Oranica

Verujem da smo svi imali neku mudru/e osobu/e u nekom periodu odrastanja. Ja sam ih imala nekoliko. Po pravilu nisam bila u krvnom srodstvu ni sa jednom, samo su nam bile iste adrese stanovanja ili sasvim neplanirane saradnje društveno odgovorne. I to je možda najsjajnije u priči mog sazrevanja. Svako je u mom životu imao neku ulogu, vremenom sam shvatila i čime su me obogatili. 

Da, zvučim kao tetka sa papilotnama, koja sedeći u fotelji, lista album sa slikama i sitno uzdiše. Može i tako. Danas mi je svaka sličnost sa holivudskim njanjavostima OK.

Jedared mi je, u nekom opštem stanju neprihvatanja života, penzionerka sa trećeg sprata u Ulici Omladinskog pokreta, rekla da je mnogo važnije posaditi seme nade, a ne sumnje. Nisam shvatala taj savet jako dugo. Vremenom boreći se sa izdajama, ljubavima, tugama... pokušavala sam da razumem te njene reči. Sa 23. godine života to nije jednostavno. Po pravilu to seme pokušavamo drugome da posadimo u lobanju. Od drugih očekujemo da nas ne povrede, ne razočaraju, ne ostave... Sebični smo više nego velikodušni.

Posle par godina na Novom naselju upoznah ženu koja mi je u nekom razgovoru rekla da sve što uradim desnom rukom, leva ne sme da sazna. I ta me je rečenica proganjala godinama. Nisam razmišljala šire, isključivo samo o tim rečima, a tu je naravno i bio problem. Sve naše urađeno, ako isto ne hvalimo, ali i ne pogazimo reći će više od nas samih.

Negde oko 30.-te sam sumnjala u sebe, mislim najviše, i tada sam upoznala treću osobu koja me je danima slušala, dozvoljavala da joj trošim sate mojim preispitivanjima. Nije me tešila onako kako sam želela, jer nisam u tom momentu ni slušala sebe. Bilo mi je potrebno da se oplakujem, što se kasnije ispostavilo kao još jedna samoživost.

Imala sam sreće da u životu upoznam i upoznajem ljude koji me smiruju, moj temperament, koji, potvrdiće oni koji me okružuju, ni najmanje nije jednostavan. Od osobe koja je težila utopiji stigla sam do osobe koja prihvata. To su upravo od mene "napravili" svi oni koji su boravili u nekim fazama mog života.

Seme nade više ne sadim u tuđim srcima ili glavama, sadim ga isključivo u sebi. Nekada je suša i traje to loše vreme za poljoprivredne radove, pa se ono seme sumnje lakše primi. Onda naiđe letnja oluja i danima je kiša, te sumnja istruli, a isklija nada. I nije to sebičnost. Već jedino ispravno. 

I ne prekopavam tuđe, korovom obrasle, živote, to drugi moraju sami, ja sam tu da pomognem ako treba, ali niti orem niti tuđe đubrem nosim. Nije to jednostavan proces i imam još mnogo da radim u vezi sa tim finim paorskim radovima. Svaka nova brazda je novi teret i novi početak, ali svaka ta lenija je uslovljena predhodnom i nema tu mesta za brisanje ili ispravljanja ako se zaokrene u jačem luku. No kada radim levom rukom i seme u zemlju bacam, desnom brojim kamenčiće u džepu.

I više ne bežim. Ne oplakujem sebe. Bude onih dana kada me polomi nemoć, dani u kojima tražim dokaze lične vrednosti. Dođu i ona vremena kada se pitam šta je ono što sam ja i šta ostavljam za sobom. I plačem. Sada su te suze čistije, oslobođene ega i sujete. Sada je to stanje iskreno pražnjenje duše. I radujem se, ali ne više onako grohotom, već više za sebe ili u sebi. Odraslo se. I dalje očekujem, sada ne da drugi brinu o mojim osećanjima, već jedino i isključivo da na njih ne utiču rđavo. Jer žao mi je da "izgubim" ljude, ako imaju bar zrno vredno zalivanja. A opet i ne uhvati me velika tuga kad im okrenem leđa, jer, kad i nakon sve moje iskrenosti, ljudi procene da se podrazumevam i da sam im dostupna samo kada njima to paše, nisu me ni vredni bili.

Svake godine dva puta pišem na sličnu temu: o sebi i svojim stanjima. Jednom na kraju godine, a drugi put u mesecu rođenja. Treba mi da se podsetim rastem li, menjam li se ili sam zaostala u razvoju i ne širim krila.

I još mi ne prija Arsen Dedić, da ga u tišini sobe slušam, još volim partijanja i ljude, osmehe i još se ne dam melanholiji.

 

 

Pismo Stefanu Nemanji

 

               karikatura Dušana Petričića, KIBICFENSTER, iz izdanja NIN-a za 28. januar 2020.

Stefane, oprosti im, ne znaju, baš, šta rade! 

Toliko, da su te na žir nasadili, rekli bi oni što nisu patriJote.

