Simulacija rata u najluđoj noći

Berlin, 01.01.2023. - povređeno preko 50 pripadnika policije, vatrogasaca i radnika hitne službe, oko 35 napada na organe reda, 105 osoba uhapšeno, zapaljena desetina bankomata, autobus, demolirano je nekoliko vagona voza, javnog transporta, izgorelo je i nekoliko stanova, a ulice glavnog grada Nemačke izgledaju kao posle atomskog napada.

                                                               foto: berliner-zeitung

Iz bolnice za nesreće u Berlin-Marzanu (UKB) saopšteno je da je od pirotehnike u novogodišnjoj noći povređeno 40 osoba, među kojima je bilo i dece. 

Najkritičnije je bilo u delu grada Njukoln (Neuköln), u kojem, prema medijskom servisu Integration, svaka druga osoba ima sumnjivu pozadinu migracije. Najozloglašeniji deo tog dela je arapski kraj, Sonenale, a koji je za mnoge Berlince ozloglašen, jer je poznat po nasilnim sukobima i neuspeloj integraciji pridošlih u postojeći sistem. 

Upravo tamo je sinoć zapaljen autobus, a izgorelo je i nekoliko automobila. Sve je počelo šest sati pre ponoći, okupljanjem muškaraca starosti od 20 do 45 godina, preneli su nemački mediji. Dve grupe, dve strane ulice i okršaj. Nastavio se, trajao i završio se sa ozbiljnom štetom, naravno naderali su oni koji nisu učestvovali u obračunu - zapaljeni su im automobili, prozori stanova porazbijani, demoliran okoliš...

Kompletnu procenu povređenih, štete, ali i količine potrošene "mucije" daće u narednih par dana sama policija. A ja se nadam i da će berlinske vlasti posle sinoćnog ludila doneti/primeniti/usvojiti/napisati... šta god, već neku uredbu o upotrebi pirotehnike. 

                                                            foto: berliner-zeitung 

Iste te vlasti su donele odluku o javnom okupljanju, te je tako kod Brandenburške kapije moglo svega 2.500 ljudi da se okupi i uživa u Silvesteru iliti novogodišmjoj noći i to bez vatrometa. Jer, grad brine o ekologiji, te je to razlog zašto su vlastodršci rešili da nebo ne boje raketama. 

I dok javno deklamuju o zaštiti životne sredine, u svakoj prodavnici dva - tri dana pred 31.12, ispred kasa, bili su montirani boksovi sa pirotehnikom koju su i deca mogla kupiti. Lista za dućan je za prosečnog ljubitelja rata izgledala ovako: hleb, mleko, rakete, petarde i red prskalica.

Prema podacima Saveznog zavoda za zaštitu okoline, za doček 2019. godine u Nemačkoj je prodato 43.000 tona pirotehnike. U 2020. i 2021. nije bilo prodaje tih gluposti, zbog seta uredbi, a koje su donete zbog Korone. Međutim, čim su mere popustile, neandertalci su očistili sve dostupno po prodavnicama, a kako navode novine ovdašnje, bilo je i nekoliko dućana koji su nudili signalne rakete i lažne pištolje kojima se ispaljivala nekakva pirotehnika.

                                                                   foto: bz-berlin 

Nebo u našem delu Berlina bilo je identično onom iznad Novog Sada 1999., a u vreme "delovanje" Milosrdnog anđela. Nije bilo zanimljivo.

Zanimljivo je da su najviše štete, bar 31.12.2022, ovom multikulturalnom gradu naneli oni koji su poreklom iz područja na kojima se rat zaista odvija. Oni koji su pobegli od smrti ili u najboljem slučaju sakatosti. Mediji su naveli delove grada, u kojima policajci nisu smeli da intervenišu, jer nije bilo po život bezbedno. Kada se sagleda struktura stanovništva, procentualno prednjače oni pobegli iz siromašnih, razorenih država, a kojima islamisti vladaju.

Da li je moguće da ne može da se evoluirala, da je u biti čoveka da se raduje stradanju, rušenju, paljenju, ubistvu? Šta nagoni taj svet koji demonstrira silu, pred decom, farbajući je navodnim slavljem? Otac izvodi ispred zgrade trudnu ženu i četvoro vrlo maloletne dece. On sam u lakovanim cipelama, odelu i sa fazoniranom bradom. Ispaljuje manje rakete, petarde i kojekakve druge zezancije. Silne li radosti maloumnika! Silne li moje radosti kada znam da u ulazu moje zgrade jedan čovek odgaja najmanje četiri nova divljaka. 

Da li je moguće pobeći od rata i imati želju da ga oživiš bar to jedno veče? Da li je moguće da dođeš u državu koju muzeš, crpiš kasu preko raznih socijalnih pomoći, dok sediš kod kuće i ne radiš ništa, sem što brojiš koji broj oplođenih jajnih ćelija tebi donosi penziju?

 foto: bz-berlin

Integracija je vrlo jedna neobavezujuća reč, više je stvar izbora. Ovde postoje oni koji su sa Bliskog istoka došli pre 15 godina i reč nemačkog ne znaju, ali uredno imaju svoje dućane, prodavnice kebaba - brza hrana, kioske, šiša barove, klubove.... Jaki su, onoliko koliko mafija može biti jaka. Getoizacija je ovde vrlo prisutna i vrlo vidljiva. Postoji čak i lekarske prakse u kojima se zaposleni služe nemačkim i turskim, najo engleski, recimo. U istim tim medicinskim ustanovama rade medicinske sestre koje ne govore zvanični jezik ove države, ali ne znaju ni inekciju da daju (!) ...

Najluđa noć u Berlinu je pokazala da ovdašnja administracija ima mnogo toga da uradi, reši i izbori se sa silnim problemima, a da li će... počinje novih 365 da curi... Pokazala je i da iza štucovanih brada, ulizanih frizura i trenerica sa vrištećim nazivima brendova, najčešće se krije divljak željan porobljavanja i razaranja sa rukom u džepu poštenog čoveka...

Godina Prva auslenderke Sose iz Srema

Curi godina Prva, moja, u gradu koji živi 24 sata, pokrajini, koja je više svet u malom, nego li Nemačka, državi kobasice, od kojih se jedna vrsta isključivo sprema za doručak, uz jaja. Uskoro ću zgužvati kalendar i sa njim sve termine, događaje i razočarenja. Ostaviću one listove koji pamte osmehe i spokoj, da se nađe za iduću.

Dolazak

Nakon što su Čedovištu i meni vizirani pasoši, a uz pomoć prijatelja, jedan podstanarski stan na Podbari, novosadskom naselju, bio je "spakovan". Svi ti moji došli su te subote da nas u svet pošalju, ili, možda, samo da budu sigurni da smo otišle. Noć uoči planiranog puta, jedan siguran prevoznik javio je da mu je kombi ostao pokvaren u Mađarskoj i da eto, šta da se radi, odložimo selidbu. Onako, lako, jer ne ide iz njegovog džepa, ne plaća on i ne lomi život na pola. Nije on spakovao dete od 12 godina i otrgao ga od svega poznatog uveravajući ga da nam je ovo jedno životno iskustvo, puno najšarenijih perli, trnja i pomalo perja.

