Biznis bez poreza

Novi Sad kao turistička i IT meka (?!) hm...da. Ali, ovu tvrdnju potvrđuje cena zakupa stanova u gradu. 

Procenjuje se da u Srbiji preko 350.000 ljudi živi u zakupljenim stanovima, a sumnja se da je preko 100.000 onih koji zarađuju mesečno u proseku 250 evra na izdavanju istih. Ta zarada nije oporezovana (?!). Tačnih podataka koliko je onih koji svakog meseca na crno uberu keš od rentanja stanova/kuća u Novom Sadu nema.

Neću se baviti poreklom imovine koja se izdaje, sem u onom delu koji je u vezi sa propisima ili odsudstvom istih. Naime, danas nabasah na objavu u jednoj FB grupi u kojoj nema slika objekta, koji se izdaje, ali je naveden uslov da RODITELJI taj stan ne mogu da iznajme, jer imaju decu.

Povela se rasprava ispod ove objave, a na moje iznenađenje bilo je i komentara kako je to "ženina kuća i može da je da kome hoće". 

Pa ajd redom: 1. nikome ona ništa ne daje. Neko treba njoj da da keš za tih 35 kvadrata. 

                       2. deca nisu kućni ljubimci niti štetna navika poput pušenja.

                       3. vrlo je diskutabilno da li je ovaj objekat uknjižen u katastar, te ako nije, on ne postoji te se na istom ne sme i ne može ubirati prihod.

                        4. sram te bilo!

Naravno, nije me mrzelo te sam malo istražila. Ista osoba je u avgustu prošle godine isti objekat nudila i izdala, ali evo u januaru ponovo je u ponudi. 

Kanda su zakupci ostali trudni ili je samac ugazio ledene ruže pokušavajući na prstima da prođe preko dvorišta. Mislim se da bi ova gospođa trebalo u oglas da ubaci i da kondomi idu gratis.

Živim u zgradi koja je izgrađena 1998., a tek je 2020. započet proces legalizacije. Zgrada ima dva ulaza, pet spratova i na svakom, od prizemlja, u proseku 4 stana. Od ukupnog broja stanova polovina se izdaje. Prosečna cena zakupa je 200 evra. 

Matematika kaže da je za 22 godine vlasnik nepokretnosti  zaradio 52.800 evra od rentanja!  Porez 0 dinara!

U vreme izgradnje cena kvadrata u sličnim objektnima je bila između 500 i 700 evra. Da računamo veću cifru, 700e, vlasnik je stan od 50 kvadrata platio 35.000 evra.  

Zaključujem da je gazda stan odavno isplatio, a i ostaće mu keša da naknadno plati ono što nije kada je stan kupovao, takse, legalizaciju, advokata....

Ništa se stan, koji je na crno kupljen, ne razlikuje od pomoćne prostorije u dvorištu na Telepu ili Adicama (delovi Novog Sada). Cenu zakupa ne sme da određuje ni nameštaj koji je u njemu. Po pravilu lux stanovi u gradu su opremljeni onim pločastim i ne baš kvalitetnim nameštajem. Sem modernih linija, ništa drugo ne poseduje od kvaliteta. Ali eto, može se vlasniku da imenuje stan kako hoće, pa taman i super lux.

No, ono što je takođe interesantno je to da se na adresu stanovanja po pravilu ne možete prijaviti. Ima izuzetaka, te vlasnici stanova pristaju da se zakupac prijavi na adresu. E, to u uređenim državama nije moguće!

U SR Nemačkoj, Berlinu preciznije, vlasnik i zakupac najpre potpisuju ugovor. Taj dokument definiše sve: cenu zakupa, način plaćanja, troškove održavanja, dužinu trajanja zakupa, ko plaća i kako komunalne troškove.... Isti takav dokument je ovde raritet. Posle potpisivanja ugovora, zakupac odlazi u nadležnu gradsku službu i prijavljuje se na adresu. Ime i prezime zakupca stoji na poštanskom sandučetu i ulaznim vratima, a ne vlasnika stana (kako je to kod nas slučaj).

Depozit je tamo 3x cene zakupa. A znate li zašto? Zato što sa tim depozitom vlasnik stana kasnije rešava krečenje, sređivanje parketa i slično, sve ono što se ugovorom dogovorilo. U Novom Sadu ti traže jajnike da podvežeš, bojler promeniš, a ne smeš na adresu da se prijaviš i nikako da imaš osećaj da je prostor koji plaćaš tvoj dom.