Tebi su Stefane u ruke mač uvalili, nije baš da nisi voleo da sečeš jezike i spaLJIvaš neistomišljenike, ali ajd mogli su to malo da revidiraju, ide im ta rabota od ruke. Šampioni su u izradi pačvorka od istorijskih činjenica. 

Ali, Stefane, proglasiše te Mnogo velikim, jer Velikog, nekog, Miloša već imamo, pa da se razlikuješ. Evo i  Milorada Dodika su doveli da prozbori koju na otkrivanju spomenika, tebi, tebi. To ti je onaj što se onomad za demokratu izdavao, i jedino u čemu je dosledan ostao, jeste baš u tom glagolu: IZDAVANJU/ IZDAJI, kako stanova po Novom Sadu i Srbiji, tako i političkih uverenja.

Jeste Stefane, tu ti sliči kao i gotova sva garnitura sadašnje vlasti, a i oni koji je podržavaju od mesnih zajednica do najviših institucija vlasti. Reče neko da si Srbiju ujedinio i Velikom je napravio. E da ti kažem, imaš naslednika, taj se trona domogao i ne planira da siđe ni sa funkcije, a ni s k...., mislim kanabeta. Taj ti je najpre hteo Srbiju veću od tvoje da pravi, da zaiti i malo mora i Alpa. Hteo je on nekada i zarđalim kašikama oči da vadi i da za jednog Srbina 100 muslimana pobije. Vidiš li Mnogo veliki Stefane koliko ti se divi? Što bi se reklo imao je sjajnog učitelja. E, da je u tvoje vreme živeo, mislim da bi ti krunu ukrao, ali bukvalno. 

Da podsetimo one koji su zaboravili tvoj rad: Crkveno-državni sabor protiv bogumila je oko 1176. godine sazvao veliki župan Stefan Nemanja kod stare Petrove crkve u Rasu. Na saboru je bogumilstvo osuđeno kao jeres čije je pominjanje zabranjeno, njihovom poglavaru je "urezan jezik u grlu njegovu", verske starešine su spaljene na lomači, dok su mnogi vernici kažnjeni raznim telesnim kaznama i prognani iz zemlje, a sva njihova imovina je oduzeta. A, bogumili u srednjovekovnoj Srbiji su bili slovenski hrišćani koje nisu priznavali vlast vizantijske niti rimske crkve.

Zaljubljenik u tvoj lik i delo reče večeras da smo od tebe pa do danas državotvorni narod. Tim mačem (što ti uguraše) pravio si i gradio, kaže isti, zatim čuvao Srbiju. I on sa verom u svevišnjeg, a pod plaštom hrišćanstva, radi sličan posao, jedino što ne razumem kakva se to država mačem pravim, kakvo društvo u njoj biva, od koga je tvoj naslednik brani i koga on to brani? Ko ovo društvo izjeda više nego ono samo sebe, a kako se, Stefane, od te bolesti brani, mačem?!

Vidiš li Stefane koliko ti je sličan? Ponosan li si Mnogo veliki župane? Ili se malo stidiš što predsedava državom koja se kune i u antifašističku tekovinu?

Jasno je meni župane, da kopanje očiju, odsecanje jezika i proterivanje spada u fašizam, ali vole on/oni braću Ruse. Pa razumi to balansiranje između četnika i partizana, šovinista i evropejaca, mora se, "teška vremena, prijatelju moj. Đavo ih odnio. Teška vremena prijatelju moj. Nisam prebolio". (predsedniku Srbije neko uz gusle ovo da zapeva kao uspavanku uz preradu na ekavicu).

Znaš, trudili se ovi što prebegoše iz SRS u SNS da pomire istok i zapad, da se rašire malo po Bosni, ali teška je to partija, jer ako hoće tuđe da otmu, ne bi se smeli buniti što i njima hoće svetu, Tvoju brate, zemlju.

Te davne, 2014. pripremili su sve: skeč, recitaciju i reklamu. 

Na desetodnevnoj proslavi 70. godišnjice oslobođenja Beograda glavni gost bio je ruski predsednik Vladimir Putin, a zbog čijih obaveza je u savremenu istoriju upisan novi datum, te je tako Dan oslobođenja nije bio 20. već 16. oktobra. Inače, to je bila prva parada vojna posle gotovo 30 godina. 

Mnogo su jaki! 

Menjaju, prilagođavaju, brišu, dopisuju kako im volja. Naravno bez mnogo pameti i znanja. To su uspešno proterali ili naterali u redove ispred ambasada, pa sada imaš preko milion onih, u Državi od oko 7 miliona ljudi, koji su u "nesretnim" državama sveta ili čekaju da im se odobre vize pa paljba odavde. I tu su ti do ramena. A da se ne bi naljutio, jer te razvaljuju u poslu, podigoše ti monumentalni spomenik visok 23,5 metra (i još pet metara ispod zemlje) i težak 80 tona, inače rad ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova. Procenjuje se da si vredan tako metalni oko 12 miliona evra, mada da ti kažem, to je možda i čista laž, jer su na cenu rada stavili pečat "strogo poverljivo". Neprocenjiv si, ali saznaćemo nekad koliko su koštale ruke ruskog umetnika. Da, da, nemamo mi naših vajara. A nemamo, jer ovde ljudi ne daju lako procenat, posebno ako treba keš neki da se opere. 