Ali, sreća prati hrabre ili samo hrabri brzo trče te sreću i sustignu. Nađoh isto veče drugu osobu koja ide za Nemačku. I tako tog 02. oktobra natrpasmo garderobu, plišane igračke, cipelarnik, fotografije i naramak uspomena u kombi, koji nije bio predviđen i za prevoz putnika, no...

Nakon 24 sata, na sedištu ipo, moje dete i ja stigosmo u Berlin, vetrovit, ali osunčan. Umorni od puta, uplašeni od sutra. Početak je novog početka u mojoj 42. i njenoj 12. godini. Trebalo je uskladiti navike svih u kući, nas je troje i svi živimo/živeli smo po ličnim pravilima i sebičnostima. Sada je sve to trebalo sklopiti.

Prioriteti

Administracija; Čedovište; Integracija; Krov nad glavom; Posao...

To je bio niz mojih želja na hartiji. Ali, kao i sve u životu nikada ne ide po listi. Život ipak ima neki svoj red. Znaju oni koji su se iz Non EU države selili u zemlju Evropske unije koliko je naporno, najpre, se sa administracijom izboriti. U datom momentu bolje sam se rukama sporazumevala nego li rečima na nemačkom. No, to me nije obeshrabrilo, i sve što nam je rečeno da moramo da obavimo u trajanju ulazne vize (tri meseca) uradih sama. Noći sam potrošila prevodeći tekstove sa sajtova, tražeći e- mail adrese nadležnih, pripremajući dokumentaciju za određenu službu. I sada se mislim da mi je DM drogerija trebala dati bar karticu zlatkog člana, jer za novac, od štampanja, a koji sam im ostavila, sigurno su novu kopir mašinu kupili. 

No, upisah dete u školu, pronađoh nam kućnog lekara, zubara, ginekologa, sportski klub, muzičku školu, prijavih nas na adresu, zamenih vozačku dozvolu, upisah svoju školu... Malo li je za pola godine? Deluje jednostavno i lako, za one kojima firma plaća agencije da im urede samo pojavljivanje pred nadležne. Za nas ostale, hm... Sećam se da sam u nekoliko navrata bila poput našmrkane šumske veverice - luda, uplašena i u trku.

Živeli smo u stanu, koji je samo po kvadraturi na papiru bio dovoljan za život. Doduše, bio je i stara gradnja, pa je imao taj poseban šarm, ali i mnogo prašine u vazduhu koja je isijavala iz razdvojenog brodskog poda.  Znači, trebalo je i novi stan naći. E to je bila avantura. Pronaći dovoljno kvadrata, po iole pristojnoj ceni, a u gradu od 4 miliona stanovnika i ponavljam, sa jezikom koji iz mojih usta, tada, zvuči kao kada mladunčad ljudska pokušavaju da propričaju.

E, ali, uspela sam. Bila su mi potrebna , SAMO, tri meseca da složim "profile" na mrežama, pogledam nekolicinu, apliciram za zilion, da mi lobanju produvaju berlinski orkani, a i istrčala sam bar mini maraton ne bi li stigla na termine za gledanje stanova, do, konačno, potpisivanja ugovora. I to je moglo lakše, ali mnogo skuplje. Ovde se mekleri, tačnije usluga "agenata" kreće od 500 do 3.000 evra. E toliko novaca sam uštedela u kućnom budžetu, a bar 4x više kada se radilo o silnim administrativnim posetama "gradskim kućama".

Uselili smo se u novi, lep i svetao stan. Doduše, ponekad mi se čini da smo na Novom Beogradu, samo nedostaju one "televizorke". No, preseljenje podrazumeva pakovanje, kutije, angažovanje prevoznika (opet). Pisala sam "našima", ali i nemačkim firmama koje se bave selidbama. Najskuplji je u toj ponudi bio neki Bosanac. Taj nam je za kombi tražio 2.000 evra. Čitala sam nekoliko puta odgovor, koji dobih od njega i sve se mislila da se isti zeznuo u matematici, e, ali nije. O koncu, preselili su dvojica sjajnih ljudi, koje sam pronašla preko "Mama u Berlinu", grupe na FB. Da, da, učlanih se tu, da me manje "boli" izbacivanje iz one novosadske družine na istoj društvenoj mreži, sličnog naziva, evo ima već 5 godina.

Stan prazan, jer se ovde stanovi izdaju klot, a to klot znači i da samo žice iz plafona vire, najo grlić za sijalicu. Pre konačnog preseljena, jurcala sam iz jednog stana u drugi, a posle časova jezika, da dočekujem naručeni nameštaj. Put između dva stana u jednom pravcu i uz odlično tempiranje prevoza, je 45 minuta. Bilo je dana kada sam od umora promašilavala stanice, pa bi me put koštao bar sat vremena života. Uz to trebalo je brinuti i o kući, ali i o domaćem zadatku. Imala sam sjajne nastavnike germanistike, koji su se silno trudili da obuče škvadru sa svih kontinenata sačinjenu, te je bilo jako ružno neispuniti taj minimum koji su nam tražili.

No, preselili smo se, ali bez interneta. Češu dobih istog momenta pošto sam telefon uzela u ruke. Ja na nemačkom sa provajderom treba da se objasnim - treba da pošalju nekog da "pročačka" žice kako bi nam wi-fi zaigrao u kući. Nesreća je bila što nisam uz se imala bar neki bromazepan, ali ni rakiju, pa da olakša moj divan na tuđinskom jeziku (jer malo ko iz takvih institucija, bar u centrima za potrošače divani engleski, ima ali ne mnogo, a ja nikako na njih da naletim). I ta saga je okončana, iz nekoliko navrata, i kroz par nedelja dobismo i internet.

Očekivanja

Administracija, škole, dom, razne druge sporedne stvari (poput sastavljanja nameštaja, navlačenja cveća na ogromnu terasu, odlazaka kod ginekologa, očni lekar...) bile su gotove. Ostao je posao. Pokušaji da ga nađem po pravilu okončani su porazom. Jer tražiti posao, a ići u školu (koja mi je neophodna radi rešavanja boravka u ovoj zemlji), biti tu za dete, koje pokušava da pronađe svoje mesto, uz obaveze u kući, još imati vremena za nas, suprugu i muža, nije izvodljivo ni za nas kreativne.

I upravo ta očekivanja, nadljudska snaga da uklopim sve, dovela me je do granice snage. Takoreći do jaja, u mom slučaju grlića materice. Tri meseca razmišljanja da li je nešto maligno ili ne, a čekajući termim, a na kojem to treba da se utvrdi, bilo je vreme teških preispitivanja, strahova i užasnog bola. 

Operisana, primih 2 doze vakcine protiv HP virusa, čekam treću i novi test i nadam se najboljem. Kljukam se kao i svi ovdašnji, nekim vitaminima, za koje kažu da i veštice podmađuje, a žabe u prinčeve, bez poljubca, pretvara.

