Nismo se mi pomerili ni pedalj od dela neslavne nam istorije

Srđan Aleksić simbol je ljudskosti koje se setimo tek svakog januara na godišnjicu njegove smrt. Njega su pre 24 godine pretukli pripadnici Vojske Republike Srpske dok je od batinanja branio svog sugrađanina, Bošnjaka Alena Glavovića. Da, sa namerom je istaknuta verska pripadnost. Da, Srbi su Srbina na smrt pretukli. I, da, iz ovog zlodela malo je ko šta naučio.

Juče je bio i Međunarodni dan žrtava holokausta, a protekla sedmica je bila u znaku sećanja na sve žrtve fašista. Ni svi ti događaji nas ničemu nisu naučili ili jesu, ali samo nas koji ne galamimo, koji nismo napustili državu, već ostali da pokušavamo da razum izbalansiramo.

Juče se obeležavala i pismenosti, bar kroz školske predstave za Savin dan. Te pismenosti nema u ovom društvu. Statistike kažu da u Srbiji živi 1,3 miliona građana koje su delimično ili potpuno nepismeni. Čak 250.000 ljudi ne zna da piše.

Nepismenost i odsudstvo obrazovanosti dovelo je ovo društvo, koje bi moglo poslužiti kao uzorak u ispitivanju raznih fenomena, do tačke kada smo fašiste pustili u vladine kancelarije, ministarske fotelje, i, o koncu, lično parlament.

Da se razumemo, ti su pismeni, dovoljno da znaju gde mogu nabaviti po akcijskoj ceni neku od diploma, dovoljno slova znaju kako bi pročitali ime na određenim vratima funkcionera i koga i sa koliko treba kupiti i obezbediti procenat.

Nepismena je većina koja im je to omogućila. Nismo se mi pomerili ni pedalj od neslavne nam istorije.

Ne, ništa nismo naučili! Fašizacija društva je prisutnija i jača nego ikad, a potvrde stižu svaki dan.

I za kraj malo brojki: u 2016. godini više od 400 dece mlađe od 14 godina počinila su neko od krivičnih dela. Najviše maloletnih delinkvenata živi u Beogradu, zatim u Novom Sadu, Subotici i Kikindi. Među počiniocima dominiraju dečaci iz siromašnih porodica i marginalizovanih društvenih grupa. Mlađi od 14 godina, koji nisu krivično odgovorni, godišnje počine od 1000 do 1500 krivičnih dela.

Da li ova deca znaju ko je Aleksić, šta je holokaust, Novosadska ili Čuruška racija? Od koga će naučiti šta je poštovanje, prihvatanje i osuda zločina? Da li će oni završiti visoke škole, bar snovnu? Da li će pred očima imati išta više od tri reda boldovanog naslova sa masne hartije koji poziva na linč?

 Oni su naša budućnost, a ja se bojim da nisu novi Aleksići...