Ima tu još jedna čaršijska priča, trebao si krst nekakav u ruci da držiš, ali uguraše ti mač. Kažu bezdušnici da je to zbog verskih ubeđenja ekipice iz Emirata, koja je, navodno učestvovala novcem u "tvojoj izgradnji". Ne znam koliko je to tačno, ali da Arapi nisu baš hrišćani, nisu. Da li vole krst ili ne to nam nije tema.

Nego, Stefane, ne zameri što ti ne pišem i drugi deo imena. Ne ide mi ta promena po padežima, pa mi je lakše ovako. I tu je savremena Srbija tvojoj slična. Prema poslednjim dostupnim informacijama, u Srbiji oko 14 odsto stanovništva, preciznije 850.000 odraslih ljudi, nema završenu osnovnu školu, iako je ona po zakonu obavezna. Istovremeno, diplomu stečenog srednjeg obrazovanja u našoj zemlji nema svaka peta osoba, piše Blic.

Ma mnogo su jaki! 

Među neobrazovanim i nepismenim stanovništvom prednjače žene, a došli smo do vraćanja ka onim tradicionalnim i patrijarhalnim vrednostima, ali u negativnom smislu, pogotovo u ruralnim sredinama, jer je manji obuhvat ženske dece osnovnim obrazovanjem. 

On da brani, ona da rađa! 

Ali i da se razume u 5G, viruse, astronomiju, gastronomiju, obavezno u geopolitiku i motiku. Ali zubara ne mora da posećuje, jer i onako hleba nema da jede.

Nema tačnih podataka o broju siromašnih u Srbiji, a nije ni da si ti evidenciju vodio, ali se procenju da oko osam odsto stanovništa ne može da se prehrani. Još nas je 2020. "kuga" pogodila, a ti tu materiju znaš, pa da ne pišem previše. Sve u svemu, gladan i nepismen je narod, ono iole učenih je preko noći od ustanika došlo do poslušnika, a promil do tri, oprostiće mi častan živalj na podatku, ako i ukaže na nešto, vikne, traži... ukinu mu radno mesto, uhapse, nalepe etikete, nadignu internet rulju da mu ime izblati....

Radi vlast kao da je Srednji vek. 

Da ne propustim puteve, ali ne svile i kadife, već ove savremene, od postojanijih materijala, mada više liče na tvoje, na kaldrmu. Ravnili su brdo! Šta Marko ore drumova, ovi su brdo sravnili. To ti je uslovilo formiranje Ravnozemljaša. Pominju se tu i neki putevi narkotika i oružja, ali ne sablji. Ovo je nešto savremenije: marihuana, automatske puške i slično. Ne znam ko je tu na dobitku i ko je kupac, jer se svako malo neko iz tih malverzacija "pere" kako "ima veze sa mnom, nema veze sa mnom" (citat sadašnje premijerke evropski prihvaćenoj: žena i još LGBT pripadnik).

Ti si onomad u bogomolje ulagao, e i danas je tako. Prema rečima predsednika Srbije, avgust 2020, u poslednje tri godine Srbija je za izgradnju Hrama Svetog Save izdvojila 43 miliona evra. A odlukom Vlade Srbije iz jula, u jeku pandemije korona virusa, iz budžetskih rezervi opredelilo se 200 miliona dinara (više od 1,7 miliona evra) za završetak radova na obnovi i uređenju iste bogomolje. Prethodno je Vlada 1. jula donirala milijardu dinara (8,5 miliona evra) SPC-u za iste namene.

Zvona i praporci! Ma kakve knjige! Dositej Obradović bi "bukvicu" mogao "očitati", jer  "Život i priključenije" nije u modi, više je to preživljavanje bez doživljaja.

Nije sada moderno sebi graditi mauzolej, to je u tvoje vreme Stefane, bilo OK. No, učinio si pravu stvar, sa onim Hilandarom. Predsednik je, kao pravi vernik, Božić, jelte kažu najsvetiji praznik, proveo baš tamo. Iako je to praznik da se u porodici praznuje, ali šta znam ja ateista, ovaj bejaše međ monasima. E sad, da li hoće da se tamo ustoliči ili kao i ti zamonaši, kada ne bude imao gde, ostaje da vidimo.

Zaslužio si župane spomenik, jesi, ali ne ovoliki i ne kao veverivca da stojiš na žiru sa mačem i predstavljaš Srbe kao tiranine, ima nas koji to nismo i nemamo pretenzija na tuđu sobu, a kamoli zemlju. Ima nas koji koristimo oba pisma, poštujemo ljude i verujemo u dobro u čoveku. Ne želimo svi da se govnjivom rabotom, politikom, bavimo. Ima nas koji želimo decu da prehranimo, obujemo i sveta im pokažemo. Ali, evo Stefane, zbog tebe mnogi bajatog hleba dan četvrti jedu. I nema veze s tobom, ali ima veze s tobom!