Ono što što će mi ostati u sećanju kao lepo, a iz tog užasnog perioda, je odnos svih medicinskih radnika u klinici u kojoj sam operisana. Dan uoči intervencije telefonom me je pozvao anesteziolog, da se predstavi, objasni kakva je predoperaciona procedura i kako će izgledati sam tok operacije. Priča on i na nemačkom i engleskom, a ja u čudu. Zove pacijenta lekar da ga pita kako je i da li ima pitanja za stručno lice. Ej bre! Pa ja dolazim iz Srbije tamo samo što te iz ordinacije ne izbace, ako se usudiš da išta pitaš, a ovde... Ju, svašta! A tu operaciju, troškove, snosi zdravstveno osiguranje... E, Nemačko, ćeš propadneš, ako tako nastaviš da plaćaš operacije grlića materice... Šalim se, nije ovo srbijanski zdravstveni sistem. 

Pitanja

Očekivanje da bude lakše, jedno je od najgorih koje može osobu da snađe. E i to sam naučila. Drugo što mi se pokazalo, a meni je kao teletabisu trebalo malo više vremena da procesuiram, je da svi od sebe polaze: lopov mislim da su svi lopovi, rđav čovek da su svi loši, sebičan da se u dupetu sve svoje mora čuvati... Tu sam lekciju mesecima ponavljala, nije da sam je baš shvatila, ali je bolje razumem.

Poverovala sam i da ljude u dijaspori vezuje posebna nit, jer su daleko od habitata, pa će se bolje razumeti i više paziti, kad ono, međutim. Ljubomora, zajedljivost, pakost... A najgori su oni kojima je "najteže". To kuka, to nariče kao da će ih platiti na sahranama za učinjeno, to su žrtve nespretnih okolnosti, maloumnosti i samoživosti. A ja očekujem, e... očekivanja - ključ svakog zajeba. Te iz toga dođoh do zaključka: dijaspora ne treba da glasa na izborima u Srbiji, tačnije mora im se prvo uraditi neki psihološki test. Te ako pojedinac zapomaže kao da mu nokte čupaju, odmah mu ukinuti biračko pravo. Taj je zapomagao i tamo i ovde, te takav ne treba da se pita ni o čemu, a još manje da nekome sudbinu uređuje u državi koju je napustio. 

Iako sam otišla iz Srbije i borim se da se u nju, sem turistički, ne vratim, vučem neka prisustva određenih aspida. Nije na njima što su jadne, na meni je da se još sa gađenjem, koje prema njima osećam, izborim. No, to je za godinu Drugu plan.

Kalendar lepih stvari

Bila je ovo godina i lepih, kratkih izleta, divnih druženja, smeha i sitnih radosti. Povezah ljude, danas oni druguju i to je ono što ću upisati u knjigu svih veza kojima sam kumovala. Opralo se dosta ljudi mojim sapunima, mnogi su probali moja kulinarska umeća, pojedini su i meni spremili divne špecije, pamtim sate potrošene u razgovorima sa divnim ženama, pravile smo kostime za Noć veštica i provozale se u njima kroz pola Berlina, ljudi su se slikali sa nama, bila sam Kralj, a muž Kraljica u špilu...

U sledećiu upisujem i godišnji odmor po, isključivo, mojoj meri. Upisujem more, borove i gotove obroke. Upisujem odmor za sve moždane vijuge, za svaki prst i svaki mišić. Upisujem da u godini Drugoj sebi više pauze moram dati. Može svet da preživi i bez mog tumačenja političke krize, nesretnih Rusa i još nesretnijih Ukrajinaca, preživeće aspide i bez moje žuči, kao i nesretnice zakukavače. Upisujem više smeha, obilazaka, vožnje biciklom, kupanja u berlinskim jezerima, piknikovanja, odlazaka u bioskop...

"Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna, biti u stanju da se usudiš".

Festival u muzejskom selu na severu Nemačke

Razlog posete najređe naseljenom pojasu Nemačke, pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija (Mecklenburg-Vorpommern) bio je muzički festival Praerie. Na ulasku u seoce Švihtenberg (Schwichtenberg) u nekadašnjoj kasarni i u kamenoj bašti, četiri dana družilo se oko 2.000 ljudi.  

O festivalu, u muzičkom delu, neću mnogo pisati, jer muzika je jedna od onih stepenica o koju možemo lako de se spotaknemo. Ukratko, meni je bilo nezaboravno!

 Sama lokacija krije mnogo zanimljivih detalja kojima ću pokloniti reči. Kamp je bio smešten u Findlingsgarten-u, tkz. Kamenoj bašti. Baš tamo je izloženo, posetiocima kao "udžbenik" razno kamenje i stenje, kako bi se upoznali sa geološkom "evolucijom" istih. Tačnije, može se videti kako se Zemlja od ledenog doba do danas menjala. Kamenje koje čuva ostatke prošlosti. Tako da se u ovom slučaju zaista može primeti izreka da se sve menja, pa i kamenje, ali manje. 

 Kroz tu baštu prolazi i stara pruga, kojom vozi turistički vozić poslednjih 50 godina. Vozićem se stiže do obližnjeg jezera, a pre ukrcavanja u isti zgodno je poneti i užinu. Za slaniše i slatkiše brinu se dve sjajne devojke, koje su u zimu 2021. godine u toj bašti otvorile svoj kafić. Pre nego što je to mesto postalo lokacija za festivalske kampove, tu se nalazila neka vrsta javne istitucije čiji zadatak je bio da ispita slojeve zeljišta, kamenje i stene. Te iz tog razloga u samom kafiću postoji mapa "hodočašća" od 666 km, za one koji žele da "zađu" u duboku prošlost. Ozbiljnija u razotkrivanju bila je Radnička služba Rajha koja je 1937. godine počela je da suši Veliko polje u Findlingsgarten-u. Kasnije su nastavili drugi, odnosno oslobodioci.

Muzički deo festivala održavao se na placu preko puta ulice, odnosno kampa u Kamenoj bašti, a najpre je pripadao vojci, kroz istoriju. Prostor koji je bio najpre kasarna, pre II Svetskog rata, Sovjeti su preuredili u neku vrstu omladinskog kampa. Radovi su završeni 1962. godine i bili su deo tkz. Centralnog omladinskog objekta FDJ. Ovaj omladinski projekat Sovjeta u DDR zabeležio je i pisac Joahim Volgemut. Naime, on je iste godine kada su i radovi završeni, napisao delo "Egon i osmo svetsko čudo" (Egon und das achte Weltwunder) koje je vrlo brzo postalo bestseler u DDR -u, a u osnovi je satirično-kritična knjiga za mlade, da bi dve godine kasnije roman bio i ekranizovan. 

Roman spada u "džins literaturu" o mladalačkom načinu života u DDR-u, a tim delom Volgemut je, tvrde kritičari, uspešno otvorio novi put pisanja za mlade pisce, ali i one kojima su ciljna grupa mlađi od 30 godina.  Upravo su roman i film proslavili Švihtenberg.

