U razgovoru sa prijateljicama došla sam do zaključka da su žene uvek spremne da oproste. Mogu obraditi/preraditi izdaju, prevaru, nanetu bol, krađu... Mogu sve to oprostiti.
Ali postoji jedna stvar koju ne mogu. Žene ne opraštaju kada ih muškarac ne zaštiti, da li od pobesnelog psa, histeričnog prodavca, miša u kuhinji ili navalentnog šankera.
Iako je 2017. i žene imaju daleko više šanse za opstanak, zarađuju, odgajaju decu, popravljaju automobile, voze autobuse, one ipak trebaju muškarca koji će ih zaštititi.
Ne mislim da se tu radi o slabosti, već o osnovnoj ulozi muškarca - da bude zašitnik.
Možda deluje zbunjujuće. Ako ona - žena može da utovari tri kubika uglja, kako ne može da se nosi sa mišem u ostavi? Jednostavno je, stvar je emotivne snage, ne fizičke.
Nosim se mišlju da ljubav prestaje kada se žena ne oseća zaštićenom. Kada naiđe na komentar kako je neugodnu situaciju mogla sama rešiti, kako je i zamku za glodare mogla postaviti.
Potrebno je da žena zna da ne mora sve sama, da postoji neko ko će reagovati kada je takva “sitnica” u pitanju. “Velike” stvari se po prirodi moraju rešavati, ako ni zbog kog drugog, moraju zbog dece.
Ali, psa na ulici ne mora oterati sama...
Možda je to i mit o prinčevima, kojima nas kljukaju dok smo male. Bio ili ne, žene žele osećaj sigurnosti (zaštite). I odsudstvo istog žene ne praštaju.
Možda se tu upetljala i potreba pripadanja, možda....
Нема коментара:
Постави коментар