Mimikrija na srbijanski način

E, pa vreme je.... Vreme je za... proleće, ono stvarno: zeleno, sunčano, nadom okupano...

I dok se visibabe u buketićima nude prolaznicima, vireći iz kanti bakica na najfrekvetnijim mestima, sličnog autfita građanima se nude stanački pijuni pružajući im kofe laži i prevara, a sve pod izgovorom da je vreme da mislimo na svu našu decu. Za razliku od visibaba, koje i zamirišu ponekad, ovi u belim vetrovkama, pozelenelih lica (valjda i njima muka što moraju kapilarne glasove da sakupljaju) ne mogu se tim kvalitetom pohvaliti.

Za koji dan će svako naseljeno mesto u Srbiji biti izlepljeno novom hartijom sa koje će vrištati predizborni slogani. Po pravilu, ali i navici, mnogi će biti maznuti. Ovo je Srbija u kojoj jedino narod pokazuje kreativnost i to onu ekonomsku, kada treba da prespoji između dve plate/penzije. Sa političarima to je već druga priča.

Po ustaljenom receptu i lošim proračunima, uzdajući se u slabo pamćenje življa, prepisaće ili bar modifikovati poruke kojih smo se, vala baš, naslušali od 1990. do sada.

Simpatično mi je koliko se, u tako bitnom periodu za jednu političku stranku, ne razmišlja o "recitaciji" koju će zapevati minimun 45 dana. No, njiNa stvar, što bi se kaz'lo. Ono što je meni zanimljivo je što u samom startu predizbornih dešavanja imamo već dva plagijata, bar tako tvrde pojedini, a zabeleženo je i u medijima (da se izguglati).

"Pokret SNP Naši optužio je Srpsku naprednu stranku za krađu predizbornog slogana "Za našu decu", s kojim će SNS izaći na predstojeće parlamentarne izbore. Taj pokret najavljuje tužbu zbog povrede autorskih prava i akciju lepljenja plakata upravo s tim sloganom. SNP Naši su slogan "Za Našu decu" koristili u kampanji za vanredne parlamentarne izbore, održane 11. maja 2008. godine" (N1,19.02.2020)

Koalicija oko LDP-a je na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. koristila slogan "Vreme je" (izborna lista ove koalicije bila je "Čedomir Jovanović - LDP - BDZS - SDU"). Danas se na društvenim mrežama može videti da isti slogan koriste okupljeni u formaciji "Vojvođanski front". Da li će ga koristiti i u samoj kampanji, videćemo nakon što im lista bude prihvaćena i zvanično uđu u trku.

Kao što napisah, nije na političkim partijama u Srbiji da budu kreativni, njihovo je da nas uvere... da im ne verujemo. Ne mogu da ozbiljno shvatim nijednog predstavnika tih interesnih grupacija. Ne zato što ne želim, matere mi želim, ali, drugovi, ne možete da maznete slogan, a onda da tvrdite da ne treba da brinem o budućnosti svog deteta u ovoj državi. Pa, kradete budućnost svakog dana.

U preizbornom periodu, kada drugovi i drugarice iz takvih kombinata jedino nešto i rade, bilo bi zgodno da bar pokažu žuljeve na rukama od nošenja džakova zalud štampanih flajera. Da bar tada iznađu ono malo ljudskosti u sebi, koje su zatrpali benefitima po javnim preduzećima, da speru savest, jer ostaju bez duplih mandata, da pokažu da nisu sasvim izgubljeni u prostoru i vremenu....

Ali ne... Važno je potpise sakupiti, ako treba, a treba, kupiće ih. Jer ovde je ostalo taman dovoljno birača koji će prazan stomak, a pojedini i lobanju, privremeno zapušiti paketima osnovnih namirnica, progutaće obećanja kao lilihip i popiti praznu priču kao da je nektar.

E, tu su jedino kreativni svi ti okupljeni u političkim organizacijama. Verujem da su izračunali da im se više isplati da se "razbiju" od posla: pozivaće sve redom za potpis kako bi listu kandidovali, moliće narod za glas kako bi prešli novopostavljeni cenzus, a ako treba i leđa će masirati napaćenom stanovništvu, ali samo u tom pre izbora periodu. Matematika je, kažu mnogi, a ja im verujem, egzaktna nauka, pa lakše je 45 dana raditi, nego li onih 3 godine nakon osvajanja i ustoličenja.

I da se vratim na početak, u državi u kojoj se krade dostojanstvo ljudima svake 32 sekunde, nije za očekivati da neće ni pišljivi slogan za kampanju ukrasti. U državi, u kojoj sveto ništa nije, ne treba se nadati ni da će poštovati pamet i razum birača.

Jednom je jedan rekao: dozvolili smo devedesete, zar mislimo da ćemo proći nekažnjeno... E, to je jedini slogan koji bih danas pohvalila da se iskopira, jer je naša surova realnost. Dozvolili smo sve ovo.


A evo nekih od slogana koji su obeležili višestranačje u Srbiji od 1990. do sada:

*Izbori za predsednika 1990. godine
    "Sa nama nema neizvesnosti"; "Srbija se saginjati neće."

*Parlamentarni izbori 2000. godine, slogani DOS - a:
 "Lična skromnost i poštenje", "Briga za državu i naciju", "Ko, Koštunica", "Vojislav Koštunica, čovek iz komšiluka"

*Izbori za predsednika 2002. godine
"Kao što narod kaže, Koštunica".

*Izbori za predsednika 2003. godine
"Radikalno bolje".

*Parlamentarni izbori 2008.
"Za evropsku Srbiju” (DS-G17 plus-SDP-SPO-LSV)

*Parlamentarni izbori 2014. godine, koalcija SNS, SDPS, NS, SPO, PS.
"Budućnost u koju verujemo."

*Parlamentarni izbori 2016. godine, SNS
"Srbija pobeđuje"

I meni jedan od ubedljivo najupečatljivijih (i najlicemernijih) bio je 2000. godine, kada nam je sa plakata Vojislav Koštunica poručivao: „Ko uvek sme da vas pogleda u oči? Koštunica.” . Sada već zaboravljeni Vuk Drašković je 1997. godine, kada se upustio u predsedničku trku, koristio poruku „Jedan za sve”, pokušavajući da pridobije birače svih drugih opozicionih stranaka, koje su bojkotovale izbore. Tu je još i Bogoljub Karić koji je bio „čovek budućnosti”, Dragoljub Mićunović „ozbiljan državnik – naš predsednik”, Milutin Mrkonjić „naš drug – dela govore”, Čedomir Jovanović – „Život je zakon”, a Marijan Rističević – „Ne dam zemlju za fotelju”.