Vojni prostor pretvoren je u civilni sa padom Berlinskog zida, odnosno ujedinjenjem dve Nemačke, te je danas privatno vlasništvo. Taj posed su kupila četvorica prijatelja, a kada su događaji, zakupe i Kamenu baštu, kako bi posetioci mogli da razapnu šatore. Bivša kasarna je i mesto stalnog boravka pojedinih, te i nekih od vlasnika. Polu-uređen prostor je savršen za one koji vole prirodu, ne vole gradske gužve i uživaju u osami. Nekoliko baštica dokazuje da ljudi ovde ima i mimo događaja. Nestvaran prizor su maleni vrtovi ispred bivših vojnih spavaonica. Sam taj lokalitet je bio jedno vreme i prihvatni centar.

Što se sela tiče, podaci kažu i da ga je požar potpuno uništio, ali je krajem 18. veka Švihtenberg ponovo izgrađen. Inače, samo selo je vrlo filmično, gotovo da podseća na ono iz jedne od serija, koja se emitovala na HBO, a čija radnja je smeštena u nekom od nemačkih sela koje broji 300 ljudi. U istom tom selu rade jedna policajka i njen mlađi kolega, a imaju posla onoliko koliko nemaju njihove kolege u LA.

Moje iskustvo sa selom je interesantno. U pokušaju da pronađem ijedan malecki kiosk, jer se nisam propisno za festival spremila, nađoh se međ "oldtajmerima" kako u vidu motornih vozila, tako i po broju godina vlasnika. 

Subota. 06. avgust, negde posle 9 sati ujutru, skrećem iz "festivalske" ulice desno, i tek što sam to uradila, ispred mene iz jednog, od malobrojnih dvorišta izađe gospođa, sa tacnom u ruci. Ona dama, za seoske prilike rekla bih da se po poslednjoj modi nosi, a imala je i "ladnu trajnu". Na onoj tacni bejahu kolači, sa filom i čokoladom. Pomislih kako bi bilo pametno da je "zapratim". Te krenem ja za njom i ona me ovde pravo u vatrogasni dom u srcu sela smešten. 

Ovo mestašce ima oko 500 duša i mislim da su svi u datom momentu bili na toj lokaciji. Vintidž automobili, sa ljubavlju restaurirani iz vremena DDR-a kao i oni od pre tog perioda počeli su da traže svoje mesto na obližnjoj livadi. Po 13. put bili su izloženi dragulji koji se ne viđaju svaki dan. Kako pročitah na nekom od malobrojnih plakata, planirane su i nagrade u kategorijama automobil, traktor i dvotočkaš. Saznaš da se okupilo oko 350 vozila iz cele pokrajine, kao i da je najstarije vozilo na hepeningu registrovano prvi put 1928. godine. 

Bio je to veličanstven prizor, ta kolona vozila, koja sijaju na suncu... E onda odjedared, iza mene, zvuk neobičan. Okrenuh se i istog trenutka se "postavih" u stav mirno. Pet motocikala sa prikolicom, tamno zelene i crne boje hromiranih retrovizora, a kojima upravljaju muškarci u tamnoj odeći. Zauzeli su obe trake i u formaciji ptica selica jezdili su drumom. Pa, sada ne znam da li je u meni samo poštovanje ili strah, no, kako još nisam naučila naciolnalnu svečanu pesmu Nemačke, ja se ukopah u obližnji jendek.

Među izlagačima bilo je i strarijih bračnih parova, koji su uz automobil i sebe udesili. Plisirane suknje, štofana odela, toalete iz 40 -tih... kako bi događaj bio za pamćenje, domaćini, celo selo, je nešto umesilo. Puni astali đakonija, a za mene samo " keine ahnung" iliti "pojma nemam". Meni je samo trebao kiosk, na taj susret sam i onako zalutala. Osetih svu "gostoljubivost" u tom odgovoru, a na moje pitanje da li u selu postoji bilo kakav market.

Ajd, da ne krivim ljude za manjak prijatnosti, ja sam za razliku od njih, u datom trenutku bez frizure iz izdanja Burde jesen/zima 1956, ispod nogavice mi izbijaju cvetovi nacrtani neon zeleonom bojom, sijaju mi mi roza nokti i viri slama iz kose. Yup, ja mu dođem previše budućnost za taj maleni, ali svečarski skup.

Kada shvatih da me previše zagledaju i pomalo me se i gade, ja nalevo krug... i tu se zeznem. Omašim festivalsku ulicu pa regionalnim putem prema negde... Hodala sam ja neko vreme, kada shvatih da oranica nije bilo toliko kada sam dolazila. Sreća te se niodkuda pojavi neki momak, veseo i razdragan. Izvinjava se on meni na lošem engleskom, a ja njemu na indijanskom nemačkom. Ono što mi je trebalo uradio je, "okrenuo" mi kompas i poštedeo me naricanja ličnog, kada bih stigla negde do Poljske.

U svom tom mom bazanju, ja sam bez telefona. Da, da... 21. vek, a ja tehnološki osakaćena. Ne morate mi verovati, ali tamo, u selu, kampu i na festivalu, interneta ima tek na tri kamena i to u glavnoj ulici.  Isto je i sa strujom. Dobro, domaćinstva je imaju, ali ne možete ljudima u kuću sa pitanjem da li možete telefon da napojite. U samom kampu 3 utičnice, a minimum 1500 telefona. I to mi je bilo novo. Bez telefona i društvenih mreža, bez uticaja plavog ekrana, loših vesti i upale palca... Ludilo! Morate probati, odlično je. Meni je jakooooo prijalo.

I poslednja crtica i severne nemačke pokrajine... Kakica!

Da, baš tako, govance. I ovaj događaj zahtevao je toalete, kako ne bi narod išao po muzejskom selu i obeležavao ga kao da su šarovi palanački. I tu sada moj novi šok! Postaviše klonje, a u njima poruka "tvoje govno je za nas dijamant"! Ju, jeste li sigurni?!

Jesu, crvene mi papuče izgubljene u Vela Luci 1985!

Ekipa mladih ljudi sakuplja pipi i kaki sa festivala i posebnim mešanjem sa slamom/piljevinom pretvaraju to naše nepotrebno u zemlji potrebno. Ista ekipa mladih ima i podršku raznih eko institucija i stručnjaka u toj oblasti. Pogledajte na linku kako se drugi našim govnima bave, kako od sranja prave pitu, dobro za biljke, cveće, gliste... Važno je da se wc papir ne meša sa stomačnim viškom, već da se baca u posudu pored. Takođe, zabranjena je upotreba hemikalija, jer tako govnjiv dijamant postaje opasan za prirodu. Pre nego što se uđe iza paravana, uzme se čaša sa piljevinom, to je umesto vode iz wc kotlića. Pošto brinu o svakom detalju, toaleti Finizio su napravljeni od tankih čeličnih profila, aluminijuma, kamionske cerade i drvenih kompozitnih panela. Da je u pitanju drvena konstrukcija, bila bi masivnija, teža za transport, održavanje, a efikasnost montaže i demontaže bila bi komplikovanija uz kraći vek trajanja.

