Krive Morave i ravna brda

"Dolče i Gabana, a? Pa i njega ćemo da hapsimo!" (Nebojša Glogovac, Munje, 2001.)

Moje viđenje pravnog sistema ove države i ozbiljan/kvalitetan rad u apsolutno svim segmentima ekonomije, društva, obrazovanja...

Kako bi vam bilo jasnije, nekim redom ću:


More Marko ne ori drumova... Evo neće stručnjaci ovdašnji, samo će brda da ravnaju, a reke iz korita da izmeštaju zarad auto-puteva.

Zarad Koridora Morava nadležni najavljuju da će istoimenu reku na par mesta da, eto, malKo pomere, kako bi prošao put. Istovremeno struka upozorava da bi takav poduhvat bio vrlo rizičan, te da bi reka mogla da se ubrza i dovede u opasnost postojeće, bar, mostove.

Ma kakvi! Šta znaju oni koji doktorske disertacije nisu prepisivali. Neće se valjda slušati inženjeri koji se nisu u SNS uhlebili ili bar svastiku u lokalno komunalno preduzeće na lepljenju markica za elektonsku poštu zaposlili.

Ma kakvi!

Sećate se onog brda, kako je ono prošlo? Opiralo se, opiralo i pokleklo, takoreći obrušilo. A onda onaj asfalt na auto- putu kroz Grduličku klisuru? Pa i on je popucao, držao se, držao, jedno tri meseca i odustao.

Pompezno otvaranje, cveće, deca i suze radosnice uz rečenicu: "Vozio je on tako zatvorenih očiju dva kilometra, a da kombi nigde nije ogrebao! Vozi Miško!

A evo ja odgovaram replikom iz istog filma: Nemoj, molim te, svi ti verujemo, evo i ja!

Ne valja nam ni što opšivaju stepenište na nekoj tvrđavi, matoroj. To je ono Malo Stepenište na Kalemegdanu koje je projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić, a izgrađeno je 1903. godine. Ma, to staro, to puca, to se mahovina nakotila, eno i zmije će uskoro. I šta će vlast nego da angažuje stručnjake. One dizajnere eksterijera strogo specijalizovane za keramiku. Toliko su precizni da mi se čini da još fugne između pločica izvlače. Mislim da se uklopi sa panjevima koji su ostali posle uklanjanja stabala, koja su ozbiljno pretila da ugroze, pa gondolu.

Eto ni to nam ne valja: umesto da uživamo ovako jadno siromašni i gladni u panoramskom razgledanju sve glavnog nam grada, mi zakukavamo kako je to nepotrebno i previše. A samo da vam kažem, znam neke, koji plaćaju da se vozikaju po sličnim "šinama", sve im gaće, da prostite bile mokre, ali eto, da se vozaju. A ovde nam je "too much" takve zabave.

Smeta nam i rušenje zida, opet tamo neke tvrđave iz 17 veka. "Ma nemojte ljudi ko boga vas molim" da ne vidimo Dunav dok sisamo plastičnu kašičicu fensi šmensi kafanice.

A sećate li se onih udžerica u Savamaloj? Sreća pa ih potamanili preko noći da se paraziti ne bi razbežali. U centru mi grada, Novog Sada behaton ko mapa sveta od raznog smeća, čak je i Njujork dobio skicu sa sve okolinom. Toliko su se lepo žvake utisnule u isti, da ovdašnje "tetkice" ni četkicom za zube i colgate pastom ne mogu da ih oljušte. Eto ne valja nam ni što geografiju upoznajemo na ovaj ne tako skup način.

I mogla bih ovako sa primerima apsurda, koji nas, građane koštaju, ali više mi i nije do smeha.

Ovo je država koja ima više doktora nauka nego novorođenčad. Ovo je zemlja luzera i propalih abortusa, jer jelte crkva je u sekularnoj državi vrlo jaka. Procenat pameti prekriven je teškim šljamom, fašistima i lopovima.

I moram vas opet podsetiti:

"Ljudi mnogo kradete, da kraduckate po malo pa da vas tolerišem!" - (Velimir Ilić, bivši ministar, 2011.)

Ali ne... Ovde je bratija zauzela sve: od šnajderaja (proizvodnja farki u Pazaru) do aerodroma kod Kraljeva (onaj što radi od 12 do podne svake šeste srede u mesecu).

Ovo je država u kojoj platiš da ti detetu razbije glavu sobna lampa, pa onda još zid sa kojeg je svetiljka pala, moraš da izgletuješ i okrečiš, jer nećeš valjda nered njihov nama ostavljati.

