Pod utiskom Hamneta/Hamleta rasipam se i gotovo bezuspešno sastavljam. Tragedija jednog bića, porodice, jedne ljubavi... Otvorio je film mnogo zatvorenih kutija sakrivenih negde u zadnjem delu duše mi... Možda sam ga trebala izbeći.
Aprile ne volim, mnogo me koštaju, iako su vesnici, već nečega.
Trešnjin cvet najavljuje dolazak, meni još jednog, ustvari već dva, bolna datuma. Dva ožiljka koji se samo debljaju, podsećaju me na sve nedorečenosti, na sve ljubavi oduzete, osmehe zamrznute... I čekam da prođe, samo da prođe...
Kupila sam ovih dana i jednu grafiku, na ulici, od jednog mladog i vrlo talentovanog umetnika iz Španije. Dvoje, par, oslonac, podrška- ideal kojem težimo ili smo težili.
I mislim se kako sam okoštala, kako sam sve što me je činilo, gotovo, ućutala, odrekla se sve tog lepog, njanjavog, patetično romantičnog... I zapitah se zašto dođoh do trenutka da me jedan film, u jednom slobodnom petku, raskopča...
Svesno sam se odrekla lepote ljubavi iz straha od novih boli. Voleti sebe je najvažnije, najpotrebnije. I ja sam se od toga odmakla. Ne dajem više prste u šaku, nemam više sitnog drhtaja u stomaku pri pomisli na godišnji odmor, ne verujem ni u šta i ne nadam se... Sve se manje poštujem, sakrivam iza hormona, godina, jer ko je video neku tetku blizu 50-tih da pati za dodirom, da se nada osmehu, da čeka zagrljaj duži od 20 sekundi, koliko je potrebno da se pobedi hormon stresa u telu...
Sve sam to dobro uvežbala i živela, primer svedenosti. Pomislih kako sam izučila veštinu, i onda jedan film i jedna žvrljotina na komadu papira... Zajecah ranjeno u punoj bioskopskoj sali... I taj se jecaj nije utihnuo, našao je on utočište među suzama svih prisutnih.
Pročitah, u međuvremenu, i priču jednog poznanika, koji je imao nesreću, ali i sreću, da mu je otkrivena, na vreme kalcifikacija aorte/srca. Imao je sreće...
Razmišljah dugo, kako okamenjeno srce zaista i stopostotno ubija, a mi traćimo vreme na trivijalne stvari. Patimo za onim što nemamo, odbacujući ono što nam ruku greje. I gledam u onu sliku, dvoje koji "vise" na zidu dnevne sobe, i osetim bol. Neki tup, tik ispod želuca.
Brinem se da li ću okoštati potpuno, da li ću zatvoriti sve otpakovane kutije i odustati. Brine me da li zatrpavam sve snove i čekam da dan prođe. Ne znam imam li snage da se opustim, da se oslonim, da ponovo verujem...
Postajem kukavica i sviđa mi se stanje, dok istovremeno još jedan jedini maleni centar negde u lobanji pokušava da probudi ostatak ekipe, u koju ne spadaju aksioznost, bol, briga...
Ljubav, to divno stanje, možda zaista nije za mene, kanda se u njemu ne snalazim. Možda bolje plivam u arogantnosti. Lakše je.
Dugo čekam, a ne znam šta. Bojim se da sam zalutala negde i da sebe na tom putu neću pronaći, ali ću još koji put otići do bioskopa da se u debeloj pomračini isplačem.