Boris Tadić nam se preporučivao porukama „Budućnost odmah”, „Za jaku i stabilnu Srbiju”, „Za evropsku Srbiju”, a Tomislav Nikolić porukama – „Realno”, „Svim srcem”, „Da, moguće je”. Tadić i Nikolić su 2004. godine imali skoro isti slogan, Tadićev je bio: „Samo napred”, a Nikolićev: „Napred, Srbijo”. (izvori: Politika, Telegraf)

Bumbar uvodi red

Rekoh pre nekog vremena prijateljima da više neću komentarisati svakodnevnicu u ovoj državi, samo cveće, proleće, leptirići šarenići... međutim, u poslednjih 24 sata se ozbiljno borim sa sobom. I eto moram, nateraše me mangupi da sklonim na kratko iscrtani lažni panel optimizma.

Poslednjeg dana januara zime 2020. odvaži se ministar za rad (i sve ono ostalo što mu u "funkciji" piše) da izrekne meru Vlade Srbije kojom se pokazuje briga zbog masovnog iseljavanja sposobne radne snage. Pre svih, medicinskih radnika. Nije on prvi koji je u brk naciji sasuo zabrinutost svebrižnih nam vlastodržaca.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević rekao je da je stopiran konkurs za zapošljavanje medicinskih sestara i tehničara iz Srbije u Nemačkoj. Ta mera je deo programa Vlade Srbije kako da smanji odlazak radnika, pre svega deficitarnih struka, iz Srbije u druge zemlje. A, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je gostujući na TV Hepi,  nemačkom ministru zdravlja poručio da ne dolazi po naše medicinsko osoblje.
"Špan, fantastičan, sposoban, nemački ministar zdravlja kaže - e, dolazim ja u Srbiju da vam pokupim medicinske sestre. E nećeš majci da dolaziš ovde", poručio je Vučić. (N1, 31.01.2020)

E tako, nek su nam/mu kazali!

I sve me ovo najpre podseti na dečju pesmicu  o bumbaru i redu na livadi.

Zakleo se bumbar u cvet i u med,
da će na livadi da napravi red.
Neće tu da vršlja od sad bilo ko,
Ni zeka, ni jaga, ni koza, ni vo.

Nek znaju i stranci,
Žirafa, zebra i los.
Svakoga k’o pase,
Ugrišće za nos.

Ono što je manje simpatično od lakih nota za vrtićku decu, jeste činjenica da Srbija postaje radni logor u koji smo zatočeni svi. Jedino oni sa članskim kartama određenih partija uživaju tek malo više slobode, te dobiju po sendvič i flašicu vode na smotrama mladosti i snage, koje se održavaju na svaka tri do četiri meseca, kako bi se održavao "elan" zatvorenika i njihovih čuvara.

Radni logor u svom najširem značenju označava skup objekata namenjenu za smeštaj i okupljanje osoba koje obavljaju prisilni rad po raznim osnovama - kao ratni zarobljenici, osuđenici ili kao osobe prisilno deportovane iz raznih "problematičnih" kategorija stanovništva ili skraćeno zbog dobijanja masovne besplatne radne snage. Zatvaranje u radni logor predstavlja s jedne strane kaznu za politički i ideološki nepodobnu masu, ali i zbog različitosti po rasnoj, verskoj ili političkoj pripadnosti, a s druge strane služi ekonomskim interesima, odnosno iskorištavanju radne snage. (wikipedija).

Plate medicinskih tehničara u Srbiji su oko 42.000 DINARA, a za posao koji je manje odgovoran i bez davanja terapije, ovdašnje medicinsko osoblje u Nemačkoj prima između 1.000 i 1.400 EVRA. Izračunajte sami kolika je razlika ili nemojte, na vama je.

Neću se baviti uslovima rada, standardom, zaštitom, ugovorima o radu... tamo i ovde. Neću spomenuti da se u Nemačkoj drže satnice koja je navedena u ugovoru, neću kazati da tamo ne pozivaju politički neopredeljene sestre, koje rade na raznim institutima, ucenjujući ih da će posao izgubiti ukoliko ne omoguće 25 sigurnih glasova...

Iz Nacionalne službe za zapošljavanje rečeno je da tokom godine oko 200 ljudi ode preko ugovora koju ta institucija ima potpisan sa nemačkim kolegama. Što i nije neki broj u poređenu sa onih 600.000 koji su već odavno rekli "laku noć i poslednji neka ugasi svetlo".

Niko ne pominje da na termin u ambasadi Nemačke u Beogradu čeka više desetina hiljada ljudi, koji su se prijavili i kao nekvalifikovani radnici pokušavajući da napuste ovu prćiju. Ne pominje se razlog zbog koje ljudi pokušavaju da ostvare državljanstva susednih država.

E Đorđeviću, loša ti poruka. Ne zadržavaju se ljudi prisilom, nije ti ovo radni logor. Pobrkao si nešto.

Ili možda ipak nije.

Može im se da nas zastrašuju svakodnevno: urlanjem, pritiscima i restrikcijama. A, evo izbori će. Sada kada poteče lavina novih lažnih obećanja, pa za njima počnu da nam sole i svi ovi lažni opozicionari, kako će baš oni Srbiju u svetlu budućnosti odvesti. Posebno sada kada su uspeli da istrguju 3 umesto 5 odsto (cenzus, za one koji ne prate). Za koji dan ima da saznam kako sam nezahvalna za sve postignuto - putevi, dronovi, virtuelni nastavnici, leteći automobili, gradovi na vodi (više pod vodom), avioni, kamioni...

Kolektivno bolujemo od Stokholmskog sindroma. A to vam je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Da nije tako neko bi, bar, od te opozicije bio ozbiljno glasan kada je u pitanju ovo socijalno pitanje, jer duboko ulazi u egzistencijalno.

Očekujem posle ove zabrane o odlivu radne snage, bodljikavu žicu na graničnim izlazima iz države, čike sa dugim cevima i posebnim oznakama na reverima, kako pažljivo razmatraju razloge napuštanja zemlje.