Ovo je država koja državljanstva daje osuđenim kriminalcima, pa je tako bivša premijerka Tajlanda osuđena na pet godina zatvora zbog korupcije dobila srpski pasoš, dok se istog odriče bar polovina od onih 600.000 koji su napustili Srbiju u nepune dve decenije.

Ovo je država koja pravi bilborde vickastih sadržaja poput onog "Dosta reči, nek zakmeči", dok istovremeno trudnicama i porodiljama ne isplaćuje zarade, naplaćuje porez na osnovne stvari za bebe. Gde žene otkaze dobijaju dok su na porodiljskom odsustvu.

Ovo je država balkanoida koji snagu mecima i noževima dokazaju, iskaljujući testosteron ubijajući supruge i devojke.

Ovo je država koje se JA ODRIČEM!

Minut

Nikada kraći i nikada duži minut kao današnji. Koliko god da mislim da sam se navikla na kratkotrajne, te minutne, rastanke, nisam.

Grlimo se jako, ljubimo brzo, ne dišemo, stojimo i sakrivamo suze... Brzo će proći ti minuti razdvojenosti i uživaćemo u minutama zajedništva, ali opet... Teško je kada moram da pustim spokoj, mirnoću i ruku. Teško je, iako znam da će sve ovo proći, da ćemo prestati da letimo jedno drugome, da ćemo vrlo uskoro leteti zajedno.

Teško je jutro sutra i noć danas. Da, da, imaćemo jutra naša i zaspivanja jedno drugome u naručju, samo sam danas nestrpljiva.

Gajimo snove i želimo. Neodustajemo, samo bih da se malo ubrza vreme, da se ubrzaju procedure, samo da nam dozvole te razne administracije da se skupimo, da napokon naš dom dobije nas...

Danas samo sebi dozvoljavam da sam "neizdrživ".

Govori glasno u, zamalo, šajki sa dlakavim dupetom u krupnom kadru

"Ove godine se okupljamo u jedno veliko pleme u zajedničkoj misiji za očuvanje života na planeti" slogan je festivala novosadskog/srbijansko/evropskog. 

I pre nego što pomislite da hejtujete sve u nastavku napisano, razmislite prvo koliko je muzički događaj postao hepening za sakupljanje jadnih poena aktuelne vlasti na svim nivoima. Da, bio je to i ranije, ali je sada ta rabota poprimila sasvim novu dimenziju.

No, neću se mnogo baviti politikantima koji svakodnevno dokazuju da se u svoj posao ne mešaju, stalno pravdaju neurađeno, zamisli idealizuju, ali su im nezahvalni građani ozbiljan problem, koji ni iseljavanjem ne mogu da reše.

Neću vas podsećati na dlakavo dupe sa bilborda koje bi trebalo da omladince sačuvaju od "hemije", neću ni pomenuti da se u ovoj državi vode mnogi sudski postupci, više deklarativno nego suštinski, te bi možda onda bilo bolje da su lica aktera metili pored pitanja "Da li znaš odakle dolazi tvoja roba?".

Neću ni previše o onoj limenoj barci nasukanoj na Tvrđavi, jerbo, Joko Ono sasvim sigurno pojma nije imala šta je šajka. A ne znaju ni oni koji nisu sakriti ekstazu kada se otkrivao "simbol mira". To konstatno slobodno tumačenje istorije, činjenica i pojava već je zastrašujuće. Ali ako je u službi očuvanja nacionalnog identiteta onda je OK. Iako baš i nije, prosto je neukusno i krajnje nevaspitano.

Novi Sad od danas izgleda, pa... baš kao i prošlog meseca, kada su po ko zna koji put postavili binu, razvukli šatru u cilju promocije, već nečega.

Teret koju gradska vlast oseća zbog titule Evropske prestonice počinje, mene, jako da žulja. Nit smo prestonica nit smo Evropa. Liči grad na slabo finansiran vašar na kojem se pokazuje stoka lošijeg kvaliteta, jer su samoubeđene gazde izmučile marvu hraneći je presušenom detelinom, te je ista naduvana i samo što ne skapa.

I taman kada pomislim nema dalje, ono, ima. Promoviše se Srbija, turistička. E tu sada više ne znam da li da se zabrinem ili da se okrenem i odem. Odlučih, nema šta da se kaže, sem ajdete svi u Sopot kod onog Babićevog drugara, nema veze što je imaginaran. Predsednik je jasno naciji poručio: nema letovanja, samo gletovanja (dobro, de, slobodna interpretacija moja).