I za mene Mnogo mnogo veći od tebe je Dositej Obradović, te ću njegovim rečima završiti:

 „Mudar čovek se stidi mešati u ono u čemu nije vešt, a ludom se čini da je sramota ako svuda svoj nos ne uvuče.“

Biznis bez poreza

Novi Sad kao turistička i IT meka (?!) hm...da. Ali, ovu tvrdnju potvrđuje cena zakupa stanova u gradu. 

Procenjuje se da u Srbiji preko 350.000 ljudi živi u zakupljenim stanovima, a sumnja se da je preko 100.000 onih koji zarađuju mesečno u proseku 250 evra na izdavanju istih. Ta zarada nije oporezovana (?!). Tačnih podataka koliko je onih koji svakog meseca na crno uberu keš od rentanja stanova/kuća u Novom Sadu nema.

Neću se baviti poreklom imovine koja se izdaje, sem u onom delu koji je u vezi sa propisima ili odsudstvom istih. Naime, danas nabasah na objavu u jednoj FB grupi u kojoj nema slika objekta, koji se izdaje, ali je naveden uslov da RODITELJI taj stan ne mogu da iznajme, jer imaju decu.

Povela se rasprava ispod ove objave, a na moje iznenađenje bilo je i komentara kako je to "ženina kuća i može da je da kome hoće". 

Pa ajd redom: 1. nikome ona ništa ne daje. Neko treba njoj da da keš za tih 35 kvadrata. 

                       2. deca nisu kućni ljubimci niti štetna navika poput pušenja.

                       3. vrlo je diskutabilno da li je ovaj objekat uknjižen u katastar, te ako nije, on ne postoji te se na istom ne sme i ne može ubirati prihod.

                        4. sram te bilo!

Naravno, nije me mrzelo te sam malo istražila. Ista osoba je u avgustu prošle godine isti objekat nudila i izdala, ali evo u januaru ponovo je u ponudi. 

Kanda su zakupci ostali trudni ili je samac ugazio ledene ruže pokušavajući na prstima da prođe preko dvorišta. Mislim se da bi ova gospođa trebalo u oglas da ubaci i da kondomi idu gratis.

Živim u zgradi koja je izgrađena 1998., a tek je 2020. započet proces legalizacije. Zgrada ima dva ulaza, pet spratova i na svakom, od prizemlja, u proseku 4 stana. Od ukupnog broja stanova polovina se izdaje. Prosečna cena zakupa je 200 evra. 

Matematika kaže da je za 22 godine vlasnik nepokretnosti  zaradio 52.800 evra od rentanja!  Porez 0 dinara!

U vreme izgradnje cena kvadrata u sličnim objektnima je bila između 500 i 700 evra. Da računamo veću cifru, 700e, vlasnik je stan od 50 kvadrata platio 35.000 evra.  

Zaključujem da je gazda stan odavno isplatio, a i ostaće mu keša da naknadno plati ono što nije kada je stan kupovao, takse, legalizaciju, advokata....

Ništa se stan, koji je na crno kupljen, ne razlikuje od pomoćne prostorije u dvorištu na Telepu ili Adicama (delovi Novog Sada). Cenu zakupa ne sme da određuje ni nameštaj koji je u njemu. Po pravilu lux stanovi u gradu su opremljeni onim pločastim i ne baš kvalitetnim nameštajem. Sem modernih linija, ništa drugo ne poseduje od kvaliteta. Ali eto, može se vlasniku da imenuje stan kako hoće, pa taman i super lux.

No, ono što je takođe interesantno je to da se na adresu stanovanja po pravilu ne možete prijaviti. Ima izuzetaka, te vlasnici stanova pristaju da se zakupac prijavi na adresu. E, to u uređenim državama nije moguće!

U SR Nemačkoj, Berlinu preciznije, vlasnik i zakupac najpre potpisuju ugovor. Taj dokument definiše sve: cenu zakupa, način plaćanja, troškove održavanja, dužinu trajanja zakupa, ko plaća i kako komunalne troškove.... Isti takav dokument je ovde raritet. Posle potpisivanja ugovora, zakupac odlazi u nadležnu gradsku službu i prijavljuje se na adresu. Ime i prezime zakupca stoji na poštanskom sandučetu i ulaznim vratima, a ne vlasnika stana (kako je to kod nas slučaj).

Depozit je tamo 3x cene zakupa. A znate li zašto? Zato što sa tim depozitom vlasnik stana kasnije rešava krečenje, sređivanje parketa i slično, sve ono što se ugovorom dogovorilo. U Novom Sadu ti traže jajnike da podvežeš, bojler promeniš, a ne smeš na adresu da se prijaviš i nikako da imaš osećaj da je prostor koji plaćaš tvoj dom.