I dok mlate zabranama predstavljajući ih kao gest brižnosti, neki čekaM da odemo. I ima nekih NAS koji neće odustajati, jer ne pristaju da cveće sade u radnom logoru u koji se Srbija pretvorila.

Čarolija decembra

Navučena na prazničnu čaroliju i pravljenje poklona za meni draga bića, reših da napravim listu stvarčica koje sam do sada, bar za Novu godinu, napravila i poklonila.

A zašto? Zato što ja istinski verujem u dobru energiju koju ulažemo u taj handmade, u želje koje darujemo ljudima kojima pravimo iznenađence. Verujem da se sva ta energija mora razliti ili bar preliti. Jer kada odvojite vreme da najpre osmislite, zatim napravite, pa po pravilu prvi rad bacite, onda dok ne pronađete odgovarajući papir, traku i ukras... poklonili ste deo vas toj osobi. Poklanjate sve suštinski što vi jeste. Nismo svi vešti, ali svi imamo ljude kojima značimo i koji nama znače. To je dovoljan razlog da se potrudimo i obradujemo ih našim umećem ili pokušajem istog.

Lično ne umem sa koncem, vunom, mašinom za šivenje... nemam ni strpljenja za taj fini rad. Zato se trudim da napravim ono što mislim da umem. Sreća pa je moje mladunče "povuklo" tu crtu ili je majka izdominirala u stavu da joj dete mora u životu biti kreativno, a kojim će se veštinama služiti... videćemo.

No, danas me je pitala kako se osećam kada saznam da su moji darovi završili u kanti za smeće. Nisam o tome razmišljala, bar ne onako kako je ona to danas predstavila. Da li je to zaludan trud, vredili se trošiti na druge koji ne cene tvoj rad... I u mesecu darivanja ovaj roditelj još jednom mora da ponovi da vredi.

Mnoge moje radove meni dragi ljudi su bacili, pocepali, sakrili, zaboravili (negde već), jednostavno im se nisu svideli... I to je ok. Sasvim je ok da moja lična poruka bude previše teška za primaoca, isto važi i za izbor boja, a ne mogu i ne žele svi da se nose sa emocijama koje ja uložim u te sitnice. Ali ja ne odustajem, nastavljam da pravim i smišljam.

Jer bitno je, jako je bitno i jedino smisla ima ta činjenica koja ostaje: vi ste nekome delić sebe dali kroz to stvaranje. To je ono što se računa. Možda nije dobar izbor majice, loša poruka na magnetu, previše jednostavno ili deluje kao školski projekat nižih osnovaca... ali vreme koje ste proveli sklapajući ideju je onaj bitniji poklon koji će ostati u sećanju, a možda i u srcu osobe koju ste želeli da obradujete. Ta energija je ono što će dotaći i najmrgodnije i najtvđe. Neće vam se zahvaliti, možda, neće poklon ni pogledati, ali ćete stvoriti neizbrisivu uspomenu. I zato je naše malo ustvari mnogo.


Uživajte u stvaranju, pravite, šaljite tu lepu energiju... Eto imamo "opravdanje" za to, jer mesec darivanja je.

U februaru će misliti da smo ludi, u julu da nam je vrućina pomutila percepciju, a u oktobru da smo samo nestrpljivi za holivudskim lažnim optimiznom. Uprkos tome, samo stvarajte, makar pesmu.

Srećni Vam svi predstojeći praznici, i oni koji su prošli i svi rođendani i svaki neradni petak. To je još jedino što nam ne mogu oduzeti - pravo da druge obradujemo i tuđa srca ugrejemo.

Uzdravlje!

Recitacija, skeč i reklama... Država bira građane za audiciju zvanu "Srbija"

Za svojih 40 godina, na moju nesreću, država me je izigrala mnogo puta. Ista mi je ožiljke trajne ostavila, fizičke, ona mi je porodicu zapalila, zbog nje smo nas petoro Marčića goreli u eksploziji zemnog gasa. Institucije države su mi ubile oca. Zarazile su ga C virusom, jer isti nisu kontrolisali, o koncu država mi je i sina uzela, novorođenče koje je stafilokoku dobilo u porodilištu... Danas se ta ista država ogrešila i o moje drugo dete, moju ćerku....

Danas je država odgovornosti sručila na pleća desetogodišnjoj devojčici.

Iz Rešenja, koje je pristiglo zakonskom zastupniku mog deteta, izneću delove, kao i ko je potpisao obrazloženje. Ne, neću se žaliti višoj instanci, jer ne želim da moja ćerka bude u blizini onih koji su danas izneverili svu decu ove države i izigrali poverenje sve i jednog roditelja koji razmišlja i ne prepušta se stihiji.


Događaj:

20. septembar:

Između 11.30 i 12h moja ćerka se vraća iz škole. U Ulici Đorđa Rajkovića, u blizini placa za oduzeta vozila, njoj se obraća muškarac pitanjem da li je nekada imala momka. Pogledala ga je i odmah počela da ubrzava korak. On nastavlja sa monologom hvatajući se za pantalone, otkopčava ih, pitajući je dalje da li je ikada videla kurac. Ona počinje da beži. Sustiže ženu ispred sebe koja je dopratila do zgrade. Mahnito lupa na vrata i plače. Prepričava mi situaciju, odlazimo na mesto dešavanja (grubo 3 minuta od zgrade u kojoj živimo). Njega nema tamo. Vraćamo se i ja slučaj prijavljujem policiji.

Važno je reći da je dotični bio na oko 2m udaljenosti, preko puta nje, u delu ulice koja nije pokrivena video nadzorom. Nije prišao bliže, a nije mu ni prvi put da presretne devojčicu na ulici.

Nađi je taj dan rođendan bio. Jubilarni, 10.

Dolaze trojica policajaca kojima daje izjavu - prva tog dana data. Policajci ostaju sa mnom ispred zgrade, javljaju nadređenom i govore mi da se čeka JAVNI TUŽILAC. Odlaze.

Dolaze posle nekog vremena druga dva policajca, sada ulaze u stan. Nađa ponovo prepričava - izjava drugi put data. Sa njima obilazimo kvart i ona pokazuje mesto gde joj se manijak obratio, precizira i trasu kojom se vraćala iz škole.