Parola sa početka sada već ima smisla. Stvorilo se pleme polupismenih koju zarad jadnih političkih poena ili pak love za neki novi stan, promovišu sve evropske i civilizacijske vrednosti, a nije baš da u njih veruju.  

Očuvanje života na planeti - važi, super, bravo! Ali, ajd sada real! Slede pitanja za one koji su odavno politički angažovani, doduše u rukavicama i sve pod izgovorom kako furaju najbolji evropski festival, a koji zli jezici vređaju i koji ne žele da se za Novi Sad i Srbiju po dobrom čuje. Da baš...

Nego, vi što ste slogan smislili i Exit vodite da vas pitam:

1. Plastične čaše neće biti u opticaju?
2. Vatromet neće nebom grmeti?
3. Ulaznice, narukvice, bilborde, flaere... ste štampali ekološkim bojama na recikliranom papiru?
4. Izvođače dovozite vozilima koja troše biodizel?
5. Struja je iz obnovljivih izvora? Kojih?
6. Zelenilo koje će se ugaziti ćete ručicama svojim posaditi?

I dva na koje možete da odgovorite:

1. Zašto sve ovo ne mogu da vas pitam? Niste dozvolili opciju komentarisanja u najavi baš na onoj društvenoj mreži gde i promovišete očuvanje planete.
2. Odakle dolazi vama vaša roba?

Možda nećete sačuvati planetu, ali se sa istim poslom počinje u sopstvenoj kući, i to ne tako što ćete šarati boldovanim fontom kojekakve poruke, jer ste ih pogazili već u pripremi za štampu. 

Licemerje, kanda, ide uz keš iz budžeta koji dobijate. 



 

Zdravstvo u Srbiji: Leči bolest, a hrani njen uzrok. Trebaće.

 U Srbiji je sve kao na lekarskom receptu - kratko, nečitko, a može biti ubojito. 

Gost na blogu - pročitajte.  

Srbija nema problem zbog odlaska medicinskog kadra na rad u inostranstvo, rekao je Ministar zdravlja Zlatibor Lončar. "Mogu odgovorno da kažem da u ovom trenutku Srbija nema taj problem i ne radujem se što ga druge zemlje imaju. Ne kažem da ne može da dođe u Srbiju", rekao je Lončar na konferenciji za novinare, a preneo N1.

Ministre Lončar, Srbija možda nema problem, ali građani i građanke koji žive u Srbiji i „osuđeni“ su na korišćenje zdravstvene zaštite u državnim ustanovama ili rade u tim istim državnim zdravstvenim ustanovama IMAJU problem zbog odlaska medicinskog kadra u inostranstvo. Na rad u inostranstvo.

Drugi među nejednakima

Godišnje oko 1.000-1.100 lekara se školuje na medicinskim fakultetima u Srbiji. Oko 1.800 medicinskih sestara, tehničara, pedijatrijskih i ginekoloških sestara se školuje u srednjim školama širom Srbije. Pretpostavlja se da nešto manje od 2.000 medicinara godišnje napusti zemlju. Dve hiljade.

Ove brojke simbolišu apsurd Lončareve izjave.

Kao prvo, da se ne lažemo, niko od onih koji su otišli nije mnogo srećan što je morao da ode. Morao apostrofiram jer su ti ljudi na neki način prinuđeni da odu. Proterani, ako ćemo ratnim rečnikom.

Da su od svojih plata mogli da prežive i iškoluju svoju decu, niko se ne bi mesecima lomio da nauči nemački, engleski, norveški, mađarski i druge jezike.

Da su imali sredstva za rad i nisu morali da se ponižavaju pred pacijentima tražeći im da kupe gaze, špriceve, ćebad, oktanisept, brufen ne bi li im pružili zdravstvenu zaštitu, ne bi se sa svojom familijom gledali preko skajpa.

Da nisu morali da hodnicima šetaju u zakrpljenim i izbledelim/požutelim uniformama i probušenim klompama, sigurno ne bi prali guzice dementnim ljudima u toj Nemačkoj.

Da nisu gledali kako njihovi stranački podobni nadređeni u kovertama i koferima naplaćuju za svoje usluge, a njima ni moral, ni obraz, ni Hipokratova zakletva to nisu dozvoljavali, ne bi sada glasali u dijaspori.

