Od trgovačke luke do grada koji je primer perfektno upasane moderne i klasične gradnje, prestonica Danske je savršen sedativ za, bar moje Balkanom istanjene, nerve.
Kopenhagen je grad biciklista, avanturista, umetnika, handmade zanatlija, IT stručnjaka, sanjara, vizionara, krune, ljubavnika, romantičara, strogo organizovanih poslovnih i ljudi slobodnih duhom, neimara i šnajdera koji pažljivo svakog dana prišivaju oblake na nabesko plavetnilo i boje sunce najfinijim nijansama žute, crvene i narandžaste boje.
Grad koji prija oku, umiruje najnapetije moždane vijuge, opušta zgrčene mišiće i leči upale uha nastale preglasnim auto sirenama, kojih se često „vataju“ jahači srbijanskih drumova.
To je mesto kaldrme, zelenila, kamenja namerno ostavljenih gde god se za isto ukazalo mesto i manjih brda koja sasvim ravnom gradu daju jedan drugačiji izgled.
Neću opisivati zgrade, jer je arhitektura stvar ukusa, ali ću izdvojite velike prozore koji krase kako poslovne tako i stambene objekte. I nećete verovati, niko u iste ne zaviruje. Žive ljudi svoje živote, gledaju u svoj dom i rade svoj posao. Ista stvar je i na ulicama. Hodaju ti Danci kao neki nesveti, sa svojim mislim, bez nadrndanog izraza lica i prateće mimike, ako ste im presekli put. Prvo pomislih da njih „rade“ neki čudni vetrovi i previše svetla, jer tamo je dan do skoro 23 sata, ali shvatih da ipak nije to.
Pomislih da je za to „nezainteresovano stanje“ krivo more, koje slabo slano i ne štipa kožu kada se voda na telu osuši. Ne, nije ni ono odgovorno, iako je gotovo identične temperature kao i temperatura vazduha, bar tog dana je bilo tako kada sam ja skupila hrabrosti i okupala se u „rukavcima“ Severnog mora.
Nije kriv ni kolorit. Iako se nameće utisak da je glavni gradski arhitekta neki ograničen lik te koristi svega par boja i njihove nijanse. Zastupljeni su „pigmenti“ opeke i zemlje, siva, tamno zelena i prijatna žuta. Isti čika je zaljubljenik i u prirodu pa je trave, stabala, ružičnjaka, nekih čudnih biljaka (ne onih smešnih) na sve strane... Sve se mislim moglo se to sve lepo izbetonirati ili bar postaviti behaton, pa udariti još koju zgradu, a ne ostavljati toliko prostora za kučiće i decu ili za roštiljanje (a i mašineriju za istu rabotu su postavili). Nije im taj tim stručnjaka baš stručan, rekla bih.
Postaviti kante za smeće sa sve pepeljarama na svakih 5 – 10 metara, pa stubiće sa kesama za kučeću kaku, pobosti u zemlju neka debla i od istih napraviti ekološko igralište za decu... ma previše je to jednostavno za ukus jedne provincijalke iz Srbije.
Ali, nije ni to odgovorno za opuštenost koja se oseća u vazduhu i na ulicama koje možete proći u kupaćim gaćama, a da vas niko ne pogleda ispod oka ili bar ne odmeri. Žene ne moraju ni grudnjake nositi, majice su sasvim ok, ni duge suknje ako voze bajs, jer će vam u međunožje ispod kratke suknje zagledati samo oni pristigli iz zemalja trećeg sveta. Grad u kojem se ne osećate kao roba, koji možete hoditi bez trunke šminke, a biće vam bez ikakvog snebivanja udeljan kompliment domaćeg mužjaka (ne, neće vas zvati na piće, tražiti broj telefona i sl., samo će potpuno iskreno na pristojnoj udaljenosti ukazati na pojavu koja mu se svidela).
Pregršt radnjica starih zanata krase ovaj moderan grad. Nije oksimoron, već idealno uklopljene old i new potrebe. U tom gradu neće vas osuđivati, ako kuvate sapun od životinjske masnoće, šta više, biće vrlo zainteresovani da nešto novo nauče. Biće ljubazni i da vam pokažu svaku biljku koju pažljivo gaje i kojima se hvale, a verujte imaju i čime.
Kopenhagen je mesto sjajne zabave. Ne, nisam obišla previše noćnih klubova ili partija, ako toga može biti previše. Žitelji tog grada žive odličnu žurku svaki dan i šalju dobre vibracije kada pored njih prođete. Tamo je nevažno sa kim odlazite u krevet i koga ljubite. Lične slobode i prava su stvar izbora i niko vas zbog istih neće osuđivati.
Slepilo je tamo odavno izlečeno i duginih boja ima na sve strane, a one nose odličan ritam.
Prevoz je odlično uređen, jednostavan i teško se možete pogubiti (čak ni meni nije pošlo za rukom). Reče mi jednom jedno divno biće, da ne znam da čitam karte sa tih novih tehnologija, i bi u pravu, ne znam, ali papirnu kartu odlično čitam, ako je ne zaboravim u stanu. Uprkos svemu tome, odlazila sam, šetala i vraćala se bez previše gubljenja.
I taman kada pomislite da ne može biti više sloboda i opuštenosti, upoznate
Kristijaniju. Da, da to je ONO mesto. ONO koje su umetnici ukrasili, open mind ispunio, a travari „zaparfemisali“.
I tu priči nije kraj. Ovaj grad jeste među prvih pet na svetu po skupoći, ali ono što dobijate za „dž“ nigde neće naći. To je spontanost koja je ufugovana među stare cigle i pločnik šoping mola.
Pisala bih još i o jednostavnim rešenjima koja olakšavaju svakodnevnicu građana, mostovima i mreži kanala, kojima je ovaj grad ispresecan, trajektima, pticama čiji se divan svuda čuje, savršenim muralima i grafitima, međusobnom poštovanju lika i dela art street umetnika, očuvanim klupama i znakovima saobraćajnim, o odsudstvu vandalizma, koje svedočimo po Srbiji, o pristojnosti... Ali eto neću.
Jedan od novostečenih prijatelja objasnio mi je da u Kopenhagenu postoji izraz koji savršeno opisuje stanje svesti i duha samih žitelja, a zatim i grada: „The Hygge“ po naški „udobnost“, ali više vole slobodan prevod koji glasi: „potraži svakodnevnu sreću”.