Nije prošlo mnogo odlazimo i u policijsku stanicu. Tamo nas čeka i DEŽURNI radnik Centra za socijalni rad. Daje izjavu moje dete i po treći put.

Taman pomislimo gotovo, kada ono međutim, predveče dolaze nam ponovo "nova" dva policajca i dete po četvrti put prepričava događaj.

Petak je i kraj radne nedelje. A onda ponedeljak.

23. septembar

Zovu me iz policije da dovedem dete u PU u Kraljevića Marka, kako bi po peti put dala izjavu. Dolazimo oko 18h, kada su nam i rekli da se pojavimo. Pada kiša, a kancelarije pomenute institucije ostale u vremenu socijalizma. Jad!

Pretresla je ponovo događaj. Više neće da govori. Stalno ponavlja isto: Oni meni ne veruju, kada ja stalno moram da ponavljam!

Umorna je, plače joj se i meni se plače, jer mi dete iznova i iznova drndaju. Onaj JAVNI TUŽILAC od petka se nije pojavio, ali ni javio. Pitam se da li ga ima uopšte.

Dok je i taj put prepričavala događaj, bio je prisutan DEŽURNI radnik Centra za socijalni rad. Pred njim je prepričavala situaciju. Obaveštavaju nas da će se raditi prepoznavanje. Objašnjavaju nam kako to izgleda, kakve su to prostorije i šta da očekuje.

Da ne zaboravimo, moja ćerka ima 10 godina.

Pre tog prepoznavanja odlazimo iz jedne kancelarije u drugu, gde nas dočekuje novi policajac i, napokon, zamenica Javnog tužioca (jedna od). Sedimo i čekamo. Već je 20.30. I dalje pada kiša i dalje se Nađi plače. Pomenuta gospođa gleda u pisanu izjavu, petu datu, i počinje da mi preslišava dete. U jednom momentu se ista brecnu. Drskim tonom, gospođa sa svojih oko 60 godina, obraća se maloletnom detetu od 10. Ma, važi! Onda je ova majka jednako drskim i vrlo neprijatnim tonom objasnila pomenutoj par stvari. Zamenica JT nestade iz prostorije. Nađa je prepoznala manijaka iza stakla i napokon idemo kući.

24. septembar

Zvoni mi telefon. Izvesna Vladislava iz Centra za socijalni rad zove da mi kaže da moje dete moram dovesti u tu ustanovu da da IZJAVU. Pripremam Nađu za taj odlazak, objašnjavam kako mora da se ispoštuje nekakva procedura, kuracpalac.

25.septembar

Odlazimo u Centar, pomenuta radnica istog bez mog i bilo čijeg drugog prisustva ispituje Nađu. Dete šesti put priča isto.

26. septembar

Javlja se dodeljena nam advokatica po službenoj dužnosti. Zamenica JT Zlata Ristovski vodi slučaj i ona nam je odredila zakonskog zastupnika. Priča taj curetak, rekla bih da je pre koji mesec odbranila pravosudni, kako MORAMO doći u Tužilaštvo kako bi Nađa OPET - sedmi put dala izjavu.

Čitam resorni zakon i tražim svoja prava. Od mlade advokatice tražim da mi objasni zašto ponovo da dolazimo, raspitujem se kog prijatelja kako mogu da zaštitim dete od ovog sranja u koje sam je uvalila misleći da je to najbolje za nju,  za svu decu ovog grada, jer ako uklone manijaka bićemo bar malo sigurniji, ono tek mrvu.

Kaže mi, juče svršena advokatica, eto moramo, mi smo svi na istoj strani. Keve ti! Kako? Na kojoj strani, čijoj? Drndate mi dete, ne sarađujete međusobno, nedelju dana treba tužilaštvu da se probudi i onda mi još i objašnjava kako će devojčica koju je presreo manijak biti odgovorna ako se isti ponovo nađe na ulici!


E tu mi je puko film! Bre mater vetru i svima vama politički postavljenim ulizicama! Tužiću vas sve redom zbog maltretiranja! E neću je dovesti u Tužilaštvo, ma nećete je razvlačiti bedni krvožednici, čuvari prava samo onima od kojih korist imate. Moje dete je za vas serijski broj, moje dete vam je potrebno samo u kampanjama kada se u mladost zaklinjete i obećavate boljitak.

I sada je već neki drugi datum, ne znam više ni koji

Ne javlja se prijatelj koji je obećao da će videti zašto pozivaju maloletno lice u Tužilaštvo, iako je već davala izjavu/e. Ne javlja se ni advokatica. Ne javlja se ni ona Vladica iz Centra za socijalni rad, koju sam tražila kako bi mi objasnila zašto je uzimala bilo kakav iskaz od mog deteta.

Ali se javlja lično Zlata Ristovski. Zove me i objašnjava, da eto samo ja dovedem dete, neće to dugo da traje, eto mora se, jer NISU ISPOŠTOVANE zakonske procedure. Da naglasim, da se ista javila, iako je pre toga preko advokatice poslala poruku da se prvo nađemo, pa ipak ne, pa da će doći nekakav poziv, pa ipak neće. A da sestro ZAKON izučiš!


Tražim da se obezbedi posebna prostorija u kojoj će Nađa davati izjavu, milioniti put, a u skladu sa Zakonom. Angažujem novog krivičara koji će je zastupati. Odlazimo u Centar za socijalni rad MESEC DANA KASNIJE kako bi prepričala događaj, a njena izjava će se snimati video i audio. Sa njom će razgovarati psiholog te ustanove.

Mesec dana (oktobar) od događaja Nađa neće da se seća, odbija da razgovara. Daje kratke odgovore. Nezainteresovana je. Ponavljam ima 10 godina!

Danas, 14. novembra stiže Rešenje da je tužba odbijena! Odbijena je, jer je dete, citiram: Baziralo iskaz na pretpostavkama, ni na jedno konkretno pitanje nije dala odgovor, ne seća se, odgovara da ne zna... Te se osumnjičeni ne može teretiti za krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav I krivičnog zakonika. 

Rezime: "Zbog" mog deteta Tužilaštvo ne može da radi svoj posao!