 

Odgovornost i roditeljstvo

 

Tabanje građana u Novom Sadu, a u vezi sa Generalnim urbanističkim planom, bio je razlog pojedinim ljudima da me pitaju zašto reagujem na dešavanje u gradu u kojem više nisam. Zašto se ja bunim i reagujem na nasilje?!

Moj odgovor takvima je pitanje: A zašto ti ništa ne radiš i ne reaguješ na nasilje?

Na sreću, ima još ljudi, u tom gradu, u toj državi, koji se bune i ne daju se probi/polusvetu. No, neću ja o njima, a ni o onima jakima i jadnima. Ja ću o mom, u dijaspori, reagovanju.

Roditelj sam. Aktivista. Žena. Moja moralna odgovornost je da svojoj ćerki pokažem da se protiv nepravde, nasilja, tlačenja, ugnjetavanja, krađe, laži... mora boriti.

Jer, bolja je i uzaludna borba protiv svega navedenog, nego uzaludan život, koji vredi onoliko koliko ti fašisti odrede da vredi. Dok sam živela u Novom Sadu na mnogo načina sam pomagala društvu, borila se protiv nepravde i ukazivala na probleme, tražeći rešenja tamo gde ona moraju da postoje. 

Nije neskromno, već je činjenica. Iza mene stoje mnogi, koji će to svedočiti. A svedočiće i moja ćerka. Ona je bila sa mnom u mnogim situacijama: kada sam pokušala vetar da vežem, ali i kada sam od nefukcionalnih funkcionalne pravila...

Moje dete vaspitavam da ne ćuti na laž, nepravdu i lopovluk. Učim je da traži odgovore, ali i da ne laje, kao mnogi, sebe radi. Da uvek, ali uvek, kada može, mora i treba da pomogne, ali bez da očekuje zahvalnost ili uslugu za učinjeno.  

Ovoj planeti treba da ostavim osobu, koja će biti svesna sebe, odgovorna i neće kriviti druge za lične neuspehe. Neće joj ovaj svet pružiti mnogo čestitih ljudi, ali hoće pojedince, koji će joj u životu biti snaga i oslonac. Da bi prepoznala takve, mora da zna da se ne sme novcem meriti znanje, da se poštenje ne stiče na času fizičke kulture, a da se obraz najteže pere, čak iako mama pravi odlične sapune. ;)

Pred svoje dete ja mogu odgovorno i sa čistom savešću da stanem. A vi?

Vi, koji se krijete iza članski karti ove fašisoidne tvorevine koja uništava državu. Vi koji kupujete mesto u školama, vi koji okrećete glavu, jer vas se ne tiče, nije do vaše kuće stiglo, vi koji ćutite, jer ste uplašeni, vi koji lažete i kradete, koji muljate gde i kako stignete... Vaša deca vas gledaju i na vas se ugledaju. Loš će vam račun na kraju biti. Od vas takvih neće deca bolja biti. 

Bunim se, sada, na način na koji mogu. Šaljem sliku jednog društva, koje je bolesno i treba mu kolektivno lečenje, u neki drugi svet. Jer, moje dete će, nadam se da ne, poželeti u domovinu da se vrati. U onaj grad, kojem je su moji dedovi ostavili mnogo u amanet. Moji, koji su bili svesni društvene odgovornosti i borbe za dostojanstven život.

Moje je da bar na ovaj način podržim borbu ljudi, koji se trude da moje dete može da dođe u grad, koji nisu u potpunosti kolonizovali divljaci i kriminalci. Nema sutra jebi ga ima li smo preča posla, poput razmatranja geopolitičke situacije i izražavanje tuge zbog uništavanja Amazonskih šuma.

Ljudi lažu, sakrivaju, smeju (mi) se u lice. Misle da ne znam, da ne saznajem i da popijem baš svaki izgovor. No, moje je, kao majke, da svom detetu objasnim da sam/je bolja od svih takvih, pa taman joj rod bili. 

Moje je da se bunim na bahatost i da ga ne trpim, jer života za to nemam. Moje je da se izdignem od tih sitnih ratnika koji biju svoje izmišljene ratove na društvenim mrežama izbegavajući lične odgovornosti pravdajući se neimanjem vremena, jer se bore za "mir u svetu". 

Kada bi, samo, svako od nas bio iskren onoliko koliko traži od drugih, ovaj svet bi bio jedno divno mesto. Ali... Lepo kaže jedna FB poslovica: Nemoj sa ljudima kako oni sa tobom, jer uvrede se.

To je ta jedna važna lekcija! Nemoj, budi bolji, pravičniji, sa argumentima i znanjem... 

fotografije su preuzete sa FB (Bizaart i nepoznati autor)

 

 

Nemačka za početnike

Voz, Nemačka, jedna teorija zavere, cena takse za držanje pasa na godišnjem nivou, olujni vetar, kiša, jedna kuma i gradić kojem more fali... Bio bi najbrži opis jednog produženog vikenda.

Voz, koji se na pojedinim deonicama kreće brzinom i do 250 km/h, krenuo je iz Berlina i nas dve odvezao do Esena. Vožnja od 3,5 sata prošla je prijatnije nego ona koju pamtim na relaciji Novi Sad - Beograd. Nisam videla nijednu sagorelu njivu, žbunje koje se plete u šine, stabala, koja prete da će da se obruše, sve ijedna stanica je vidno obeležena, table sa nazivima su velike, čiste i sa svim slovima imena grada u koji voz pristaje. Pre nego li se uđe u stanicu, iz voza se putnicima daju uputstva, gde se dolazi, koliko ostaje, kao i koje su konekcije za dalje, za one koji putuju na neku drugu stranu, te im je važno da znaju kojim vozom/autobusom treba da nastave. 

Kako je u svakoj stanici ostao po bar 2 minuta, uspeh da upišem nazive mesta, koje mi se učiniše interesantnim, kako bih saznala nešto o njima. I baš tu kod prve table saznaš za jednu teoriju zavere, a za čije dokazivanje je gradonačelnik svojevremeno nudio i milion evra, ako je neko dokaže.

Radi se o varoši - Bielefeld. Naime, sve je počelo davne 1994. godine na jednom studenskom partiju.  Jedan gost je došao iz Bielefelda (?) pitali su ostali, jer niko od njih nikada nije posetio taj grad, te za njega nikada nisu ni znali. Igrom reči nastala je  šala "Bilefeld? Ne postoji tako nešto!". 

Najglasniji u toj šali bio je informatičar Ahim Held, već pomenutu rečenicu ("Das gibt’s doch gar nicht") pretvorio u teoriju zavere sa svojim poznanicima, a koja se kasnije preselila i na društvene mreže, a poseban značaj o opstanku iste dali su čitaoci ezoteričnih časopisa. Bez, tada, društvenih mreža, u obimu koji je danas, zaveri su "pomogli", te 1994, zatvoreni izlazi sa i na auto- put, a koji vode iz i u grad.