U istoj toj evropskoj državi vlasnik plaća porez na imovinu, ali i porez na zaradu od izdavanja. Takođe, tamo je usvojen i zakon koji definiše kolika je maksimalna cena kvadrata stana u zakupu, u zavisnosti od lokacije, npr.

Da ne bude zabune, vlasnici stanova dobro zarađuju, inače se ne bi tim poslom ni bavili. Nemačka je uredila taj deo do zareza, te niko ne sme da bude oštećen. Tamo ne postoji, bar ne u Berlinu, a prema postojećim propisima, koji su dostupni na internetu, diskriminacija. Niko ne sme da vam traži da nemate decu! Postoje delovi grada koji su predviđeni za starije stanovništvo i to je jasno naglašeno, kao i delovi grada koji su pogodniji za porodice. Ali da vam neko kaže da je stan za parove bez dece... to nećete naći u oglasu. Možda neko od vlasnika i ne želi porodicu u svojoj nekretnini, e pa zato i NE IZDAJU DODATNE PROSTORIJE U SVOM DVORIŠTU!

Bahatost je ovde dostigla maksimum. Sa uvođenjem profesionalnih upravnika podstanari se tretiraju kao zlo savremenog društva. Moraju da daju svoje podatke od imena i prezimena do jedinstvenog matičnog broja i to liku koji je prošao nekakvu obuku u nekom resornom ministarstvu. Ajd Državo malo ozbiljnosti!

Prvo da se napravi spisak nepokretnosti koje se rentaju, koji ih renta, za koje pare i plaća li porez... a onda ćemo mi podstanari da se "popisujemo" i DNK vam damo na analizu.

Kada se to bude uredilo, zakonom i nikako drugačije, neće biti bahatih zakupaca koji lome nameštaj, ne plaćaju račune i demoliraju nekretnine. Vlasnici će biti spokojniji, a državna kasa punija.

Da bi lakše bilo da se uporedi (izvor: relevantne državne isntitucije i njihova predviđanja):

I za kraj evo kako izgleda oglas za stan koji se izdaje u Berlinu (bez uračunate potrošnje struje i grejanja).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izazov

Zakon sveopšte povezanosti mi je ovih dana glavni "pravni" akt kojim se bavim. Ne, nije on priznat kao kategorija, više je hipotetički i bazira se, na pomalo satiričnim, teorijama poput one: da bi se posao završio, njega neko mora da počne. Kao i, da svaki korak provocira sledeći.

Svojevremeno sam vrlo glasno tražila da se uvedu promene u rad centara za socijalni rad (kojim sam do poslednjeg atoma bića nezadovoljna, pomalo se i gnušam istih), a to su radili i neke NVO i pojedinci. Sve ukupno na prste se može prebrojati koliko je to osoba. I tada, kao i sada, često me pitaju: šta sam uspela, šta se promenilo, šta sam to drugačije rekla u odnosu na već poznato... a ja uvek odgovaram pitanjem: A šta si TI uradio?

Kada bi svako, ali svako reagovao na ono nakaradno što nam se kao društvu dešava, a ne samo onda kada ga lično potrese nepravda, došli bi do momenta kada više niko ne bi postavljao pitanje tuđeg pokušaja. Onog trenutka kada prestanemo da dozvoljamo sebi da propise kršimo, jer i drugi to rade, možda ćemo postati odgovornija zajednica.

Nije samo Srbija ta koja je u debelom sranju, ali ja ne živim u drugim društvima, već ovde i zato mi je pomalo i degutantna teorija kako se ovde prima sve loše sa zapada. A da počnemo da ne "primamo" to loše? Da prestanemo da okrivljujemo društvene mreže i internet koji su dostupni svakoj polupismenoj, ali od juče "demokratski" opismenjenoj osobi. Vrlo je jednostavno, ne dozvoliti i ne širiti bolest, slično je borbi sa virusima. Kada oboliš ne ideš po komšiluku i kijaš u domaćine, već se izoluješ, a ako ti nećeš ima ko ćete zatvoriti. Isto tako i bolesne komentare homosapijensa ne treba deliti, jer se sveopštim zgražavanjem debilizam se neće svesti na minimum. Čak naprotiv. Populizacija uvreda postaje obrazac ponašanja i model po kojem stasavaju nove, mlađe generacije.