Nije njima tamo sjajno, ali veoma malo ih se vratilo. Zašto? Od plate mogu da izmire stan, račune, kupe hranu i odu na godišnjE odmorE. Čak i pošalju familiji koji evro.

Zdravstveni radnik/-ca u Srbiji od svoje plate ne mogu ni pola od toga. Lekari možda i mogu, jer većina ih radi i u privatnim ordinacijama, pa se dovijaju. Teško je raditi dva posla, ali znaju zašto rade i imaju neke koristi. Vidljive koristi.

Medicinske sestre, medicinski tehničari, više medicinske sestre... su neka druga priča. Od plate koja nikako ne prelazi 40.000 dinara teško da se mogu platiti računi i kredit za stan ili podstanarski stan. A šta ćemo sa hranom, troškovima za decu, higijenu, odeću, obuću? Sve češće medicinske sestre rade nešto što nije njihova struka – izlivaju nokte, seku urasle nokte (manikir, pedikir), previjaju nepokretne, peru nepokretne, čuvaju decu, prave kolače za proslave, sviraju/pevaju po svadbama...

Jeste li pitali nekada sestru koja Vam je asistirala u sali kada je poslednji put bila na odmoru, na moru, planini, onako opušteno, bez torbe hrane u prtljažniku? Pitajte.

Jeste li pitali nekada nekog tehničara u Hitnoj pomoći kada je poslednji put bio na masaži ili prespavao noć bez košmara?

Jeste li primetili kako izgledaju i šta imaju obučeno zdravstveni radnici kada ih Vi ne obilazite uz višednevnu najavu, sa televizijskim kamerama? Kakve su im uniforme?

Ko ostaje?

Kad odu najbolji, najuporniji, najizdržljiviji ko nam ostane? Ostanu onu koji još nisu spremni da ostave svoju decu, a bračni drug ima iole dobro plaćen posao.

Ostanu oni koji će uskoro u penziju. Ostanu oni koji ne mogu da nauče strani jezik. Ostanu oni koji vređaju, oni koji vređaju pacijente jer su stari, ne vide, ne čuju dobro, jer su debeli, jer nisu završili medicinske škole pa ne razumeju šta znače sve one ...skopije.

Ostanu oni koji uvek pronalaze način da izbegnu sav posao, ostanu oni neradnici.

Od nemila do nedraga

Kao drugo, korisnici zdravstvene zaštite su verovatno prvi u ovom lancu ispaštanja. Među njima sam i sama. Nažalost.

Svaka čast na gama noževima, mamografima i onkološkim odeljenjima, ali šta ćemo sa nama/onima koji još nisu toliko bolesni, koji žele da poprave svoje narušeno zdravlje ili sačuvaju dobro zdravlje?

Svi skrininzi koji su aktuelni su pohvalni, ali... Jedno uzdižete, drugo sahranjujete. Mora li tako, ministre?

Žao mi je što je vaše lice poznato svima i ne možete da se infiltrirate kao običan smrtnik, te da preko kol centra zakazujete preglede. Tada biste uspeli da shvatite kakav je naš zdravstveni sistem. Zato, ja ću Vam ispričati kako je.

1. Povišen šećer u krvi (istina samo jednom i to nešto malo preko 6 mmol/L), u porodici bilo dijabetesa + povišen krvni pritisak 150/95 mmHg i 160/100 mmHg, u porodici bilo KV bolesti više + gojaznost + proširene vene sa inicijalnim problemom na venskim zaliscima na preponama = nedovoljan pokazatelj da je potrebna konsultacija/pregled sa endokrinologom. „Niste dovoljno bolesni“, reče mi doktorka.

Kako to?

Jedini internista endokrinolog koji radi u Domu zdravlja „Novi Sad“ je preopterećen bolesnijim pacijentima, pa je nemoguće dobiti termin za one koji nisu životno ugroženi. (Moj slobodan prevod onoga što mi je doktorka rekla.) Lekari na tercijarnom nivou su zauzetiji operacijama i spašavanjima života, sekundarni nivo u Novom Sadu ne postoji (to možda i znate, obećali Vaši iz vlasti da će biti ubrzo i bolnica), pa lekari na primarnom nivou zbrinjavaju one koji još nisu za bajpas, stent i slično.

Može sve u privatnoj ordinaciji, što košta prosečna mesečna plata na analize i jedan pregled.

Jel zato predsednik Srbije ide kod kardiologa u Rusiju?

2. Kontrolni pregled kod oftalmologa, pregled dioptrije, merenje očnog pritiska, pregled očnog dna u Domu zdravlja „Novi Sad“ ne može.