Mašta mladog informatičara i grupe, koju je okupio razvila je teoriju, koju je kasnije, kao metaforu/opis i bivša kancelarka Angela koristila u situacijama kada za nešto, iako, postoji mnogi tvrde suprotno. 

Biefeldska zavera je "živela" do 2019. godine. Kako bi se teorija upokojila, nakon 25 godina života, ponuđena je nagrada od milion evra. Taj novac bio je planiran za one koji teoriju zavere dokažu. Naravno, niko nije uspeo, ali bilo je preko 2.000 onih koji su iznosili najsimpatičnije dokaze. Kao tačka na tu "zabavu" u centru grada, od oko 340.000 duša, postavljen je kamen - spomenik umrloj teoriji.  

 

Drugi, ali ne manje zanimljiv, gradić je Bochum. Varoš, koja na svojoj zvaničnoj internet stranici ima izuzetno mnogo, za ukus jedne Balkanke, informacija o svim mogućim vrstama pomoći u vezi sa decom: njihovim školovanjem i zdravljem. Silne pogodnosti, od sporta, preko udžbenika, do besplatnih markica za prevoz. 

Ma važi! U Srbiji su ta "njihova" deca lepa za zloupotrebu u preizbornim spotovima, ali kada treba da im se pomogne,  ovi iz vlasti, moraju hitno tetki iz Kanade/Bugarske lek da odnesu. Eventualno će se naći neko dete da se smoči u sneg kako bi bilo spašeno.

No, Ima Bochum i posebnu taksu, a to je taksa za držanje pasa. Pas se tretira kao član porodice, te mora da ima sve neophodne ausvajze i karton imunizacije. Vlasnik ima svega dve nedelje da prijavi psa nadležnoj gradskoj službi. Ali, vlasnik psa mora istog odjaviti pismeno ili lično u roku od dve nedelje nakon što je isti prodat ili preseljen. Ako se pas daje drugoj osobi, pri odjavi se mora navesti ime i adresa te osobe. Prilikom prijave vlasnik dobija poresku markicu, koju mora vratiti poreskoj službi nakon odjave psa. 

Naravno da su Nemci o svemu mislili, te postoji i poseban deo, koji se odnosi na pomoć licima, kojima su psi od životne važnosti - poput slepih i slabovidih i drugih osetljivih kategorija.

Prema statutu o porezu na pse grada Bohuma, godišnji porez na pse od 1. januara 2019. za držanje je za jednog psa 168,00 evra, za dva psa je 192,00 evra po psu, za tri ili više pasa, vlasnik mora da izdvoji  216,00 evra po psu. 

Visoki porezi doprinose da nema pasa lutalica, jer ako znamo da Nemci vole da evidentiraju, niko se od vlasnika neće igrati sa kaznama, pa nabavljenog i prijavljenog psa pustiti na livadu obližnju, jer će mu kazna za isto biće minimun 10 puta veća od godišnjeg poreza.

Hamm (latinski Hammona) je nezavisni grad u pokrajini Nordrhein-Westfalen iliti NRW. Nalazi se na severoistočnom obodu oblasti Rur (učismo tu regiju iz geografije). Zanimljivo je da ima status velikog grada i to sa oko 180.000 stanovnika, te zauzima 44. mesto na listi najvećih gradova u Saveznoj Republici Nemačkoj. 

Ovaj "veliki" grad je instalirao fotonaponske sisteme na krovovima nekoliko imanja, privatnim investitorima je ponudio dodatne krovne površine uz naknadu za zakup, na kojima mogu da postavljaju i upravljaju fotonaponskim sistemima. Ali uz solarnu energiju lokalne vlasti su osmislile i sprovele projekat koji obuhvata i snagu vetra. Od 2015. vetroelektrana je "on-line" i na osnovu proizvodnje očekuje se da će park proizvoditi dovoljno električne energije godišnje za snabdevanje oko 200.000 domaćinstava. 

Sledeći je Gelsenkirchen. Ovaj grad je od super industrijskog postao grad opasnih navijača. To su oni koji prate fudbalere kluba Šalke 04, a kao najveće rivale doživljavaju navijače kluba iz Dortmunda, Borusije. Mnogo puta se desilo da su navijači oba kluba napravili ozbiljan cirkus nakon susreta klubova, a lane su navijači "Rudara" iz Gelsenkirchena napali i autobus sa svojim fudbalerima, jer ovi nisu baš valjano pikali loptu te ispali iz nekog takmičenja tu negde u susednoj varoši.

Ovaj grad je do industrijske revolucije, 1840. brojao oko 6.000 glava, da bi 1900. broj stanovnika porastao na 138.000. Ugalj je ceo ovaj kraj obogatio i privukao je mnogobrojne radnike iz celog sveta, ali... Rudnici su sada zatvoreni na 99 godina, a u cilju očuvanja planete.

Bio je Gelsenkirchen, početkom 20. veka najznačajniji industrijski grad u Evropi, te je zbog toga i nazvan "Gradom hiljadu vatri" (Stadt der 1000 Feuer). Tokom Drugog svetskog rata često je bombardiran od strane saveznika, jer je bio centar ratne industrije. U savezničkim borbardovanjima uništeno je tri četvrtine Gelsenkirchena, a i danas se mnoga skloništa mogu naći u gradu. Neke od  zgrada administracije, Hans-Sachs-Haus u centru grada i dvorana u Bueru, imaju skloništa koja su u skoro istom stanju kao i za vreme rata.

Sa zatvaranjem rudnika, ovaj grad je zabeležio rekordan broj nezaposlenih, a prema statistikama ovde je nekoliko decenija za redom, bila najveća nezaposlenost u SR Nemačkoj. U pokušaju da se oporave, lokalne vlasti su uspele da se izbore i postave najveću solarnu elektranu. 

U Gelsenkirchenu se nalazi najveći dimnjak, rudarski, u Nemačkoj, a visok je 302 metra, kao stadion Šalkea, Veltins-Arena, koji je okarakterisan kao najinovativniji stadion sagrađen poslednjih godina. Na njemu se odigralo nekoliko utakmica SP u fudbalu 2006.

Interesantan gradić, ali po standardima Nemačke nezavisni veliki grad od oko 125.000 stanovnika, je i Volfsburg koji se nalazi na istoku Donje Saksonije. Osnovan 1938. godine i to kao sedište fabrike Folksvagen. Sa trenutnim brojem stanovnika on je peti je po veličini grad u toj regiji. 

Ovo je jedan od retkih nemačkih gradova, koji su osnovani u prvoj polovini 20. veka. Inače, do maja 1945. grad je nosio naziv Grad KdF-Vagen, a zamišljen kao mesto stanovanja zaposlenih u fabrici Folksvagen, u kojoj se proizvodi o KdF-Vagen – kasnije VV Buba. Za razliku od gore popenutog grada dimnjaka, u 2010. godini bruto domaći proizvod po glavi stanovnika bio je najveći od svih nemačkih gradova.