Rekoše mi da je ovde manjina glasnija i bahatija od većine, te su nam zato DM pune ogavnih izjava i stavova. Pa se ja pitam da li je onda ta većina zaostala u razvoju kada to dozvoljava i još širi budalizme u fazonu "da li je moguće?". Ali i odgovoriću, pa kako da ti kažem, vidiš da jeste. 

Rekoše mi i da ovako živimo, jer kradu ovi iz vlasti, ali ne pominju da i oni svaki dan potkradaju manje ili više, izbegavajući određene propise. Rekli su mi i da će doći vreme promena, a ja se mislim dok slušam, neće druže, neće dok se svako od nas ne promeni. 

I nisam ništa ni pametnija, a ni vi mojim razmišljanjem, samo hajde da od danas ne reklamiramo zarazu, već da stanemo u odbranu hrabrosti onoga ko se odvaži da progovori. Najmanje što možemo je da, npr, tražimo od sudstva, kažu da su nezavisni, da prijave ne završe u fiokama, da se ne zaborave slučajevi protiv zdravog razuma... umesto da šerujemo idiotizme koji nas, kao, iznenađuju.

 

Nacionalni ponos

Od sinoć mi u glavi odzvanjaju dve reči: Nacionalni ponos... I prvo čega sam se setila jeste ludilo oko "pronalaženja" idejnih rešenja državnih obeležja 2006. godine, kada je Srbiji poklonjena nezavisnost. Da, poklonjena, jer se te godine samo Crna Gora pitala da li želi da ostane u zajednici sa Srbijom. Posle sahrane državne zajednice Srbije i Crne Gore, odjedared kreće manijakalna potraga za vizualima novonastalne samostalne države Republike Srbije. Neću pisati o Ustavu, himni, zastavi niti grbu (sve se kosi sa zdravim razumom i što bi rekli, u komšiluku, "niđe veze").   

Ono što me je podstaklo na ovo pisanje je nacionalna avio kompanija. Na kraju 2020. godine, Vlada Srbije je donela odluku o dokapitalizaciji Er Srbija tako da je državno vlasništvo povećano sa 51 na 82 odsto, dok je udeo Etihad ervejza umanjen sa 49 na 18 odsto. Juhu! Rekli bi neki, da nije sve smrdljivo kada se to javno preduzeće pomene. Nekoliko ekonomskih stručnjaka je govorilo na ovu temu i svi su se složili da je tu nešto jako trulo. No, na stranu koliko odvajamo keša za tu kompaniju, jer, kako je neko rekao, to je "nacionalni ponos" države. Taj ponos je do sada, ako ne lažu brojke na netu, otpustio ili će, oko 400 ljudi. Verujem da će taj višak sada ponosno na već prepun biro za zapošljavanje ili na plate od oko 40.000. Te plate su na onim radnim mestima za čija otvaranja je država stranim investitorima dala minimun 3 puta više.

Nacionalno, a ponosno će Beograđane s visine da gleda i ovaj famozni, a neprocenjivi, jer se ne zna koliko staje, spomenik gariju davno preminulom. Mnogo je srpski rod on vazdigao, neki kažu, ajd da mu verujeTE. A onda kada se tog nacionalnog ponosa nakupi gladan narod može da se metne u metro, koji je još lepši(ji) ili u ona kineska leteća auta, koje smo u trampi za svinjske papke dobili. Ne šalim se, predsednik države je objašnjavao zaključanom narodu lane kako će nam drugari Kinezi dati ta vozila u zamenu za životinjske udove.

I dok čekamo da nas se sete, ako se sete, trudnice čekaju preglede u redu ispred zdravstvene ustanove po snegu i hladnoći. Onomad, ne tako davno, u ovoj osamostaljenoj i nacionalno osvešćenoj državi, bila je pokrenuta ozbiljna borba protiv bele kuge. Te su nam tako sa bilborda, između ostalog, poručivali "Dosta reči nek zakmeči" ili "Rađaj ne odgađaj!". I eto oni koji su "poslušali" preporuke danas se smrzavaju u poodmakloj trudnoći i to u državi čija je premijerka kao prvu korenitu promenu navodila sveopštu digitalizaciju, a sa ciljem da se život građanstvu olakša.