Zašto?

Malo je oftalmologa, primaju samo pacijente sa kataraktom, jer oni u Kliničkom centru Vojvodine samo operišu i primaju teže pacijente. Znate ono „smanjićemo liste čekanja za operaciju katarakte“? I onda ovi u Domu zdravlja nemaju kad da se bave prevencijom i kontrolama onih koji nose naočare i sočiva a nemaju problema sa kataraktom.

3. Kada se desi da vam pukne vena (u mom slučaju spoljašnja, na nozi), odete u Urgentni (naravno ako je posle 20h, a ako je pre toga onda tako krvavi kod svog lekara po uput), čekate nekoliko sati da vas lekar pogleda i prepiše šivenje. Taj isti lekar vas i ušiva, ali u drugoj ordinaciji, nakon što sačekate još koji sat. Od jedne do druge ordinacije imate nesvakidašnju priliku da vas „provozaju“ u kolicima bez guma na točkovima. Probajte, nezaboravno je. Pogotovo onima koji vas „guraju“ i „vuku“.

Na kontroli kod kardiovaskularnog hirurga se pojavi stažista, baci pogled na ranu i onda na mašini (dobro ste pročitali, na mašini) otkuca izveštaj.

- Doktore, šta da radim ako se to desi ponovo?

- Dođete, mi vas zakrpimo i gotovo.

- A šta da radim da se ne desi ponovo?

- Smršajte i držite nogu podignutu 30 stepeni u odnosu na kuk.

- ?!?

Jeste li probali? Probajte na poslu. Zabavno je kada ustanete posle sat vremena takvog sedenja.

4. Ako odete na bezazlenu operaciju skidanja mladeža ili tako nečega na Odeljenje plastične hirurgije u Poliklinici KCV-a nikako ne idite u WC. Horor film sa ne tako lepim mirisom.

Osoblje veoma ljubazno, profesionalno, strpljivo. Ali bez vremena da vam objasne šta vas dalje čeka. Ili pitajte ili se snalazite.

Mantili osoblja zakrpljeni. Mantili za pacijente nezakrpljeni i u raspadnom stanju. Bukvalno. Mali savet za buduće pacijente: ako ste gadljivi, nikako ne gledajte ispred sebe, jer sve što se odseče sestra ispred vas naliva nekom tečnošću i ostavi da se zavede u knjige i prosledi na analize. Nema gde drugde.

Ima toga još... Samo pitajte, reći će ljudi.

A tamo negde daleko

Tako negde, van Balkana, a u Evropi biraš ordinaciju gde ćeš obaviti pregled, čekaš na operaciju koja nije hitna ali je besplatna. A i ne moraš da čekaš, zavisi od ordinacije koju izabereš.

Tamo negde biraš porodilište i način porođaja. Tamo negde porodilja dobije apartman (soba i kupatilo) za sebe, bebu i muža, dobije pelene, benkice, hranu...

I sve to bez koverte, poklona, dodatnih troškova i mučnog moljakanja za informaciju i pokunjenog saginjanja glave što baš ne znaš sve termine naizust.

Nemam zaključak, osim ovoga:

U ime svih nas sa druge strane, hvala svim onim humanim medicinskim radnicima koji su ostali. Hvala svim Vesnama, Majama, Kristinama, Danijelama, Ljubicama, Slavicama, Slađanama, Bojanima, Igorima, Dejanima... koji su tu za nas. Dok i oni ne odu!

T. Jakonić

Deklarativna odbrana Ustavom garantovanih prava

I bi Prajd... Prvi u Novom Sadu... I nije bilo šljokica, perca, leptirića i cveća. Bilo je - tako (to TAKO izgovorite kao da vruć krompir imate u ustima).

Da se na početku razumemo: Ja sam bila i svojim prisustvom dala podršku SLOBODAMA (Ustavom Republike Srbije definisana kategorija). A Ustav je najviši pravni akt jedne države, te bi oni koji se u Srbiju zaklinju i istu "brane" morali da poštuju to "sveto pismo" koji između ostalog nalaže:

Kako je u ovoj državi sve kobojagi, tako je i priča u vezi sa ovom manifestacijom vrlo slična onim koje počinju sa "Bio jednom, jedan...".

Gradske vlasti ispunile su uslov EU i dozvolile/organizovale Prajd pokazujući svetu kako se i Srbija bori za jednakost, kako diskriminaciji nema mesta, kako svaki građanin ovde ima prava i bla, bla...

