Odgovornost i roditeljstvo

 

Tabanje građana u Novom Sadu, a u vezi sa Generalnim urbanističkim planom, bio je razlog pojedinim ljudima da me pitaju zašto reagujem na dešavanje u gradu u kojem više nisam. Zašto se ja bunim i reagujem na nasilje?!

Moj odgovor takvima je pitanje: A zašto ti ništa ne radiš i ne reaguješ na nasilje?

Na sreću, ima još ljudi, u tom gradu, u toj državi, koji se bune i ne daju se probi/polusvetu. No, neću ja o njima, a ni o onima jakima i jadnima. Ja ću o mom, u dijaspori, reagovanju.

Roditelj sam. Aktivista. Žena. Moja moralna odgovornost je da svojoj ćerki pokažem da se protiv nepravde, nasilja, tlačenja, ugnjetavanja, krađe, laži... mora boriti.

Jer, bolja je i uzaludna borba protiv svega navedenog, nego uzaludan život, koji vredi onoliko koliko ti fašisti odrede da vredi. Dok sam živela u Novom Sadu na mnogo načina sam pomagala društvu, borila se protiv nepravde i ukazivala na probleme, tražeći rešenja tamo gde ona moraju da postoje. 

Nije neskromno, već je činjenica. Iza mene stoje mnogi, koji će to svedočiti. A svedočiće i moja ćerka. Ona je bila sa mnom u mnogim situacijama: kada sam pokušala vetar da vežem, ali i kada sam od nefukcionalnih funkcionalne pravila...

Moje dete vaspitavam da ne ćuti na laž, nepravdu i lopovluk. Učim je da traži odgovore, ali i da ne laje, kao mnogi, sebe radi. Da uvek, ali uvek, kada može, mora i treba da pomogne, ali bez da očekuje zahvalnost ili uslugu za učinjeno.  

Ovoj planeti treba da ostavim osobu, koja će biti svesna sebe, odgovorna i neće kriviti druge za lične neuspehe. Neće joj ovaj svet pružiti mnogo čestitih ljudi, ali hoće pojedince, koji će joj u životu biti snaga i oslonac. Da bi prepoznala takve, mora da zna da se ne sme novcem meriti znanje, da se poštenje ne stiče na času fizičke kulture, a da se obraz najteže pere, čak iako mama pravi odlične sapune. ;)

Pred svoje dete ja mogu odgovorno i sa čistom savešću da stanem. A vi?

Vi, koji se krijete iza članski karti ove fašisoidne tvorevine koja uništava državu. Vi koji kupujete mesto u školama, vi koji okrećete glavu, jer vas se ne tiče, nije do vaše kuće stiglo, vi koji ćutite, jer ste uplašeni, vi koji lažete i kradete, koji muljate gde i kako stignete... Vaša deca vas gledaju i na vas se ugledaju. Loš će vam račun na kraju biti. Od vas takvih neće deca bolja biti. 

Bunim se, sada, na način na koji mogu. Šaljem sliku jednog društva, koje je bolesno i treba mu kolektivno lečenje, u neki drugi svet. Jer, moje dete će, nadam se da ne, poželeti u domovinu da se vrati. U onaj grad, kojem je su moji dedovi ostavili mnogo u amanet. Moji, koji su bili svesni društvene odgovornosti i borbe za dostojanstven život.

Moje je da bar na ovaj način podržim borbu ljudi, koji se trude da moje dete može da dođe u grad, koji nisu u potpunosti kolonizovali divljaci i kriminalci. Nema sutra jebi ga ima li smo preča posla, poput razmatranja geopolitičke situacije i izražavanje tuge zbog uništavanja Amazonskih šuma.

Ljudi lažu, sakrivaju, smeju (mi) se u lice. Misle da ne znam, da ne saznajem i da popijem baš svaki izgovor. No, moje je, kao majke, da svom detetu objasnim da sam/je bolja od svih takvih, pa taman joj rod bili. 

Moje je da se bunim na bahatost i da ga ne trpim, jer života za to nemam. Moje je da se izdignem od tih sitnih ratnika koji biju svoje izmišljene ratove na društvenim mrežama izbegavajući lične odgovornosti pravdajući se neimanjem vremena, jer se bore za "mir u svetu". 

Kada bi, samo, svako od nas bio iskren onoliko koliko traži od drugih, ovaj svet bi bio jedno divno mesto. Ali... Lepo kaže jedna FB poslovica: Nemoj sa ljudima kako oni sa tobom, jer uvrede se.

To je ta jedna važna lekcija! Nemoj, budi bolji, pravičniji, sa argumentima i znanjem... 

fotografije su preuzete sa FB (Bizaart i nepoznati autor)

 

 

Nemačka za početnike

Voz, Nemačka, jedna teorija zavere, cena takse za držanje pasa na godišnjem nivou, olujni vetar, kiša, jedna kuma i gradić kojem more fali... Bio bi najbrži opis jednog produženog vikenda.