Kao država čiji se građani od 2006. uče nacionalnom ponosu, svake godine uoči Božića gori pola Srbije. Na lomačama, koje se postave za Badnje veče, pozavidela bi inkvizicija. Ali za đubretom, koji taj sveprobuđeni ponosni živalj ostavi, suze na oči tera malobrojnim radnicima komunalnih preduzeća ili samo onima koji stanuju u blizini zgarišta. Iz budžeta se keš sliva na račun Srpske pravoslavne crkve, verovatno kako bi crkvenjaci počeli da propagiraju nošenje maski u sveopštoj pandemiji, umesto dojučerašnjih lizanja jedne kašike i tvrdnji da će svevišnji spasiti narod, a ne oni koji su škole izučavali ne bi li ljudima život produžili (a za čije plate se ni blizu toliko para nije izdvajalo kao za bogomolju na Vračaru).

I posle više od godinu dana, u virus ne veruje 40 odsto građana Srbije, onda verovatno ne veruju ni u one sveže rake na grobljima. Mere koje su donošene i sprovođene po pravilu su bile političke, a ne zdravstvene. Utakmica, izbori, relaksacija mera, pa zatezanje, predsednik koji se kreće bez maske, a koji je sam bio bar dva puta u vrlo bliskom kontaktu sa zaraženim... I sve je to nacionalni ponos, kao i šizofrenija oko 5G i čipovanja, ali ne i opšta pobuna protiv pljačke radnika na internetu, poskupljenja, otimanja para na ime testova, otrova koji dišemo...

I mislim se, ovde je sve izgubilo smisao, odavno, pa tako je složenica "nacionalni ponos" ustvari "nacionalni sram". I nekako mi se na kraju nametne zaključak: Čega se pametan stidi, budala se ponosi...

Deda Mraze probudi Čudo

Dragi Deda Mraze, molim te da pronađeš Čudo, možda se dosađuje pa bi mu ja bila interesanta. Da se sa mnom malo poigra, onako kako čujem da ume: lepo, veselo i nadasve, a preko potrebno mi, opušteno.

Ova 2020. je u januaru obećavala i dati osećaj je potvrdila već mesec kasnije, samo što se zanela pa je u suptonom smeru vozila. Svih ovih 12 meseci hodam kao po žici. Puzim više, i taman kada napravim korak napred, spotaknem se pa ajd tri polja u nazad. Kao pri lošem bacanju kockica u jednoj od dečjih društvenih igara.

Da, da, svima je ova godina loša. Virus nas je "bagovao". Mentalno, emotivno, finansijski... Godina teškog preispitivanja, pronalaženja smisla u sitnim stvarima (ne jako sitnim, ne baš u virus izdanju). Godina odbacivanja i prihvatanja, surova u punom smislu te reči. 

Bilo je lepih momenata, skoro događaja. Ali po ustaljenom maniru, na jedan osmeh idu bar tri suze. Te u skladu sam tom novinom, počela sam da se pribojavam lepih stvari. Kako se približava kraj godine, sve me veća zebnja hvata. 

Za mene, kojoj je 2020. recesivne sremačke gene u dominantne preobratila, ovaj period je vreme spoznaja: svoje tvrdoglavosti, upornosti, odustajanja, neodustajanja... Ranijih godina sam sabirala u decembru sve učinjeno i zaboravljeno, ovog, toj listi dodajem i pitanje svoje napornosti drugima.

Pitam se da li bi Čudo moglo neku terapiju da mi prepiše. Da mi olakša mene meni i drugima. Da mi dozvoli da batalim kad treba, da pustim, a ne natežem...

Moglo bi Čudo u jednome da mi pomogne: da povratim i ono malo vere što sam u ljude imala.

Sinoć na ulici sretnem prosjakinju. Sedela je na nekakvim kartonima i u ruci držala korpicu sa čokoladicama, koje je prodavala za "koliko daš". Čini mi se da ima preko 60 godina, ali oči deteta. Smrznuti prsti i topli pogled. Uzeh čokoladicu i dadoh joj novac, a ustvari uopšte nisam htela proizvod. Pokušala sam da joj objasnim da ja želim da ona proda ponovo taj slatkiš. Ali ne, kaže nije u redu. Ona na nemačkom, ja na engleskom, pa malo na srpskog, ali iskoristila sam i svoj siromašni vokabular njegog maternjeg jezika.

Posedele smo malo na tim kartonima u nekoj, sasvim pogrešno skrenutoj, ulici. U trenutku kada sam polazila pruži mi ruku, prijateljski, poželela mi je dobro veče i mnogo sreće. Iako je vreme distanci zagrlih tu ženu kao najrođenije svoje. I tada shvatih koliko nam je obema bio potrebam zagrljaj. Stojimo nas dve tako koji sekund na 2 stepena u mračnoj ulici Berlina i uživamo u tom osećaju koji samo zagrljaj može da stvori, naravno onaj iskren.