Pomoćnica gradonačelnika Novog Sada Ljiljana Koković izjavila je da je Grad Novi Sad jedan od brojnih gradova u svetu koji je uključen u obeležavanje 17. maja - Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije (khm, khm..).

I dok ONA to izjavljuje, u Srbiji/Vojvodini/Novom Sadu se dešava stvarnost. Taj famozni skup oivičen je brojnim barikadama. Specijalne jedinice policije dovučene su u Novi Sad iz najudaljenijih delova države, a skup je okarakterisan kao visokorizičan (a jelte, slobode ipak imaju ograničenja)

 (fotografija: Žarko Bogosavljević)

Licemerje je ponovo potvrđeno. Na Trgu republike se danas NIJE slavila sloboda, ni ravnopravnost niti su se povrđivala zagarantovana prava.

Danas smo imali tor, deo oko tora i Srbiju. Bili su tu - predstavnici LGBT populacije, gradske vlasti, mi i oni. I svako je odigrao svoju ulogu. Mahalo se zastavicama, malo, isto toliko je i muzike bilo, govorancije.

Samo je falilo ISKRENOSTI. Nedostajala je stvarna podrška. Nije bilo ŽELJE da se ovo društvo reši zala koja rastu svakodnevno. NIJE! To nije pisalo u scenariju. Za to nisu glumca pronašli.

Prilazi Trgu bili su bili zatvoreni. U dva reda su bile postavljene barikade, ulazilo se samo uz pretres, dobijenu narukvicu i u određenom trenutku. Ako ste omašili vreme ulaska, molim, sačekajte sledeću godinu pa možda uspete da date podršku prisustvom. Iliti više sreće dogodine.

Sa krova zgrade posmatrali su i snimali NEKI, zluradi bi rekli da su to bili pripadnici Službe. To su vam oni koji ujutru "Mirka u pedera pretvore i pošalju na Prajd, da glumi i špijunira".

Ispred tora, iliti pozornice sa koje se svetu šalje slika kako smo eto i mi evropejci, te uz premijerku (LGBT pripadnica) imamo i svesti o seksualnim slobodama, dešavalo se ono što Srbija zaista jeste, ono što ovdašnja vlast (na gotovo svim nivoima) suštinski neguje, podhranjuje i raspiruje - MRŽNJA.

 (fotografija: Žarko Bogosavljević)

 Srbija je sekularna država, ali na papiru. Srbija ima Ustav, samo na papiru. Ljudi su slobodni, samo dok ne pokažu da su drugačiji. Građani su samo dok im vlast to odobrava.

U Srbiji je sve privid. Ovde se živi na komandu, misli po naređenju, govori i sluša (sa) idiota...

 
 

Čist vazduh protiv prodaje gaća

 (drvoredu u ulici Kornelija Stankovića u Novom Sadu; slika preuzeta sa sajta dnevno.rs)

Nisam arhitekta, ne razumem se previše u botaniku, a najmanje sam urbanista... Međutim, imam pluća i dišem, te mi je za taj "predikat" potreban vazduh.

Živim u nekada najlepšem, za mene, gradu - Novom Sadu. Potičem iz porodica koje su ovaj grad i društvo zadužili. Imam šta da baštinim i time se ponosim. Međutim, u poslednje vreme ozbiljno preispitujem ocenu koju dodelih ovoj varoši - najlepši.

Jedan grad čine ljudi, građevine i energija, a posebnost Novom Sadu daje i sama reka - Dunav. Ali kako teče voda, tako se i prilike menjaju. Sve više ljudi odlazi, dolaze drugi, novi, u potrazi za srećom. I ta vrsta migracija je prihvatljiva, neophodna čineći Novi Sad prepoznatljivim mestom susreta. Multikulturalnost ima pun smisao ovde. Bar bi trebalo da je tako...

Nažalost nije...

Neću se baviti svim problemima koje su stvorile razne vlasti, nestručne i bahate. Neću pomenuti ni sav nepotizam po javnim preduzećima, ni burazersku politiku kojom se vode, ni samovolju kojom se aktivno služe.

Izdvojiću da na Keju stoji staklena kutija koja je trebalo turistima najlepše od nas da predstavi (suvenarnica koja nije u funkciji), metalne kioske koji su pobacani po zelenim površinama i pešačkim prelazima (i još ne rade), napuštenu autobusku stanicu (ishod loše procene, nestručnosti i sudskih presuda), nedostatak kontejnera i kanti za smeće, razrušene trotoare i biciklističke staze, nasilno izgurane ivičnjake koji treba da nadomeste neimanje rampi, loše organizovanu gradnju, parking prostore kojih nema dovoljno, jer Grad ne kontroliše neimare - da li su ispunili projekte kada su na placu jedne kuće podigli višespratnicu...

