalske" ulice desno, i tek što sam to uradila, ispred mene iz jednog, od malobrojnih dvorišta izađe gospođa, sa tacnom u ruci. Ona dama, za seoske prilike rekla bih da se po poslednjoj modi nosi, a imala je i "ladnu trajnu". Na onoj tacni bejahu kolači, sa filom i čokoladom. Pomislih kako bi bilo pametno da je "zapratim". Te krenem ja za njom i ona me ovde pravo u vatrogasni dom u srcu sela smešten.
Ovo mestašce ima oko 500 duša i mislim da su svi u datom momentu bili na toj lokaciji. Vintidž automobili, sa ljubavlju restaurirani iz vremena DDR-a kao i oni od pre tog perioda počeli su da traže svoje mesto na obližnjoj livadi. Po 13. put bili su izloženi dragulji koji se ne viđaju svaki dan. Kako pročitah na nekom od malobrojnih plakata, planirane su i nagrade u kategorijama automobil, traktor i dvotočkaš. Saznaš da se okupilo oko 350 vozila iz cele pokrajine, kao i da je najstarije vozilo na hepeningu registrovano prvi put 1928. godine.
Bio je to veličanstven prizor, ta kolona vozila, koja sijaju na suncu... E onda odjedared, iza mene, zvuk neobičan. Okrenuh se i istog trenutka se "postavih" u stav mirno. Pet motocikala sa prikolicom, tamno zelene i crne boje hromiranih retrovizora, a kojima upravljaju muškarci u tamnoj odeći. Zauzeli su obe trake i u formaciji ptica selica jezdili su drumom. Pa, sada ne znam da li je u meni samo poštovanje ili strah, no, kako još nisam naučila naciolnalnu svečanu pesmu Nemačke, ja se ukopah u obližnji jendek.
Među izlagačima bilo je i strarijih bračnih parova, koji su uz automobil i sebe udesili. Plisirane suknje, štofana odela, toalete iz 40 -tih... kako bi događaj bio za pamćenje, domaćini, celo selo, je nešto umesilo. Puni astali đakonija, a za mene samo " keine ahnung" iliti "pojma nemam". Meni je samo trebao kiosk, na taj susret sam i onako zalutala. Osetih svu "gostoljubivost" u tom odgovoru, a na moje pitanje da li u selu postoji bilo kakav market.
Kada shvatih da me previše zagledaju i pomalo me se i gade, ja nalevo krug... i tu se zeznem. Omašim festivalsku ulicu pa regionalnim putem prema negde... Hodala sam ja neko vreme, kada shvatih da oranica nije bilo toliko kada sam dolazila. Sreća te se niodkuda pojavi neki momak, veseo i razdragan. Izvinjava se on meni na lošem engleskom, a ja njemu na indijanskom nemačkom. Ono što mi je trebalo uradio je, "okrenuo" mi kompas i poštedeo me naricanja ličnog, kada bih stigla negde do Poljske.
U svom tom mom bazanju, ja sam bez telefona. Da, da... 21. vek, a ja tehnološki osakaćena. Ne morate mi verovati, ali tamo, u selu, kampu i na festivalu, interneta ima tek na tri kamena i to u glavnoj ulici. Isto je i sa strujom. Dobro, domaćinstva je imaju, ali ne možete ljudima u kuću sa pitanjem da li možete telefon da napojite. U samom kampu 3 utičnice, a minimum 1500 telefona. I to mi je bilo novo. Bez telefona i društvenih mreža, bez uticaja plavog ekrana, loših vesti i upale palca... Ludilo! Morate probati, odlično je. Meni je jakooooo prijalo.
I poslednja crtica i severne nemačke pokrajine... Kakica!
Da, baš tako, govance. I ovaj događaj zahtevao je toalete, kako ne bi narod išao po muzejskom selu i obeležavao ga kao da su šarovi palanački. I tu sada moj novi šok! Postaviše klonje, a u njima poruka "tvoje govno je za nas dijamant"! Ju, jeste li sigurni?!
Jesu, crvene mi papuče izgubljene u Vela Luci 1985!
Ekipa mladih ljudi sakuplja pipi i kaki sa festivala i posebnim mešanjem sa slamom/piljevinom pretvaraju to naše nepotrebno u zemlji potrebno. Ista ekipa mladih ima i podršku raznih eko institucija i stručnjaka u toj oblasti. Pogledajte na linku kako se drugi našim govnima bave, kako od sranja prave pitu, dobro za biljke, cveće, gliste... Važno je da se wc papir ne meša sa stomačnim viškom, već da se baca u posudu pored. Takođe, zabranjena je upotreba hemikalija, jer tako govnjiv dijamant postaje opasan za prirodu. Pre nego što se uđe iza paravana, uzme se čaša sa piljevinom, to je umesto vode iz wc kotlića. Pošto brinu o svakom detalju, toaleti Finizio su napravljeni od tankih čeličnih profila, aluminijuma, kamionske cerade i drvenih kompozitnih panela. Da je u pitanju drvena konstrukcija, bila bi masivnija, teža za transport, održavanje, a efikasnost montaže i demontaže bila bi komplikovanija uz kraći vek trajanja.