Nosi me taj osećaj. Jer me je ova 2020. jako nepoverljivom napravila. Deformisala je u mnogome moju veru u dobro u ljudima. Postala sam kao većina: sve prihvatam kao istinu, a ne verujem ni ušta. A ne verujem, jer se bojim. Bojim se da sve istinito nije to i da mi je život ustvari u matrix izdanju.

Pa eto Deda Mraze, ako hoćeš, prepričaj ti ovo, možeš i svojim rečima, pa nek me se Čudo seti. Ne zbog mene, jer meni je sa mnom dobro (tako ćemo reći), već zbog ljudi oko mene. Dobar je to svet, pa je šteta da da im kvarim prosek.

I ako može, jer naši smo, jedno hektolitar nekog lepog burbona, za dezinfekciju uma i tela u ovo vreme raznih virusa, crva sumnji, mrava nemira i umornih leptirića...

Uspavani grad i festival u krematorijumu

 

Berlin je, posle 70 godina, noću počeo da spava. Virus je uspeo da ga "umiri". 

Grad je ovako "spokojan" bio samo u periodu između 1948. i 1949. za vreme jedne od prvih velikih kriza za vreme Hladnog rata, poznatoj pod nazivom "Berlinska blokada".

Naime, odlukom državnih vlasti 2020. uvedena je zabrana rada klubova, restorana, kafića, muzeja, galerija..., a od 23h do 6h ujutru ne rade ni prodavnice, odnosno kiosci. Grad u kojem se jednako živi 24 sata, sada mora prisilno da se odrekne titule - Prestonica noćnog života.

Berlin broji oko 10.000 lokala, koji su, do oktobra ove godine, radili celu noć. Jedan je od najliberalnijih gradova sveta, a svakako centralna tačka sve umetnosti sveta. 

Simbolično ili samo morbidno, ovogodišnji 49. po redu Džez festival održao se u Krematorijumu (!). Da, to je ono mesto na kojem se smrt u pepeo pretvara. 

Naravno, nije se tu uživo radovalo zvuku saksofona, nije bilo ni basista, a bubnjari, verovatno, glancaju palice u svojim stanovima širom sveta...Velikani džez muzike su se predstavili preko live stream-a.

Da se festival dešava moglo se zaključiti po otvorenoj kapiji gore pomenutog zdanja i outfit-om organizatora: sve do jednog u crnoj odeći, u onakvoj kakva se na posmrtne povorke nosi. 

U celoj ovakvoj postavci falili su samo Topalovići ("Maratonci trče počasni krug").

Kao ljubiljelj džeza, saksofona i festivala..., a u slavu svih neodržanih, sada malo o muzici, koja korene ima u Nju Orleansu, kao i o jedno devojci, njenom entuzijazmu, ljubavi prema muzici i neobičnom uličnom performansu.

Prema podacima iz raznih izvora, džez je nastao u afroameričkim zajednicama New Orleansa (SAD), krajem 19. i početkom 20. veka, a svoje korene povukao je iz bluza i *ragtimea, muzike za ples u kvartovima crvenih svetala St. Louisa i New Orleansa.

    * Jedan od tvoraca ovog žanra muzike za ples je bio Scott Joplin - https://www.youtube.com/watch?v=rBInnwV21DM.  

Džez je teško definisati, zato ga ja prihvatam kao koncept. 

Starac od preko tisuću ljeta, pod imenom Jazz vaspitao je, oblikovao i ohrabrio mlađe muzičke naslednike. Predmet mnogih istraživanja bilo je i samo značenje imena - jazz. Smatra se da je povezan s rečju jasm, američkim žargonom koji datira iz 1860. godine, što znači "polet, energija."

Džez baštine, neguju i unapređuju mnogi, izučava se u školama, akademijama, on usrećuje, rastužuje, ali razgaljuje... Ono što je sasvim sigurno, jednom Džezu nije vreme za pomen, a posebno ne da se festival u njegovu čast održi u krematorijumu.

Tog stava je i Kristina Tejlor (Christina Taylor), koja se ispred zdanja u kojem se festival održava, na trotoaru ispisivala nazive pesama i autore džez muzike, ali i imena iz sveta hip-hop muzike. Tim performansom pokušala je da ukaže za povezanost svih pravaca u muzici. Na jednostavan, interesantan i nadasve umetniči, kreativan i vrlo zabavan način ukazala je čast Džezu, ali i njegovim potomcima.