Ali, neću o tome pisati.

Pisaću o vazduhu, iako je ovde magla na ceni. Prodaja iste bi mogla bruto nacionalni dohodak da poveća.

Izvući ću paralelu između dva grada koja mi se baš dopadaju: Novi Sad i Kopenhagen.

Prema Wikipediji Novi Sad zauzima 702,7 km2, a Kopenhagen 526 km2. Vojvođanska varoš broji 1.971 stanovnika po m2, a danska prestonica  6.574.

Uprkos gustoj naseljenosti i manjku kvadrata u odnosu na Novi Sad, Kopenhagen ima 14 parkova, 9 vrtova i botaničku baštu i 2 rezervata sa divljim životinjama (?!). Novi Sad ima, zvanično, 4 parka i još po koji neformalni; nema vrtove i nema botaničku baštu.

Kopenhagen je ispresecan kanalima kojima teče Baltičko more, Novi Sad ima Dunav i podzemne vode. Danci su pored ozelenjavanja gradske i ostrvske površine, počeli sa "izgradnjom" plutajućih šuma. Novosadska vlast umesto oplemenjivanja, bar postojećih, zelenih površina, planira, npr, izgradnju birtije od 300m2.

U Kopenhagenu saobraćaj je regulisan, između ostalog i zelenilom. Da, da, dobro čitate. U automobilskim trakama tako iznenada ili u blizinama raskrsnica "postavljeno" je stablo ili neka druga biljka. Pa ti "kume" divljaj po ulicama.

Prestonica Danske, proglašena je za "Glavni grad Zelene Evrope 2014. godine", pošto je dobila najviše ocene za svoje ekološke inicijative.

Cilj lokalne vlasti je da Kopenhagen 2025. godine postigne "nultu proizvodnju ugljen-dioksida". To znači da oslobađanje ugljen-dioksida iz vozila i drugog sagorevanja bude uravnoteženo sa apsorpcijom tog gasa širenjem zona pod gradskim zelenilom i na drugi način.



(Novo naselje, Novi Sad)

U Novom Sadu ni kružnih tokova dovoljno nema, crveno svetlo se tumači kao uslovno... Ovde se svi u bicikl "kunu", a automobila nikad više. Grad bi i to mogao da uredi po principu parnih i neparnih dana, da poveća drastično cene parkiranja u kritičnim zonama, obustavi saobraćaj u centru, bar sveštenim licima onemogući uništavanje jezgra grada... Ali, kako će onda pojedinci pare za vikendice uzimati, kako će se benefiti praviti kada jednom odu, a hoće, sa vlasti...

U mom gradu stabla su višak. Smetaju... Posadiće stručnjaci starija, lepša, "bogatija", zelenija... U Limanskom parku umesto recimo, novih bilja, neke dodatne staze ili bar nekog terena, gradiće se kafana. Verovatno će se i tradicionalne vojvođanske pljeskavice služiti. Do tog objekta građani će automobilima dolaziti, jer kako će novokomponovane snajke u štiklama po travi gacati. Pa će se onda opet postaviti pitanje parking prostora, đubreta, smrada izduvnih gasova...

Biće to prilika da se nove patike sa zlaćkastim znakom pokažu, prošetaju helanke koje batačiće treba da utegnu, jer jelte ide leto...

Vlast ovde ne mari za preporuku EU, koja nalaže da grad poput Novog Sada treba da ima od 20 do 25% zelenih površina. Mi jedva do 15 dobacimo u pojedinim delovima grada. Da nam nema Petrovaradinskle tvrđave, ni toliko ne bi nagurali.

Novi Sad je jedan od najmanje zelenih gradova Evrope, a u takvo stanje grad je došao zbog kontinuirane nebrige i seče stabala, koja se godinama sprovodi nestručno - (VOICE).

Izveštaji o realizaciji poslovanja Gradskog zelenila pokazali su da je u periodu od 2014. do 2018. godine posečeno ukupno više od 1.700 stabala, pretežno u drvoredima i blokovskom zelenilu.

Prema ocenama stručnjaka, a pisanju medija,  poseban problem predstavlja činjenica da je više od hiljadu hektara prebačeno iz šumskog u gradsko građevinsko zemljište.