A sada JA:

Zašto je Tužilaštvu trebalo nedelju dana da se pojavi? Gde su bili svi ti čuvari zakona? Kakve su to NEPRAVILNOSTI uočene? Hoće li po službenoj dužnosti neko biti gonjen zbog istih? Kako Vas sve u Tužilaštvu, bre, nije sramota?! Dete od 10 godina je to koje je preživelo traumu prvo od manijaka, a onda od Vas? Šta je sa svim izjavama koje je davala, prepoznavanjem, video snimcima? I opet, KAKO VAS NIJE SRAMOTA?!

Ko će odgovarati iz Centra za socijalni rad, jer mi je dete pozvano i saslušano bez ikoga prisutnog? Gde je sada ista ona gospođa koja je trebala zakon da sprovodi, ustvari da li je postupala po istom? Ma gde je, bre, šefica te famozne institucije? Hoće li ona snositi posledice za propuste kao odgovorna?

Kako vas nije sramota od vas samih da mi objašnjavate kako moje dete od 10 GODINA mora biti preciznija u opisu traumatičnog događaja koji će pamtiti, a koji joj je obeležio rođendan!

A sve vas koji se koristite državom: jeblo vas Kosovo, Rusija i srbovanje, jebli vas murali kojima prikrivate jad, kupujete diplome, tetke vam iz Kanade daruju stanove, bolesnici sa F dijagnozama urušavaju sve vitalno, nekada što je bilo, jebli vas svi sendviči, radna mesta po javnim preduzećima, osuđeni ratni zločinci u poslaničkim klupama, jebli vas oni koji laju protiv vlasti, a ispod žita izvlače pare iz državnih "kombinata"... Teški čemer je ovo društvo, i to ono koje drka na parove, finansira razne Mitroviće, aplaudira na otvaranju tunela...

I svi vi koji ćutite i dopuštate: da oni jaki i ne baš mnogo pametni uteruju strah po ulicama, da vam prete otkazima, ali i vi koji se uvlačite u dupeta političkim abonentima, čak i samom sekretaru u MZ, pa svi ste vi danas odgovorni za ovo rešenje!

Svi ste VI danas mom detetu od 10 godina objasnili da ovo nije njena zemlja, ovo ovde nisu ljudi. I samo ćutite i dozvoljavajte, trgujte i kupujte, doći će na red budućnost vašeg deteta. I nećete imati šta da mu ponudite, jer dozvoljavate da fašisti, oni prikriveni, ali i ovi uvijeni, određuju sa koliko zareza, stilskih figura i kojim tonom treba prepričati traumu.

Sutra ćete možda baš vi biti na listi izvršitelja, možda će pacov iz Dunavskog parka baš vašem detetu u kolica ući, možda ćete baš vi sutra trebati zaštitu države... I znate šta, NEĆETE JE DOBITI, jer ste vi ništa državnom aparatu!


I da ne ostanem dužna, manijak je i dalje u pritvoru, jer je tužba druge devojčice prihvaćena, ali prvo ročište koje je trebalo da se održi, eto nije, jer su morali sudiju da menjaju. Ovo je olakšavajuća okolnost, manijak je sklonjen sa ulice i biće sudskog postupka. U međuvremenu su se tri majke javile i objasnile kako se i njihovim ćerkama isto desilo, ali one nisu htele da uvlače njih u ovo u šta sam ja! Bile su pametnije!

I ovaj deo ne menja činjenicu da je moje dete u očima države odgovorno zašto Tužilaštvo ne radi svoj posao! E neće da može, jebi se Državo!

 

Projekat makaronsi

Projekat za ovaj vikend, ujedno i vežba fine motorike uz plitko disanje i treniranje strpljenja - Makaronsi.

Sve je počelo željom za slatkim. Ne, kupovna čokolada nije te teksture koju osetim na jeziku dok prebiram po glavi šta bih jela. Ne, nije ni kolač s višnjama, on je "običan". Trebalo mi je nešto u čemu ću cela uživati. I setih se ovih divnih kolačića. Ne, i nije mi odmah palo na pamet da sam,  praveći ih prvi put, obećala sebi da to iskustvo neću ponavljati, jer su isti završili u kanti za smeće.

Odmerila sam sastojke, ali kako je ovo drugo iskustvo ono mora biti drugačije, zato sam izvagala orahe umesto badema. Nisam ih kuvala, ni ljuštila ni hladila... Ni Sveti Gral prinosila. Samo sam ih samlela. Dobro, nije to bio jednostavan posao, jer sam pokušala da ih izmrvim u za to nepredviđenom aparatu. Zatim sam pola sata vadila sve iz kuhinjskih elemenata dok nisam pronašla mašinu za mlevenje... dobro, više je to mašinica. E tu sam prvi put testirala strpljenje.

Pršte orasi, mašinica se pomera, a ja u fazonu kako posao slastičara uopšte nije lak. Još se ne nerviram, uspevam da sačuvam nerve do sledeće faze. Merim samleveno, dodajem šećer u prahu i već imam bar tri činije prljave. Mislim da se ti sudovi prljaju sami od sebe. Tada se osećam kao onaj tata iz reklame za tablete za mašinsko pranje posuđa.

Razdvojim belanca od žumanaca i počnem da mutim. Dodala sam malo soli pa šećera i šne počinje da liči. Pa jupi, samopouzdanje mi je u "zenitu". I taj korak prođe bez sremačkog prekora. Povežem suve sastojke sa ulupanim belim snegom i duboko uzdahnem.

Trebalo je potom potpuno smireno i opušteno iscrtati polulopte na papir za pečenje, koji je postavljen u tepsiji. Nemam poslastičarsku kesu! Ok, samo smireno, poslužiće i ova za zamrzivač od litre. Dobro je, spustih sopstveni puls za manje od minute.

Istiskujem masu na papir te malo vrtim samo ručni zglob, malo se cela vrtim oko tepsije, pokušavajući da što preciznije te polutke napravim. Onda se setim, da je gore pomenuti tata iz reklame, imao nekakav špric za to. E ženo nespremna, a poslastičara se igraš!

Sudovi se rađaju kao da normu treba da ispunim. Istresem svu masu, napokon na papir i sa olakšanjem, jer od 40 i kusur samo petina liči na Kaspera dobrog duha, se odmaknem i shvatim da sam zaboravila mustru da "metem" ispod papira u tepsiji. Okej, nije važno što sam dva sata utrošila tražeći čašu prečnika 3 cm, što sam iscrtavala pravilne krugove na beli papir kako se ne bih stresirala... Taj beli papir sa krugovima mu dođe kao oni podmetači što deca u nižim razredima koriste kada pišu u "prazne" sveske.