Istu tu mladu Amerikanku, sa trenutnim boravkom u Berlinu, ispratili su iz krematorijuma organizatori, smatrajući da njena ideja, da džez treba da živi, a ne da bude na pokrovu, nije interesantna.

Meni je taj stav više nego interesantan. Jedna žena, sa zelenom kredom u ruci,  uradila je ono što bi trebalo da rade organizatori jednog muzičkog festivala - da slave muziku i istu približe što široj publici.

 I to je taj Berlin: grad slobode, nesalomivog duha i velikog entuzijazma. 

Podržite ovu devojku i pratite njen sajt, koji je u nastajanju i čeka na sve nas koji podršku dajemo umetnosti:

https://www.yosoychristinataylor.com/?fbclid=IwAR0IvpPjdHR71ArIC4n_8_RQcbWPk3AnrJ1Qq3RgpBFKbJfWrHhvwix86Ec
  

Za završnicu ovog pisanja interesantnih par stvari:

26. februara 1917. snimljena je prva gramofonska ploča sa džez-muzikom, na kojoj su bile i dve pesme koje su ušle u istoriju džeza: „Dixieland Jass Band One-Step“ i „Livery Stable Blues“. 

Džez je na evropski kontinent stigao najpre u Francusku po ulasku SAD u Prvi svetski rat. Prvi koncert u Evropi održan je 12. februara 1918. godine u pozorištu Nanta, a održao ga je američki poručnik Jurop. Jurop, koji je komponovao jednu od poznatih džez pesama "One Patol in no man's land", ubijen je tokom turneje 9. maja 1919. godine u Bostonu u svađi sa članom orkestra. Mnogi smatraju muziku poručnika Juropa pretečom džeza.

U knjizi "100 godina džeza" predstavljena su 63 džez umetnika, dok su u knjizi "Savremeni džez" Roberta Tilia predstavljeni "džezisti" novijeg doba, kao i sama pojava  fri-džeza. 

Moja lista džez muzičara počinje ovako:

1. Majls Dejvis
2. Luj Armstrong
3. Djuk Elington
4. Džon Koltrejn
5. Net King Kol
6. Ela Ficdžerald
7. Čarli Parker
8. Rej Čarls
9. Karli Blej
10. Bili Holidej
11. Telonijus Monk...

 

 

Zlatan lanac i azbuka

Koliko košta naklonost učiteljice, pedijatrijske sestre, vaspitačice, validna dijagnoza lekara...?

Bliži se kraj školske godine, mnoga deca će na jesen u prvi razred, neki u peti ili u srednju i eto razloga da još jednom pokažemo koliko smo skloni mitu, korupciji i uvlačenju onima koji su izabrali da učestvuju u obrazovanju nacije i za to PRIMAJU platu, ne volontiraju. No, priča ne počinje ovde, uvertiru ima još u porodilištu, a svesno ću preskočiti period trudnoće i potkupljivanje ginekologa.

U novosadskom porodilištu "pravilo" je da se na otpustu novorođenčeta pedijatrijskim sestrama kao i ostalim učesnicima u oblačenju beba donose kafa, bombonjera, cveće...  Zašto? Zato što školovano osoblje zna da obuče smotuljak deteta? Ili je to zahvalnost za NJIHOV urađen posao? Oni za taj posao primaju platu, ne ulazim u to kolika je, jer nije moje da se borim za njihove uslove rada. Neretko i same spremačice dobijaju poklone u istom zdanju, o lekarima neću ni pisati, jer ne vredi.

I opet ZAŠTO? Zašto roditelji imaju potrebu da kupuju one koji su se školovali kako bi zdravlje ljudi očuvali, zašto se kese vuku u objekte koji bi trebali da su sami po sebi sreća za ovo društvo?

Onda dolaze savetovališta, prvi pregledi, snimanje kukova beba, vakcinacija... I svaki put se nađe neki roditelj koji će bar kafu odneti u ambulantu. ZAŠTO?

Sledeća faza su jaslice, prvo dečje suočavanje sa kolektivom. I opet ista priča. Nije dovoljno što vucamo pelene, presvlake, plaćamo klima uređaje, kupujemo igračke, krečimo sobe... u tim vrtićima. Famozni 8.mart, taj Dan žena prerastao je u Praznik vaspitačica, učiteljica, nastavnica....