U istoj toj evropskoj državi vlasnik plaća porez na imovinu, ali i porez na zaradu od izdavanja. Takođe, tamo je usvojen i zakon koji definiše kolika je maksimalna cena kvadrata stana u zakupu, u zavisnosti od lokacije, npr.

Da ne bude zabune, vlasnici stanova dobro zarađuju, inače se ne bi tim poslom ni bavili. Nemačka je uredila taj deo do zareza, te niko ne sme da bude oštećen. Tamo ne postoji, bar ne u Berlinu, a prema postojećim propisima, koji su dostupni na internetu, diskriminacija. Niko ne sme da vam traži da nemate decu! Postoje delovi grada koji su predviđeni za starije stanovništvo i to je jasno naglašeno, kao i delovi grada koji su pogodniji za porodice. Ali da vam neko kaže da je stan za parove bez dece... to nećete naći u oglasu. Možda neko od vlasnika i ne želi porodicu u svojoj nekretnini, e pa zato i NE IZDAJU DODATNE PROSTORIJE U SVOM DVORIŠTU!

Bahatost je ovde dostigla maksimum. Sa uvođenjem profesionalnih upravnika podstanari se tretiraju kao zlo savremenog društva. Moraju da daju svoje podatke od imena i prezimena do jedinstvenog matičnog broja i to liku koji je prošao nekakvu obuku u nekom resornom ministarstvu. Ajd Državo malo ozbiljnosti!

Prvo da se napravi spisak nepokretnosti koje se rentaju, koji ih renta, za koje pare i plaća li porez... a onda ćemo mi podstanari da se "popisujemo" i DNK vam damo na analizu.

Kada se to bude uredilo, zakonom i nikako drugačije, neće biti bahatih zakupaca koji lome nameštaj, ne plaćaju račune i demoliraju nekretnine. Vlasnici će biti spokojniji, a državna kasa punija.

Da bi lakše bilo da se uporedi (izvor: relevantne državne isntitucije i njihova predviđanja):

I za kraj evo kako izgleda oglas za stan koji se izdaje u Berlinu (bez uračunate potrošnje struje i grejanja).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izazov

Zakon sveopšte povezanosti mi je ovih dana glavni "pravni" akt kojim se bavim. Ne, nije on priznat kao kategorija, više je hipotetički i bazira se, na pomalo satiričnim, teorijama poput one: da bi se posao završio, njega neko mora da počne. Kao i, da svaki korak provocira sledeći.

Svojevremeno sam vrlo glasno tražila da se uvedu promene u rad centara za socijalni rad (kojim sam do poslednjeg atoma bića nezadovoljna, pomalo se i gnušam istih), a to su radili i neke NVO i pojedinci. Sve ukupno na prste se može prebrojati koliko je to osoba. I tada, kao i sada, često me pitaju: šta sam uspela, šta se promenilo, šta sam to drugačije rekla u odnosu na već poznato... a ja uvek odgovaram pitanjem: A šta si TI uradio?

Kada bi svako, ali svako reagovao na ono nakaradno što nam se kao društvu dešava, a ne samo onda kada ga lično potrese nepravda, došli bi do momenta kada više niko ne bi postavljao pitanje tuđeg pokušaja. Onog trenutka kada prestanemo da dozvoljamo sebi da propise kršimo, jer i drugi to rade, možda ćemo postati odgovornija zajednica.

Nije samo Srbija ta koja je u debelom sranju, ali ja ne živim u drugim društvima, već ovde i zato mi je pomalo i degutantna teorija kako se ovde prima sve loše sa zapada. A da počnemo da ne "primamo" to loše? Da prestanemo da okrivljujemo društvene mreže i internet koji su dostupni svakoj polupismenoj, ali od juče "demokratski" opismenjenoj osobi. Vrlo je jednostavno, ne dozvoliti i ne širiti bolest, slično je borbi sa virusima. Kada oboliš ne ideš po komšiluku i kijaš u domaćine, već se izoluješ, a ako ti nećeš ima ko ćete zatvoriti. Isto tako i bolesne komentare homosapijensa ne treba deliti, jer se sveopštim zgražavanjem debilizam se neće svesti na minimum. Čak naprotiv. Populizacija uvreda postaje obrazac ponašanja i model po kojem stasavaju nove, mlađe generacije.

Rekoše mi da je ovde manjina glasnija i bahatija od većine, te su nam zato DM pune ogavnih izjava i stavova. Pa se ja pitam da li je onda ta većina zaostala u razvoju kada to dozvoljava i još širi budalizme u fazonu "da li je moguće?". Ali i odgovoriću, pa kako da ti kažem, vidiš da jeste. 

Rekoše mi i da ovako živimo, jer kradu ovi iz vlasti, ali ne pominju da i oni svaki dan potkradaju manje ili više, izbegavajući određene propise. Rekli su mi i da će doći vreme promena, a ja se mislim dok slušam, neće druže, neće dok se svako od nas ne promeni. 