Pogledam tepsiju i samouvereno potvrdim sebi da bolje ne bih ni sam tim išaranim papirom uradila. Dok su se makaronsi budući sušili, počeh fil da pravim. Slatka pavlaka, vanila, narandža, šećer... Kuvam. Hladim. Opet miksiram.

Fil gotov, masa čeka svoj termin u rerni, ja sedim... Ne, ne perem sudove. Oblačim jaknu i silazim ispred zgrade, jer za savršene kolačiće treba savršeno suvo lišće za dekoraciju kada ih budem fotkala, kako bi se hvalila.

To vam je tajni sastojak - misliti o dekoraciji nečega što ni ne znate da li će uspeti. No, mora se biti spreman i na mogućnost da uspe.

Vreme je za rernu. 13 minuta čučim ispred nje i čekam onaj magični prsten da se pojavi. Osećam se kao Frodo. Nikada da iscuri vreme, a da bih nestrpljenje svela na minimum podsetim se da se oni starinski kolači sa višnjama peku dok se boje u rerni ne rastope, fil sa orasima za oblatne se kuva onoliko koliko stranica ima prvi deo romana "Tihi Don"...

Napokon! jedva ispravih kolena, jer čučanje ispred rerne nije baš zgodan položaj za ovu gospoju.

E baš! Nije napokon, sada oni treba da se ohlade. Dobro, popiću kafu, opajaću kuću, nahraniti mačke, krastavce u turšiju staviti, pogledati seriju...

Vreme je ipak relativna stvar!

I došao je trenutak istine - uspeli su, za moje standarde! Nije da će mi francuski kuvari dati desetku, od italijanskih neću tražiti mišljenje. Te estete, ma... Važan je ukus, a ovaj je savršen.

U tepsiji - 46 polutkica; izvađeno - 42; nafilovano 38; u kutiji ostalo 34... Degustacija je majka kvaliteta!

Moji savršeni takvi nesavršeni makaronsi!Ne smem ni da pomislim kakvi će biti kada se setim da upotrebim mustru, špric ili bar ozbiljnu poslastičarsku kesu ;)

 RECEPT:

120 gr šećera u prahu
100 gr mlevenih oraha
supena ravna kašika kakaa
2 belanca
prstohvat soli
70 gr kristal šećera

Fil:

100 gr slatke pavlake
rendana kora od pola narandže
20 kapi ekstrata od vanile
2 žumanca
25 gr maslaca

+ kada ste sve skuvali u slatkoj pavlaci i kada se fil ohladi, dodati još oko 50 gr hladne sl.pav. i izmiksati u čvrst sneg.

PRIJATNO!

Samo da Ti država ne zatreba

Država je organizacija koja ima monopol vlasti u određenoj društvenoj zajednici, postavlja se kao sila iznad društva radi zaštite poretka. Država kao organizacija u klasnom društvu zastupa prvenstveno interese vladajuće klase, ali svojim delovanjem obavezna je da štiti interese ostalih delova društva. (Vikipedija).

Pojedine delove ove definicije Aleksandar Vulin je preozbiljno shvatio, doduše, u većini je omašio suštinu, te je sebe izdigao iznad vojske i u kult pretvorio. Ni mnogi drugi, manje poznati, politički abonenti nisu daleko odmakli u istim željama. Što i ne bi toliko strašno, da politika u Srbiji nije poput panoramskog točka, te se s vremena na vreme smenjuju poznati nam likovi. Razlika je samo u količini kose na lobanjama političara i broju propalih koalicija, koje se u zavisnosti od rejtinga u datom momentu stvaraju na uštb sopstvenih načela i krovnih platformi stranaka koje predstavljaju.

No, to već sve znamo i ništa novo nisam izrekla. Ono što je meni neshvatljivo je da se Ti građanine, koji plaćaš poreze istim tim pretplaćenim vlasnicima opevanih laži, ne buniš. Što Ti ćutiš i trpiš.

Da, želudac boli kada je prazan. Loša je i krvna slika kada se ne unose hranjive materije. Ali, kaži mi Ti, koji rintaš za njih minimum pet lezilebovića, koliko hleba mesečno kupiš, vodiš li decu na more, a da ne razmišljaš koliko dugo ćeš posle istog jesti masti, koliki ti je pritisak kada ti na poslu, politikom, a ne umećem, postavljeni šef izda naređenje, ne zadatak radni već izričitu naredbu na koju nemaš prava da se pobuniš?

I ovo su Te već pitali, a ti odgovorio da može i gore ili da treba da ćutiš, jer ćeš trpeti posledice, ako se buniš. Iako znaš da imaš prava, politika straha je najjače oružje koje koriste svi oni koji imaju neki oblik vlasti, od Mesne zajednice do predsednika Republike. Od kadrovskih šefića do šalterskih radnika u kancelarijama državnih preduzeća. Ti si građanine to dozvolio, možda si i ti jedna od onih vazda nadrndanih teta šalteruša, koje kući nose minimalac, ali imaju sindikalnu potvrdu pa će deci patike kupiti na 2.364 rate i sigurno platu, jer, jelte rade u državnoj firmi.

Ispričaću ti moje iskustvo, sa Tobom i Njima. Ne želim da ti se isto desi, ni tvom ni bilo čijem detetu. Želim da veruješ da će te Država zaštititi, tvoje dete, u koje se kune da je budućnost iste. Ali, ja to samo želim...

Petak, mom detetu treba taj dan da slavimo 10- ti rođendan. Prvi jubilej, prve dve cifre u životnom veku. Radost...

Ali ne! Moje dete će isti najviše pamtiti po broju policajaca koje je upoznala taj dan, jer je napadnuta po povratku iz škole, u podne, u širem centru Novog Sada. Isti manijak je dan ranije presreo još jednu devojčicu.

Neću vam prepričavati ostalo, mučno je. Na sreću, njih dve su dobro, bez fizičkih povreda, o traumi ne želim i nisam stručna, samo sam roditelj. Roditelj koji se obratio Državi za pomoć. Roditelj koji je želeo da veruje da Država ima sistem kojim će zaštititi baš tu "njihovu budućnost".

Država je pokazala da je samo politički poligon za nesposobne, one koji nisu prošli inkluzivni program, jer u njihove vreme isti nije postojao, a nije bilo ni mesta u "specijalnim" odeljenjima osnovnih škola.