Sakuplja se novac - minimum 200 dinara po glavi deteta, a u grupi neretkom više od 25. dece.  Satovi, lampe, kompijuterski stolovi, razni vaučeri, lančići, narukvice.... I opet ZAŠTO?

Vaspitno- obrazovno osoblje kitimo zlatom i rešavamo problem neimanja računara, zbog čega tačno? Da li to roditelji peru savest, je potomke nisu vaspitali te u istim nema poštovanja prema razrednoj/učiteljici/nastavnici ili samo žele da obezbede mesto "miljenika" razreda?

Tri dokone mame se sastanu na nekoj kafi i osmisle kako da se zahvale uči za njegov plaćen posao i sasvim lično odabran poziv.

Niži razredi osnovne škole su katastrofa! Brižni roditelji shvataju ekonomsku situaciju u zemlji, te su vrlo radi da pomognu i to recimo, zlatnim lančićem (?!).  Da debilizam bude veći u kupovinu vode i samu žensku osobu - primaoca poklona, da izabere šta mu se sviđa.

Ko je u toj postavci odvratniji? Ovi što smatraju da su učiteljicama/nastavnicama najneophodnije narukvice ili ove koje biraju kao da im je poslednje?

Poštovanje, rad, disciplina i buduće obrazovanost detete ne može da se kupi, niti će se takvo jedno dete isticati po pameti, već jedino i isključivo po bolesnoj želji roditelja da im potomci budu sebično- materijalna bića, smatrajući da se parama sve može rešiti. Divne li nam budućnosti!

Onda deca odrastu, izađu iz škola, roditelji još jedino mogu da kupuju lekare, tete na šalterima kako bi im "penziju sredile". U celom tom procesu plaćenog odrastanja imaoci najsvetijih nam bića, gunđaju i ukazuju kako je društvo korumpirano, kako se diplome prodaju, kako se operacije moraju plaćati, iako se organizuju u državnim bolnicama....

Stav ovih što podmićuju učitelje/ce i pedijatrijske sestre je da se na taj način časti za rođenje deteta, jer valja se (zbog čega tačno?) ili jer su im decu azbuci naučili (inače bi im deca iz škole izašli kao neandertalci).

Svake godine cifra za poklon raste, jer prati se inflacija. U većini slučajeva roditelji deci ne mogu da plate ekskurzije, patike ili neku vannastavnu aktivnost. Ali se zato po razredu sakupi između 250 i 300 evra za poklon uči.

Retko nailazim na situacije u kojima učiteljice/nastavnice odbijaju skupe poklone. Ima ih, ali nisu pravilo, već izuzetak. Retko i čujem da isti imaju stav da se za neke određene datume (8.mart, prelazak u više razrede ili srednju školu) novac ne troši na predmete već, recimo, zajednički piknik, putovanje ili neko drugo kreativno, po meni mnogo značajnije, okupljanje.

Možda će se popiti čaša soka pri dodeli knjižica, a ceh u kafani će opet platiti roditelji, koji su pre toga već platili poklone.

Jadni smo kao društvo! Deci konstantno potvrđujemo da para vrti gde burgija neće, da su svi na prodaju i da je keš ono što te ističe. Da je jedino važno novac imati, kao i da bez statusnih simbola (kojih je svakim danom sve više) ne može u društvu da se opstane.

A ujedno zakukavamo kako je visoka stopa korumpiranosti i pljujemo po lažnim doktoratima, dok decu "preko veza" upisujemo u željene im škole.

I sve je počelo kada ste odneli babici kafu i sok da vam bebu obuče...

Korpa za zdrav razum

 banksoalak.blogspot.com

Poslednjih desetak dana aktivno pratim ekonomske vesti, jer mi ove političke prže ganglije. U predizbornom cirkusu sve je više majmuna, a nigde tete na trapezu, da se bar osmehnemo nekom zgodnom guzu.

I dok čitam koliko jeste ili nije ljudi bez posla, kolika je prosečna zarada i ko će se leba najesti, nameće mi se utisak da su u ovoj državi baloni od sapunice najskuplji.

Istina jeste da u Srbiji ima posla. Samo preko jedne internet stranice možete doći do 484 oglasa za razne poslove u Novom Sadu. Od personalnog asistenta, preko magacionera, frizera, knjigovođe, kasira do raznih pozicija u IT sektoru. Šaroliko za one sa i bez stručne spreme.