I nisam ništa ni pametnija, a ni vi mojim razmišljanjem, samo hajde da od danas ne reklamiramo zarazu, već da stanemo u odbranu hrabrosti onoga ko se odvaži da progovori. Najmanje što možemo je da, npr, tražimo od sudstva, kažu da su nezavisni, da prijave ne završe u fiokama, da se ne zaborave slučajevi protiv zdravog razuma... umesto da šerujemo idiotizme koji nas, kao, iznenađuju.

 

Nacionalni ponos

Od sinoć mi u glavi odzvanjaju dve reči: Nacionalni ponos... I prvo čega sam se setila jeste ludilo oko "pronalaženja" idejnih rešenja državnih obeležja 2006. godine, kada je Srbiji poklonjena nezavisnost. Da, poklonjena, jer se te godine samo Crna Gora pitala da li želi da ostane u zajednici sa Srbijom. Posle sahrane državne zajednice Srbije i Crne Gore, odjedared kreće manijakalna potraga za vizualima novonastalne samostalne države Republike Srbije. Neću pisati o Ustavu, himni, zastavi niti grbu (sve se kosi sa zdravim razumom i što bi rekli, u komšiluku, "niđe veze").   

Ono što me je podstaklo na ovo pisanje je nacionalna avio kompanija. Na kraju 2020. godine, Vlada Srbije je donela odluku o dokapitalizaciji Er Srbija tako da je državno vlasništvo povećano sa 51 na 82 odsto, dok je udeo Etihad ervejza umanjen sa 49 na 18 odsto. Juhu! Rekli bi neki, da nije sve smrdljivo kada se to javno preduzeće pomene. Nekoliko ekonomskih stručnjaka je govorilo na ovu temu i svi su se složili da je tu nešto jako trulo. No, na stranu koliko odvajamo keša za tu kompaniju, jer, kako je neko rekao, to je "nacionalni ponos" države. Taj ponos je do sada, ako ne lažu brojke na netu, otpustio ili će, oko 400 ljudi. Verujem da će taj višak sada ponosno na već prepun biro za zapošljavanje ili na plate od oko 40.000. Te plate su na onim radnim mestima za čija otvaranja je država stranim investitorima dala minimun 3 puta više.

Nacionalno, a ponosno će Beograđane s visine da gleda i ovaj famozni, a neprocenjivi, jer se ne zna koliko staje, spomenik gariju davno preminulom. Mnogo je srpski rod on vazdigao, neki kažu, ajd da mu verujeTE. A onda kada se tog nacionalnog ponosa nakupi gladan narod može da se metne u metro, koji je još lepši(ji) ili u ona kineska leteća auta, koje smo u trampi za svinjske papke dobili. Ne šalim se, predsednik države je objašnjavao zaključanom narodu lane kako će nam drugari Kinezi dati ta vozila u zamenu za životinjske udove.

I dok čekamo da nas se sete, ako se sete, trudnice čekaju preglede u redu ispred zdravstvene ustanove po snegu i hladnoći. Onomad, ne tako davno, u ovoj osamostaljenoj i nacionalno osvešćenoj državi, bila je pokrenuta ozbiljna borba protiv bele kuge. Te su nam tako sa bilborda, između ostalog, poručivali "Dosta reči nek zakmeči" ili "Rađaj ne odgađaj!". I eto oni koji su "poslušali" preporuke danas se smrzavaju u poodmakloj trudnoći i to u državi čija je premijerka kao prvu korenitu promenu navodila sveopštu digitalizaciju, a sa ciljem da se život građanstvu olakša.

Kao država čiji se građani od 2006. uče nacionalnom ponosu, svake godine uoči Božića gori pola Srbije. Na lomačama, koje se postave za Badnje veče, pozavidela bi inkvizicija. Ali za đubretom, koji taj sveprobuđeni ponosni živalj ostavi, suze na oči tera malobrojnim radnicima komunalnih preduzeća ili samo onima koji stanuju u blizini zgarišta. Iz budžeta se keš sliva na račun Srpske pravoslavne crkve, verovatno kako bi crkvenjaci počeli da propagiraju nošenje maski u sveopštoj pandemiji, umesto dojučerašnjih lizanja jedne kašike i tvrdnji da će svevišnji spasiti narod, a ne oni koji su škole izučavali ne bi li ljudima život produžili (a za čije plate se ni blizu toliko para nije izdvajalo kao za bogomolju na Vračaru).

I posle više od godinu dana, u virus ne veruje 40 odsto građana Srbije, onda verovatno ne veruju ni u one sveže rake na grobljima. Mere koje su donošene i sprovođene po pravilu su bile političke, a ne zdravstvene. Utakmica, izbori, relaksacija mera, pa zatezanje, predsednik koji se kreće bez maske, a koji je sam bio bar dva puta u vrlo bliskom kontaktu sa zaraženim... I sve je to nacionalni ponos, kao i šizofrenija oko 5G i čipovanja, ali ne i opšta pobuna protiv pljačke radnika na internetu, poskupljenja, otimanja para na ime testova, otrova koji dišemo...