I to znaš, ali ovo ne znaš...

Pripadnici novosadske policije su reagovali upravo onako kako se veruje da treba da rade. Bili su profesionalci, prijatelji mom detetu, empatični i puni razumevanja. Pojedini su pružili ruku detetu kao sebi ravnom. Upravo ONI su jedino bili LJUDI.

Tužiteljka... Pa ... eto neću o njoj ni reč. Ali ću citirati resorni zakon: Javnog tužioca, na predlog Vlade, bira Narodna skupština na period od šest godina i može biti ponovo biran. O predloženim kandidatima za Republičkog javnog tužioca pribavlja se mišljenje nadležnog odbora Narodne skupštine.Vlada predlaže Narodnoj skupštini jednog ili više kandidata za izbor na funkciju javnog tužioca. (paragraf.rs)

Iako bi trebalo da je  Javno tužilaštvo samostalni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, biće da gore pomenuti loši đaci, koji su "karijere" u političkim partijama izgradili, ipak biraju ko će štititi interese Tebe i Tvoje porodice.

Količina "izgubljenih u prevodu" od petka do danas je neverovatna. Dete koje je maloletno prepričavalo je događaj milion puta, dok je na relaciji tužilaštvo - policija - centar za socijalni rad igra gluvih telefona. I da tu ne bude kraj, Tužiteljka se nadrnado, oholo i u skladu sa godinama žene u klimaksu, u 20.30 (ponavljam maloletno lice posle traume treba da prepriča ponovo šta joj se desilo) breca i besni na moje dete. Ne besni na manijaka koji spopada decu pokazujući im muški polni organ (za koju bih ga rado na Miletića obesila i svakom prolazniku po iglu dala kako bi proverili da li je isti od mesa).

Nisam ostala bez teksta. Rekoh joj šta sam imala, posle čega je ona ostala bez reči.

Nesposobnost i neozbiljnost Države se tu pokazala do srži. Da tri institucije, njene, ne sarađuju kako razum nalaže, da se ne zna ko koga i za šta treba da obaveštava.... Pa Majko Državo, manje po kafanama banči, više decu hrani, uči ih saradnji.

Bitno je da nam je ministar unutrašnjih poslova gari koji je ižickao doktorat. Ogrezao u kriminal, malo samo ukrao, ne, nije puno, procenat maznutog teksta za disertaciju je tu do prve dvocifrene brojke. Predhodnik mu zapeva po diplomatskim skupovima, valjda umislio da je mečka Mara.

I svi ti politički nameštenici sasvim su podobni glavnom koji živi u nekoj svojoj Nedođiji, a imaju tapiju na živote naše. Samo da predsednica parlamenta republičkog ne umisli da je alhemičar, e onda odosmo u .... Honduras i to onim letećim automobilima koje ćemo u zamenu za svinjske papke dobiti.

Umesto onih obećanih plata od 500 evra, svilenih negližea i kavijara, ministri, bar ovaj kradljivac bi mogao ljudima, koji hapse i sa ulica sklanjaju manijake i kriminalce, da obezbedi papir i tonere za štampanje, da izveštaje imaju na čemu da predaju, a ne da se "snalaze". Umesto onih kineskih policajaca, koji su juče prvi dan na ulicama Novog Sada proveli u obilasku lokacija, gde turisti uglavnom borave, (vest sa sajta novisad.com), mogli su domaći šetati, a da, nema ih, tako nema ni tog "umesto". Ministar "malo kradem i za isto ne odgovaram" bi mogao da se potrudi da naše valjane ljude zadrži, a ne da isti napuštaju zemlju čim im se prilika ukaže, rade dodatne poslove i sa nestrpljenjem čekaju 5.000 dinara povišice.

I svuda je isto. Sve institucije države, koji su tu za Tebe, su u istom problemu. Zakazivanja kod specijalista... pa , znaš i sam. Lakše do dilera dođeš nego do kontrolisane terapije. O lečenju dece... ma ne, neću, jer tu neću pronaći nijednu reč koja nije nepristojna.

I dokle ćeš da ćutiš i ponavljaš dobro je da nije gore? Dokle će oni koji su u poslaničkim, ministarskim i sličnim foteljama nabrekli i jedino u njima nekakvo radno iskustvo stekli, Tvoja prava Ustavom garantovana, kršiti i krojiti? Da li i Tvom detetu treba slična trauma?

Samo da Te podsetim na analizu stručnjaka koji su objasnili da punih pet meseci  u toku godine Ti radiš za državu, odnosno za poreze koje treba da platiš. Preostalih sedam zarađuješ za sebe i svoju porodice. Država nema svoj novac, ona raspolaže samo novcem poreskih obveznika koji je pre toga uzela kroz porez. Dakle, bilo šta što država plaća - od isplate penzija do plata zaposlenima u javnom sektoru, kao što su nastavnici u školama i medicinske sestre u bolnicama, do izgradnje novih i rekonstukcije postojeći ulica, to sve zapravo plaćamo Mi, svaki dan kad odemo da kupimo nešto u prodavnici mi plaćamo porez, svakog meseca kad nama legne plata od poslodavca, mi plaćamo veliki deo poreza (deo vesti sa N1).

I nije ti to dosta? Da, nije privatnik političar, ali jeste. Jeste, jer finansira one koji "malo kradu", "malo zakone zaobilaze" olakšavajući njemu ličnu korist. I Ti to podržavaš, svojim ćutanjem, sklanjanjem pogleda i okretanjem glave.

I samo Ti želim da ti ne zatreba pomoć Države, jer si ti za nju tek nužno zlo čija krvna zrnca je već preprojala.

A znaš postoji u Evropi jedna zemlja, tu na oko 2.000 km, zove se Švedska u kojoj je, primera radi, poslanicima zabranjeno da upošljavaju asistente ili savetnike. Državni stanovi u kojima odsedaju isti su oskudno namešteni, a ako žele da im tu žive i partneri ili supružnici, to moraju da plate. Ja znam ovdašnje koji su službenim vozilima i o trošku građana putovali na letovanja, u ista trpali kupus za zimnicu, a bilo je i "ustupanja" automobila javnih firmi raznim švalerkama i kumovima.