U samom centru grada nalazi se predivan i ogroman muzej nauke - Phaeno izgleda kao svemirska letelica koja je upravo sletela. Oslanjajući se na svojih deset "stopa" u obliku konusa, betonska konstrukcija duga je 154 metra. Ovu zgradu dizajnirala je arhitekta Zahe Hadid, a nastao je kao pobednički projekat sa međunarodnog konkursa održanog 2000. godine. Ono po čemu je ovaj muzej još jedinstven je broj fenomena prirodnih kojima se bavi i ljudima pruža mogućnost da se sa istim bolje upoznaju - od smrznutih senki do vatrenog tornada.

Nakon 270 minuta stigosmo do odredišta - Recklinghausen. Divan grad, koji je prebacio preko broja 100.000 kada se radi od dušama koje tu žive. Gradić koji u svom starom delu podseća na mediteranski grad. Jedino što nema, jeste more, sve drugo pažljivo gaji. Na sajtu tog mesta navode i da će morati da poseku dva bora, jer smetaju gledanju u zvezde. Tri puta čitam silnu zabrinutost u tekst prenetu i mislim se, šta bi da im more nije na 500 kilometara, kada u ovakvoj situaciji oni se pravdaju za dva stabla.

Ovi SrbiDIjanci posekoše pola Fruške gore i avaj, možda će se orlovi potresti i par desetina ljudi i kraj. A ovi sve na internet stranicu gradske uprave "meću" tekst u vidu ozbiljnog izvinjenja za budući rad motorne testere.

 

Nije svaka kap teška

ilustracija: http://www.clipartbest.com/rain-drop-cartoon

 

Praveći šalu da mi je potomče tajfunskog karaktera, naleteh na naslov "Sturmtief „Nadia“ sorgt für turbulentes Wetter". A, što bi u slobodnom prevodu značilo da orkan Nađa mrači i oblači, više odvlači, jer duva silovito i neprestano. Ovaj vetar praćen je i kišom, što je za Berlin sasvim očekivano. Ovde se čovek brzo navikne da piški hlorofil, lako nakupi kamenac iz vode po šupljinama u telu, ali postoji i mogućnost da će mu se pojaviti plovne kožice.

Kada to prihvati, osoba je integrisana.

Kako ja još nisam u tom stanju, zagledah se u prozor, koji je prekriven kapljicama. Odavno je veče, pa svetlo iz stana tim kapljicama daje magičnu lepotu. Svaka je jedinstvena. Različite veličine i oblika lome svetlo kao da to svesno rade. 

Kada se bolje zagledam vidim svoj odraz u njima. Malecni, ali odgovara originalu. Te kapi su čarobne i užasno osetljive. Kada prstom spojim jednu sa drugom, one postaju majušna reka. Prirodne nauke bi objasnile fenomene pomenute, ali je meni draže da ih doživim kao živu materiju, koja je rešila da okiti moj prozor drugačije nego onaj kod komšije.

Oduševljava me, plaši, umiruje, ali i čini srećnom sva voda na ovom svetu. Najdublje poštovanje gajim prema njoj. Svi kanali u ovom gradu, jezera, reke su uslovile gradnju i razvoj Berlina. Teško se voda može ukrotiti, možda se može umiriti, ali samo na kratko. Brzo ona pokaže svoj karakter.

Sve te kapi po prozoru krase mi veče. I zagledam se u njih i čekam... Ne znam šta, ali me smire i odvedu u neku drugu dimenziju, gde svaka od njih ima svoj život, prijatelje, ljubavnike... Onda me obuzme tuga, jer im je vek trajanja ograničen.

Ali, bile su mi tu i pravile društvo i zahvalna sam im. Retko i da nosim kišobran, jer gotovo i nema smisla. Kiša ovde više pljucka, nego što pada. Orosi kosu i lice, pokvasi noge, a ako imate šuplje patike i okupa prste na nogama. I meni je sve to sasvim OK.

Volim da osetim kišu na licu. Nikada me nije kap ošamarila. Ona miluje, na poseban način. Hladna je i iznenadna. Šok koji izaziva je, najpre, neprijatan, ali pređe u slast. Kod mene izaziva radost. Volim kada mi klizi niz obraze. Nežnija je od najnežnijeg dodira. Ne golica, mazi. Potpuno je posvećena brazdama na koži. Prelazi preko njih temeljno, nepropuštajući nijednu poru, dlačicu, rupicu. 

Volim kada mi se zadrži na trepavicama. Nije kao suza, ona je teška i bolna. Kišna kap oku daje sjaj. Ona je prirodni ukras, poput nakita. Svetluca i tera oči da svet gledaju kroz neobičnu prizmu. 

Volim tu vodu nebesku na svakom telu tela.Volim da me ohladi, jer tera moje ćelije da se probude i rade brže. Ta mi kiša crveni obraze. Jurim kroz tu kišu, ali sve se više učim da koračam polako i da u njoj uživam u potpunosti. 

Jer, kiša me nikada nije povredila ma koliko silovita bila, nijedna kap me nije bolela, a mnogo ih je bilo. Ljudi se sklanjaju od pojava koje nisu opasne, ali ne od onih koje im štete. U munjama i gromovima ne bih uživala na taj način. Ali oni, opet, više strahopoštovanja izazivaju, iako mogu biti smrtnosni...

Još samo da se na vetar naviknem, pa da ne moram birati kojim kišama ću šetati.

Sosa iz Srema sa prebivalištem u Berlinu

 (ilustracija preuzeta sa neta)

Sosa iz Srema je i zvanično, neko vreme, auslender... Biti stranac u stranoj zemlji je činjenica i nije promenljiva kategorija, sve i da državljanstvo dobijem. Ta je istina mnogo prihvatljivija, od one - da sam se strancem osećala u matičnoj državi. 

U trajanju ulazne vize mnogo sam stanja morala da promenim, na mnoge stvari naviknem, dosta toga da prihvatim... Najpre sam morala da iz glave izbijem pomisao da je sasvim OK čokoladom "obradovati" osobu iz državne uprave, koja za svoj posao dobija platu. To se ovde zove mito. Kako li bi nemački zakon okarakterisao koverat sa najmanje 500 evra, koji se isuviše često, deli po srbijanskim javnim upravama, bolnicama, školama... ?!

Nemci vole termine. Vole ih, rekla bih, možda i više od sunca, koje im nedostaje. Za izradu ili zamenu dokumenata, prijavu na adresu, otvaranje računa u banci... za sve je neophodno kliknuti minimum tri puta na određenoj internet stranici. To i nije tako loše, jel? Ali, na svaki taj termin se čeka od nedelju dana do tri meseca. E, tako me Nemačka strpljenju uči!