I mislim se, ovde je sve izgubilo smisao, odavno, pa tako je složenica "nacionalni ponos" ustvari "nacionalni sram". I nekako mi se na kraju nametne zaključak: Čega se pametan stidi, budala se ponosi...

Deda Mraze probudi Čudo

Dragi Deda Mraze, molim te da pronađeš Čudo, možda se dosađuje pa bi mu ja bila interesanta. Da se sa mnom malo poigra, onako kako čujem da ume: lepo, veselo i nadasve, a preko potrebno mi, opušteno.

Ova 2020. je u januaru obećavala i dati osećaj je potvrdila već mesec kasnije, samo što se zanela pa je u suptonom smeru vozila. Svih ovih 12 meseci hodam kao po žici. Puzim više, i taman kada napravim korak napred, spotaknem se pa ajd tri polja u nazad. Kao pri lošem bacanju kockica u jednoj od dečjih društvenih igara.

Da, da, svima je ova godina loša. Virus nas je "bagovao". Mentalno, emotivno, finansijski... Godina teškog preispitivanja, pronalaženja smisla u sitnim stvarima (ne jako sitnim, ne baš u virus izdanju). Godina odbacivanja i prihvatanja, surova u punom smislu te reči. 

Bilo je lepih momenata, skoro događaja. Ali po ustaljenom maniru, na jedan osmeh idu bar tri suze. Te u skladu sam tom novinom, počela sam da se pribojavam lepih stvari. Kako se približava kraj godine, sve me veća zebnja hvata. 

Za mene, kojoj je 2020. recesivne sremačke gene u dominantne preobratila, ovaj period je vreme spoznaja: svoje tvrdoglavosti, upornosti, odustajanja, neodustajanja... Ranijih godina sam sabirala u decembru sve učinjeno i zaboravljeno, ovog, toj listi dodajem i pitanje svoje napornosti drugima.

Pitam se da li bi Čudo moglo neku terapiju da mi prepiše. Da mi olakša mene meni i drugima. Da mi dozvoli da batalim kad treba, da pustim, a ne natežem...

Moglo bi Čudo u jednome da mi pomogne: da povratim i ono malo vere što sam u ljude imala.

Sinoć na ulici sretnem prosjakinju. Sedela je na nekakvim kartonima i u ruci držala korpicu sa čokoladicama, koje je prodavala za "koliko daš". Čini mi se da ima preko 60 godina, ali oči deteta. Smrznuti prsti i topli pogled. Uzeh čokoladicu i dadoh joj novac, a ustvari uopšte nisam htela proizvod. Pokušala sam da joj objasnim da ja želim da ona proda ponovo taj slatkiš. Ali ne, kaže nije u redu. Ona na nemačkom, ja na engleskom, pa malo na srpskog, ali iskoristila sam i svoj siromašni vokabular njegog maternjeg jezika.

Posedele smo malo na tim kartonima u nekoj, sasvim pogrešno skrenutoj, ulici. U trenutku kada sam polazila pruži mi ruku, prijateljski, poželela mi je dobro veče i mnogo sreće. Iako je vreme distanci zagrlih tu ženu kao najrođenije svoje. I tada shvatih koliko nam je obema bio potrebam zagrljaj. Stojimo nas dve tako koji sekund na 2 stepena u mračnoj ulici Berlina i uživamo u tom osećaju koji samo zagrljaj može da stvori, naravno onaj iskren.

Nosi me taj osećaj. Jer me je ova 2020. jako nepoverljivom napravila. Deformisala je u mnogome moju veru u dobro u ljudima. Postala sam kao većina: sve prihvatam kao istinu, a ne verujem ni ušta. A ne verujem, jer se bojim. Bojim se da sve istinito nije to i da mi je život ustvari u matrix izdanju.

Pa eto Deda Mraze, ako hoćeš, prepričaj ti ovo, možeš i svojim rečima, pa nek me se Čudo seti. Ne zbog mene, jer meni je sa mnom dobro (tako ćemo reći), već zbog ljudi oko mene. Dobar je to svet, pa je šteta da da im kvarim prosek.

I ako može, jer naši smo, jedno hektolitar nekog lepog burbona, za dezinfekciju uma i tela u ovo vreme raznih virusa, crva sumnji, mrava nemira i umornih leptirića...

Uspavani grad i festival u krematorijumu

 

Berlin je, posle 70 godina, noću počeo da spava. Virus je uspeo da ga "umiri". 

Grad je ovako "spokojan" bio samo u periodu između 1948. i 1949. za vreme jedne od prvih velikih kriza za vreme Hladnog rata, poznatoj pod nazivom "Berlinska blokada".

Naime, odlukom državnih vlasti 2020. uvedena je zabrana rada klubova, restorana, kafića, muzeja, galerija..., a od 23h do 6h ujutru ne rade ni prodavnice, odnosno kiosci. Grad u kojem se jednako živi 24 sata, sada mora prisilno da se odrekne titule - Prestonica noćnog života.