"Nema smisla da imamo neke posebne privilegije, pošto je naš posao da predstavljamo građane i okolnosti u kojima oni žive. Može se reći da je naša privilegija što radimo taj posao i imamo mogućnost da utičemo na smer u kom će zemlja ići", rekao je jedared vrlo skoro švedski poslanik Per Arne Hakanson (Blic, 2019).

Ovo ovdašnji političari, sitni i oni kao važniji, nikada neće izustiti. Jer, oni su Država, oni su kult, oni su ti koji se pozicija i cenzusa vataju, jer drugo ne umeju. Strašnije od toga je što ne znaju šta da rade na tim funkcijama, ali vole ih, vole više nego što Ti možeš sebe.

Želim da verujem da će svi oni koji su mom detetu olakšali nastaviti sa borbom protiv propalica, da će ljudima vratiti poverenje u instituciju i postati vidljiviji od "malo kradem" ministra!

Svom detetu i sebi želim da to iz Srbije ne gledam. Da ne svedočim nijednoj novoj svinjariji Države, već da se negde u nekom drugom sistemu čudim normalnosti.

Krive Morave i ravna brda

"Dolče i Gabana, a? Pa i njega ćemo da hapsimo!" (Nebojša Glogovac, Munje, 2001.)

Moje viđenje pravnog sistema ove države i ozbiljan/kvalitetan rad u apsolutno svim segmentima ekonomije, društva, obrazovanja...

Kako bi vam bilo jasnije, nekim redom ću:


More Marko ne ori drumova... Evo neće stručnjaci ovdašnji, samo će brda da ravnaju, a reke iz korita da izmeštaju zarad auto-puteva.

Zarad Koridora Morava nadležni najavljuju da će istoimenu reku na par mesta da, eto, malKo pomere, kako bi prošao put. Istovremeno struka upozorava da bi takav poduhvat bio vrlo rizičan, te da bi reka mogla da se ubrza i dovede u opasnost postojeće, bar, mostove.

Ma kakvi! Šta znaju oni koji doktorske disertacije nisu prepisivali. Neće se valjda slušati inženjeri koji se nisu u SNS uhlebili ili bar svastiku u lokalno komunalno preduzeće na lepljenju markica za elektonsku poštu zaposlili.

Ma kakvi!

Sećate se onog brda, kako je ono prošlo? Opiralo se, opiralo i pokleklo, takoreći obrušilo. A onda onaj asfalt na auto- putu kroz Grduličku klisuru? Pa i on je popucao, držao se, držao, jedno tri meseca i odustao.

Pompezno otvaranje, cveće, deca i suze radosnice uz rečenicu: "Vozio je on tako zatvorenih očiju dva kilometra, a da kombi nigde nije ogrebao! Vozi Miško!

A evo ja odgovaram replikom iz istog filma: Nemoj, molim te, svi ti verujemo, evo i ja!

Ne valja nam ni što opšivaju stepenište na nekoj tvrđavi, matoroj. To je ono Malo Stepenište na Kalemegdanu koje je projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić, a izgrađeno je 1903. godine. Ma, to staro, to puca, to se mahovina nakotila, eno i zmije će uskoro. I šta će vlast nego da angažuje stručnjake. One dizajnere eksterijera strogo specijalizovane za keramiku. Toliko su precizni da mi se čini da još fugne između pločica izvlače. Mislim da se uklopi sa panjevima koji su ostali posle uklanjanja stabala, koja su ozbiljno pretila da ugroze, pa gondolu.

Eto ni to nam ne valja: umesto da uživamo ovako jadno siromašni i gladni u panoramskom razgledanju sve glavnog nam grada, mi zakukavamo kako je to nepotrebno i previše. A samo da vam kažem, znam neke, koji plaćaju da se vozikaju po sličnim "šinama", sve im gaće, da prostite bile mokre, ali eto, da se vozaju. A ovde nam je "too much" takve zabave.

Smeta nam i rušenje zida, opet tamo neke tvrđave iz 17 veka. "Ma nemojte ljudi ko boga vas molim" da ne vidimo Dunav dok sisamo plastičnu kašičicu fensi šmensi kafanice.

A sećate li se onih udžerica u Savamaloj? Sreća pa ih potamanili preko noći da se paraziti ne bi razbežali. U centru mi grada, Novog Sada behaton ko mapa sveta od raznog smeća, čak je i Njujork dobio skicu sa sve okolinom. Toliko su se lepo žvake utisnule u isti, da ovdašnje "tetkice" ni četkicom za zube i colgate pastom ne mogu da ih oljušte. Eto ne valja nam ni što geografiju upoznajemo na ovaj ne tako skup način.

I mogla bih ovako sa primerima apsurda, koji nas, građane koštaju, ali više mi i nije do smeha.

Ovo je država koja ima više doktora nauka nego novorođenčad. Ovo je zemlja luzera i propalih abortusa, jer jelte crkva je u sekularnoj državi vrlo jaka. Procenat pameti prekriven je teškim šljamom, fašistima i lopovima.

I moram vas opet podsetiti:

"Ljudi mnogo kradete, da kraduckate po malo pa da vas tolerišem!" - (Velimir Ilić, bivši ministar, 2011.)

Ali ne... Ovde je bratija zauzela sve: od šnajderaja (proizvodnja farki u Pazaru) do aerodroma kod Kraljeva (onaj što radi od 12 do podne svake šeste srede u mesecu).

Ovo je država u kojoj platiš da ti detetu razbije glavu sobna lampa, pa onda još zid sa kojeg je svetiljka pala, moraš da izgletuješ i okrečiš, jer nećeš valjda nered njihov nama ostavljati.

Ovo je država koja državljanstva daje osuđenim kriminalcima, pa je tako bivša premijerka Tajlanda osuđena na pet godina zatvora zbog korupcije dobila srpski pasoš, dok se istog odriče bar polovina od onih 600.000 koji su napustili Srbiju u nepune dve decenije.

Ovo je država koja pravi bilborde vickastih sadržaja poput onog "Dosta reči, nek zakmeči", dok istovremeno trudnicama i porodiljama ne isplaćuje zarade, naplaćuje porez na osnovne stvari za bebe. Gde žene otkaze dobijaju dok su na porodiljskom odsustvu.

Ovo je država balkanoida koji snagu mecima i noževima dokazaju, iskaljujući testosteron ubijajući supruge i devojke.

Ovo je država koje se JA ODRIČEM!