Poređenje (još jedno) i pronađi razliku:

 Novi Sad - 702,7 km2 i 1.971 stanovnika po m2.  

 Kopenhagen - 526 km2 i 6.574 stanovnika po m2.

Iz svega iznetog, a u skladu sa najavama da će spratne garaže zameniti drvorede, da će se od parkova vašari praviti, dolazim do zaključka da će Novosađani u narednih nekoliko godina "čist" vazduh udisati iz ventilacionih sistema tržnih centara. Ima ih po broju isto kao i parkova. A vodim se i mišlju da gradski oci uništavanjem zelenih površina i parkova, žele da taj "zaludan" svet, koji bi u istim sedeo i svoju hranu i piće trošio, u šoping molove uteraju kako bi pazare pravili onima od kojih poreze ubiraju. Čist vazduh vs prodaje gaća.

*I za kraj poruka nadležnima: NIJE SRAMOTA AKO NE ZNATE, SRAMOTA JE ŠTO SE PAMETNI PRAVITE! Putujte, ionake naše novce na gorivo trošite, učite, pitajte...

365 dana

Spakovao je veliki narandžasti kofer i izašao iz stana. Počinjala je nova priča, nova avantura i period potpune neizvesnosti. Bio je april, ali bez kiša i ne u Beogradu.

Sećam se tog tupog osećaja. Neverovanja, ništa neće biti kao dan ranije. Nije ni trebalo da bude, iako sam želela da se vrati to juče. On tamo, 2.000 kilomatara daleko, raspakuje stvari, ja ovde, u Novom Sadu, teglim kese, kutije... ušuškavamo se u nove živote, razdvojeni. Počinje zvanično, tim činom, godina koju uskoro i obeležavamo.

Prošla su sva četiri godišnja doba. Kao što su i ona nepredvidiva i naše priče su bile takve. Najblaže rečeno neverovatne. Od eksplozija ljubavi do najgoreg bola koje samo ljudi jedni drugima mogu naneti. Od najfinijih zagrljaja do najgrubljih reči. Uz milion osmeha do hektolitara suza.

Teško je voleli nekog daleko od sebe. Želeti ga, a istovremeno prihvatati realnost. Posete u tih 365 dana... pa...: od najnežnijeg zagrljaja do najtežeg ćutanja.

Imali smo svoje "živote". Pokušavali i uvodili nove rutine, svako za sebe, planirali budućnost, bez pritisaka, nadanja i očekivanja, bez ovog drugog. Dobro, to je bilo samo za javnost. Oboje smo duboko u sebi jako želeli ono što nismo izgovarali, a što je u mnogo puta bio razlog za svađe i nesporazume. Onda smo i ućutali. Prestali smo da izgovaramo ono što je trebalo da bude rečeno.

Udaljavali smo se. Razišli. Okrenuli leđa jedno drugome.

Izvući ću paralelu... Period od prve do druge godine deteta možda je najupadljiviji u razvojnom smislu, smatraju stručnjaci. Dete u ovom periodu nauči da hoda samostalno, počinje da piški u nošu i jede samo kašikom.

Uz to, dete u tom uzrastu muči izbijanje zubića, prve prehlade, temperature. Ono se, pak, suočava sa velikim novim svetom, znatiželjno je i bez straha...

Sve smo mi u tih godinu prošli, ali se nismo straha rešavali. Bio je sve dublji i snažniji, hranili smo ga i negovali. Pojedini bi rekli da smo se "razumom" koristili, iako to nije opravdanje za ono što smo činili jedno drugome.

Ljubav se gradi, sazreva, raste, menja nas i ako, imamo hrabrosti, oplemeni i pobedi, više izleči. 


Ono što je meni razdvojenost donela, godina naučila je da sada mogu da odgovorim na:


Šta je za njega obaveza? Koje su mu granice? Kako voli da provodi slobodno vreme? Kako podnosi konflikt? Kako voli da bude voljen? Gde želi da živi? Koji su mu ciljevi za budućnost? Koliko su mu važni prijatelji i porodica? Šta misli o našem seksualnom životu? Šta on misli o tome gde ide naša veza?...

Zaključiću ovaj tekst i u slavu te godine, koja nas je promenila, u kojoj smo odrasli:

uvek sam nas poredila s velikanima, iako možda naša priča neće biti u školskoj lektiri. Međutim, ne mogu nemiri ono što može spokoj. I znam da me voli... I znam da ga volim.