Berlin broji oko 10.000 lokala, koji su, do oktobra ove godine, radili celu noć. Jedan je od najliberalnijih gradova sveta, a svakako centralna tačka sve umetnosti sveta. 

Simbolično ili samo morbidno, ovogodišnji 49. po redu Džez festival održao se u Krematorijumu (!). Da, to je ono mesto na kojem se smrt u pepeo pretvara. 

Naravno, nije se tu uživo radovalo zvuku saksofona, nije bilo ni basista, a bubnjari, verovatno, glancaju palice u svojim stanovima širom sveta...Velikani džez muzike su se predstavili preko live stream-a.

Da se festival dešava moglo se zaključiti po otvorenoj kapiji gore pomenutog zdanja i outfit-om organizatora: sve do jednog u crnoj odeći, u onakvoj kakva se na posmrtne povorke nosi. 

U celoj ovakvoj postavci falili su samo Topalovići ("Maratonci trče počasni krug").

Kao ljubiljelj džeza, saksofona i festivala..., a u slavu svih neodržanih, sada malo o muzici, koja korene ima u Nju Orleansu, kao i o jedno devojci, njenom entuzijazmu, ljubavi prema muzici i neobičnom uličnom performansu.

Prema podacima iz raznih izvora, džez je nastao u afroameričkim zajednicama New Orleansa (SAD), krajem 19. i početkom 20. veka, a svoje korene povukao je iz bluza i *ragtimea, muzike za ples u kvartovima crvenih svetala St. Louisa i New Orleansa.

    * Jedan od tvoraca ovog žanra muzike za ples je bio Scott Joplin - https://www.youtube.com/watch?v=rBInnwV21DM.  

Džez je teško definisati, zato ga ja prihvatam kao koncept. 

Starac od preko tisuću ljeta, pod imenom Jazz vaspitao je, oblikovao i ohrabrio mlađe muzičke naslednike. Predmet mnogih istraživanja bilo je i samo značenje imena - jazz. Smatra se da je povezan s rečju jasm, američkim žargonom koji datira iz 1860. godine, što znači "polet, energija."

Džez baštine, neguju i unapređuju mnogi, izučava se u školama, akademijama, on usrećuje, rastužuje, ali razgaljuje... Ono što je sasvim sigurno, jednom Džezu nije vreme za pomen, a posebno ne da se festival u njegovu čast održi u krematorijumu.

Tog stava je i Kristina Tejlor (Christina Taylor), koja se ispred zdanja u kojem se festival održava, na trotoaru ispisivala nazive pesama i autore džez muzike, ali i imena iz sveta hip-hop muzike. Tim performansom pokušala je da ukaže za povezanost svih pravaca u muzici. Na jednostavan, interesantan i nadasve umetniči, kreativan i vrlo zabavan način ukazala je čast Džezu, ali i njegovim potomcima.

Istu tu mladu Amerikanku, sa trenutnim boravkom u Berlinu, ispratili su iz krematorijuma organizatori, smatrajući da njena ideja, da džez treba da živi, a ne da bude na pokrovu, nije interesantna.

Meni je taj stav više nego interesantan. Jedna žena, sa zelenom kredom u ruci,  uradila je ono što bi trebalo da rade organizatori jednog muzičkog festivala - da slave muziku i istu približe što široj publici.

 I to je taj Berlin: grad slobode, nesalomivog duha i velikog entuzijazma. 

Podržite ovu devojku i pratite njen sajt, koji je u nastajanju i čeka na sve nas koji podršku dajemo umetnosti:

https://www.yosoychristinataylor.com/?fbclid=IwAR0IvpPjdHR71ArIC4n_8_RQcbWPk3AnrJ1Qq3RgpBFKbJfWrHhvwix86Ec
  

Za završnicu ovog pisanja interesantnih par stvari:

26. februara 1917. snimljena je prva gramofonska ploča sa džez-muzikom, na kojoj su bile i dve pesme koje su ušle u istoriju džeza: „Dixieland Jass Band One-Step“ i „Livery Stable Blues“. 

Džez je na evropski kontinent stigao najpre u Francusku po ulasku SAD u Prvi svetski rat. Prvi koncert u Evropi održan je 12. februara 1918. godine u pozorištu Nanta, a održao ga je američki poručnik Jurop. Jurop, koji je komponovao jednu od poznatih džez pesama "One Patol in no man's land", ubijen je tokom turneje 9. maja 1919. godine u Bostonu u svađi sa članom orkestra. Mnogi smatraju muziku poručnika Juropa pretečom džeza.

U knjizi "100 godina džeza" predstavljena su 63 džez umetnika, dok su u knjizi "Savremeni džez" Roberta Tilia predstavljeni "džezisti" novijeg doba, kao i sama pojava  fri-džeza. 

Moja lista džez muzičara počinje ovako:

1. Majls Dejvis
2. Luj Armstrong
3. Djuk Elington
4. Džon Koltrejn
5. Net King Kol
6. Ela Ficdžerald
7. Čarli Parker
8. Rej Čarls
9. Karli Blej
10. Bili Holidej
11. Telonijus Monk...