Za nekog ko potiče sa Balkana, strpljenje nije vrlina kojom se ne može pohvaliti. Jer, čekanje u redovima srbijanskim poslednjih nekoliko decenija, nije bilo treniranje strpljenja, već isključivo, obuzdavanja besa. Ono što su me službenici u matičnoj državi naučili je da mi je UVEK falio jedan papir. Te, poučena tim iskustvom, u berlinske institucije uvek odlazim sa bar tri dokumenta viška. Te za prijavu adrese, ja ponesem i detetov karton imunizacije. Šta znam, možda će trebati radi nekakve statistike, koja obuhvata broj onih koji su primili vakcinu protiv malih boginja u prvoj godini života u tom delu gradu. Da, da, nije im u Upravi trebao taj podakat, ali neka, negde će zatrebati.

Takođe, ti termini znače i da ćete doći na red u ono vreme kada ste iskali da vas prime. Ne može da se desi da, dok čekate prijem, krene kolona rođaka, kumova, svastika ili šogora koji će preskočiti njih 172. koji su još pre petlova stigli do, recimo, policijske stanice, kako bi dobili potreban broj radi izrade dokumenata. A vole Nemci i da uteftere koliko nas je u toku dana iskalo određenu uslugu.

Protekli period je u moj život uveo i par divnih žena. Sasvim običnih, a opet neobičnih, toliko nesebičnih i vrlo nezahtevnih. Ovo početno vreme mi je pokazalo i koje frustracije nosimo svi mi pristigli iz zemalja ex Jugoslavije. Takođe, otkrilo mi je i sve tuđe "bolesti" za koje leka nema, a nisu bile vidljive u domovini, jer je ona odavno država ozbiljno oštećenih ljudskih komada.

Kada si daleko bliže vidiš! 

Izbijala su iz mene nezadovoljstva, brižno sakupljena u prapostojbini mi. Te su sesije bile iznenadne i potpuno neočekivano strašne po moj mentalni sklop. Očekivanja da će svi migranti sa govornih područja koja razumem, imati jednaki stav prema životu, koji su ovde započeli i onom, koji su ostavili, su teška budalaština. Jer, ljude ne menjaju granice već njihova volja da budu bolji ili bar manje kreteni.

Ali! Lepo je uz hleb, ako nisi previše izbirljiv po pitanju te namirnice, kupiti i buket ruža za oko 2 evra. Pa ti dan bude obojen fabrom cveta, a ne ljudskom sebičnošću, prenemaganjem ili zakukavanjem, jer eto "strance baš i ne vole". Setim se često, onih jadnih migranata na granicama srbijanskim i poziva na linč od strane raznih sa čudnim geografskim poreklom. Svi ti ljudi, izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana..., su silno želeli i žele da napuste Srbiju, kao što su to ex Jugosloveni uradili. Te mi ta mržnja nije jasna, a posebno neprihvatljiva.

Ono što migrantski život, bar ovde, pruža je da pojedinac izgradi potpuno novi imidž.  Pa tako isti nikada, niko i ništa nije bio, znao i učinio dok zemlju berlinsku nije zakoračio. Ne znaju ljudi da sebe svuda sa sobom nosiš i nema tog vetra, koji će oduvati karakter. Nema te kafene, koja može da promeni ono što čoveka deklariše i što jeste postao.

Ovde je zelenila u izobilju, mislim se: Vesić bi odlepio, kada bi video da stabla odbacuju lišće čak i na trotoar, a medicinska marihuana je vidno istaknuta i legalno se prodaje u svakoj trafici. Oni koji žele da se oprobaju u poslastičarstvu na raspolaganju imaju pet vrsta belog šećera koji se rastapa u zavisnosti za šta se koristi. Te tako postoji šećer za džem, pa onaj za kafu, ali i za krofne koji se najslabije rastvara. E ni so nije lako kupiti! Koliko zemalja na raznim morima "živi" koliko je soli i na policama u najrazličitijim bočicama. 

Dve su stvari od izuzetne važnosti ovde: plaćati RTV pretplatu i dete slati u školu. Tako sam i ja svoje Čedovište u instituciju upisala. Kao što već napomenuh, na termin sam otišla ozbiljno pripremljena. Pohvališe me, a ja preponosna, kao da ja treba da uđem u razred sa tinejdžerima. Sekretarica škole, želeći da nam olakša komunikaciju, pozvala je zemljaka nam, ali iz NiŠ. Ljubak neki čovek, ali kao što govori maternji, loše, isto se tako služi i nemačkim jezikom. Te smo nas dve uspele da rešimo sva "sporna" pitanja: ona lošim engleskim, a ja super lošim nemačkim.  

No, dete već mesec ipo ide u integracijski razred, gde na času muzičke kulture udara u razne tamtamove, a na fizičkom mlati hokej. I da, nema razbijenih glava i modrica, iako su im i ozbiljan pak dali. Kakvo poverenje!

Potpisah tonu papira, nekakvih saglasnosti, od toga da može sama od škole do kuće da dođe, do toga da sme da jede čak i meso, upisali su i na šta je alergična, jer u školi i ozbiljnu ordinaciju imaju čak i lekara (ali nije "naški").

Ali, ne nađoh kobasice! U svaki dućan koji uđem potrošim bar 20 minuta na čitanje etiketa, pa prevođenje izloženih bar 40 raznih mesnih prerađevina i ne usudim se više ni da išta od toga kupim. Nabac se tih kobaja, da me duša prosta vojvođanska boli, a sigurna sam i da su me Slovaci već urekli za to huljenje. 

Nađoh i jufke, kod nas poznatije kao gotove kore za pite i gibanice, Lane (bez srne), paštete, bananice i mančmelo... Dobih i adresu dućana u kojem mogu čvarke pazariti i ajvar, jer, ne možete ni da zamislite koji kulturološki šok živim bez tečnog jogurta. 

I mislim se, kada ovako na mlečni proizvod zapenim, kako je život mnogo lep... Još se ne opustih skroz, jer ja ipak iz Srbije dolazim, a tamo smo vazda bili u pripravnosti od nekog rata. Često sam ruke čvrsto uz telo držala da mi neko ne zada udarac u pleksus ili podbode rebra. 

Ovde sam naišla i na divne prodavce, koji slušaju moj loš nemački i ispravljaju me u govoru. Naučili su i da ću ih pitati šta su juče radili, iako je to po nemačkom standardu zadiranje u privatnost, a nije baš da smo drugari, ili da ću ih potpuno suptilno ubediti da mi kažu kako su dve korpe za šapurike, na ulici nađene, najlepša stvar koju su videli. 

U banci, na još jednom terminu, sam upoznala jednu mladu službenicu, Sirijku, koja mi je uz sve potrebne informacije u vezi sa tek otvorenim računom, dala i one u vezi sa opstankom u Berlinu. 

Ima tu još divnog sveta koji mi se nametnuo i ušao u svakodnevnicu. Lepo je imati nekog da sa tobom ćuti na naš napaćeni balkanski način, ali bez foliranja i muljanja, divno je upoznati strance koji prednost daju funkcionalnosti, a ne estetici, a još je lepše distancirati se od loših, frustriranih i lažljivih ljudi. 

Prva ulazna faza polako prelazi na sledeći nivo...