Ali, druga istina je da su plate po pravilu minimalci od 31.000 uz putne troškove, koji se pravdaju računima od goriva ili se obezbeđuje markica za javni prevoz. Nije retko i da isplata zarade kasni po dva meseca, ukoliko se vadi iz budžeta Republike Srbije.

U zavisnosti od posla radna sedmica broji minimum 40 sati, koji su raspoređeni u dve, a neretko i u tri smene.

I čitajući i upoređujući cifre, nikako da shvatim kako to da zarađujemo 300, a trošimo mesečno 500 evra.  Ako banke nisu utrčale sa skupim kreditima, verujem da mnogi rade i po dva posla, jer nemam drugog objašnjenja za razliku između prihoda i rashoda.

Prema podacima Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, PROSEČNA potrošačka korpa za januar 2020. iznosila je 72.413 dinara. Vrednost MINIMALNE potrošačke korpe za isti period bila je 37.485,76 dinara.

Obe ove košarice ne sadrži troškove energenata, odnosno račune za komunalije, struju, internet, kablovsku, telefon... U to nisu zbrojene ni rate za udžbenike, ni cene vannastavnih aktivnosti, kao ni sapuni i ubrusi koje učenici nose u škole, koje "sprovode" besplatno obrazovanje.

Takođe, nema ni računice koliko se odvaja za kirije. Cene zakupa stana u Novom Sadu kreću se od 160 do 250 evra za prostor od 20 do 45 kvadrata. Naravno na cenu utiče lokacija kao i procena stanodavca da je nameštaj od iverice u biti od ružinog drveta, te se mora ta skupocenost naplatiti.

Troškovi za stan do 50 kvadrata, ukoliko je grejanje na gas, te se obračunava samo u grejnoj sezoni, su do 150 evra (struja, komunalije, kablovska...).

Udžbenici za V razred osnovne škole staju oko 13.000 dinara i mogu se isplatiti u četiri rate. Na tu sumu treba dodati još i cene svesaka, olovaka, patika, šorca za fizičko.... Roditelji čija deca su srednjoškolci ili brucoši znaju koliko ih koštaju studije potomaka.

Zanemarićemo ostale troškove života dostojnog običnog čoveka, poput odlaska u pozorište, bioskop, kafanu, rođendane...Naravno, neću ni uračunati trošak letovanja, zimovanja ili bar običnog dvodnevnog izleta. Jer, većina nas je prepoznatljiva po nadimku "paradajz turisti".

Privatnici plaćaju koliko mogu ili ih je država minimalnom cenom rada naterala, a u javnom sektoru plate zavise od xy faktora. Tako je prema istom ministarstvu, prosečna zarada (bez poreza i doprinosa) iznosila 59.941.

Da bi se pokrila prosečna potrošačka korpa, u januaru, bila je potrebna 1,21 prosečna zarada iliti sa prosekom možeš minimalno. A ako sada u računicu ubacimo onih 31.000, koliko je plata u privatnom sektoru ili 43.000 (a koja kasni dva meseca), matematika kaže da nam je za preživeti potrebno 1,5 do dve plate, ali bez da platimo račune.

Plate (po oglasima)  31.000 - 43.000 

1. minimalna potrošačka korpa (pod uslovom da jedete i pijete one najjeftinije proizvode) 37.485,76

2. zakup stana od 17.000,00

3. troškovi stanovanja( u grejnoj sezoni - grejanje na gas) 16.000,00

1+2+3 = 70, 485,76

Sve i da se ne plaća zakup stana, znam ljude čiji je račun objedinjene naplate 16.000, te mu se na kraju sve svede na vrlo slično. 

A oni baloni od sapunice, s početka... To vam je sve ovo kazano u periodu parenja, predizborno vreme, nesposobnih sa nestručnim, a koji bi sutra da svoje bankovne račune dopune sa još kojom hiljadom evra muzeći privatan sektor ili prodavajući radnu snagu stranim fabrikantima. Najskuplje su te svetlucave vodene loptice kada se rasprše u stomaci gladnog i nesretnog naroda.

Evo volela bih da mi neki ekonomista objasni da sam pogrešila u računici, da nisam pravilno iščitala objave sa sajte ministarstva, da se neko javi da mi kaže da ljudi ovde žive život dostojan čoveka.

Da, da, statistika kaže i da pola Srbije jede kupus, dok druga polovina ište meso, a svi zajedno sarmu. Iako specijalitet, možda da nam se dozvoli da sami pravimo jelovnik, onako ljudski je da imamo prava na više od ovoga.