Voz, koji se na pojedinim deonicama kreće brzinom i do 250 km/h, krenuo je iz Berlina i nas dve odvezao do Esena. Vožnja od 3,5 sata prošla je prijatnije nego ona koju pamtim na relaciji Novi Sad - Beograd. Nisam videla nijednu sagorelu njivu, žbunje koje se plete u šine, stabala, koja prete da će da se obruše, sve ijedna stanica je vidno obeležena, table sa nazivima su velike, čiste i sa svim slovima imena grada u koji voz pristaje. Pre nego li se uđe u stanicu, iz voza se putnicima daju uputstva, gde se dolazi, koliko ostaje, kao i koje su konekcije za dalje, za one koji putuju na neku drugu stranu, te im je važno da znaju kojim vozom/autobusom treba da nastave. 

Kako je u svakoj stanici ostao po bar 2 minuta, uspeh da upišem nazive mesta, koje mi se učiniše interesantnim, kako bih saznala nešto o njima. I baš tu kod prve table saznaš za jednu teoriju zavere, a za čije dokazivanje je gradonačelnik svojevremeno nudio i milion evra, ako je neko dokaže.

Radi se o varoši - Bielefeld. Naime, sve je počelo davne 1994. godine na jednom studenskom partiju.  Jedan gost je došao iz Bielefelda (?) pitali su ostali, jer niko od njih nikada nije posetio taj grad, te za njega nikada nisu ni znali. Igrom reči nastala je  šala "Bilefeld? Ne postoji tako nešto!". 

Najglasniji u toj šali bio je informatičar Ahim Held, već pomenutu rečenicu ("Das gibt’s doch gar nicht") pretvorio u teoriju zavere sa svojim poznanicima, a koja se kasnije preselila i na društvene mreže, a poseban značaj o opstanku iste dali su čitaoci ezoteričnih časopisa. Bez, tada, društvenih mreža, u obimu koji je danas, zaveri su "pomogli", te 1994, zatvoreni izlazi sa i na auto- put, a koji vode iz i u grad.

Mašta mladog informatičara i grupe, koju je okupio razvila je teoriju, koju je kasnije, kao metaforu/opis i bivša kancelarka Angela koristila u situacijama kada za nešto, iako, postoji mnogi tvrde suprotno. 

Biefeldska zavera je "živela" do 2019. godine. Kako bi se teorija upokojila, nakon 25 godina života, ponuđena je nagrada od milion evra. Taj novac bio je planiran za one koji teoriju zavere dokažu. Naravno, niko nije uspeo, ali bilo je preko 2.000 onih koji su iznosili najsimpatičnije dokaze. Kao tačka na tu "zabavu" u centru grada, od oko 340.000 duša, postavljen je kamen - spomenik umrloj teoriji.  

 

Drugi, ali ne manje zanimljiv, gradić je Bochum. Varoš, koja na svojoj zvaničnoj internet stranici ima izuzetno mnogo, za ukus jedne Balkanke, informacija o svim mogućim vrstama pomoći u vezi sa decom: njihovim školovanjem i zdravljem. Silne pogodnosti, od sporta, preko udžbenika, do besplatnih markica za prevoz. 

Ma važi! U Srbiji su ta "njihova" deca lepa za zloupotrebu u preizbornim spotovima, ali kada treba da im se pomogne,  ovi iz vlasti, moraju hitno tetki iz Kanade/Bugarske lek da odnesu. Eventualno će se naći neko dete da se smoči u sneg kako bi bilo spašeno.

No, Ima Bochum i posebnu taksu, a to je taksa za držanje pasa. Pas se tretira kao član porodice, te mora da ima sve neophodne ausvajze i karton imunizacije. Vlasnik ima svega dve nedelje da prijavi psa nadležnoj gradskoj službi. Ali, vlasnik psa mora istog odjaviti pismeno ili lično u roku od dve nedelje nakon što je isti prodat ili preseljen. Ako se pas daje drugoj osobi, pri odjavi se mora navesti ime i adresa te osobe. Prilikom prijave vlasnik dobija poresku markicu, koju mora vratiti poreskoj službi nakon odjave psa. 

Naravno da su Nemci o svemu mislili, te postoji i poseban deo, koji se odnosi na pomoć licima, kojima su psi od životne važnosti - poput slepih i slabovidih i drugih osetljivih kategorija.

Prema statutu o porezu na pse grada Bohuma, godišnji porez na pse od 1. januara 2019. za držanje je za jednog psa 168,00 evra, za dva psa je 192,00 evra po psu, za tri ili više pasa, vlasnik mora da izdvoji  216,00 evra po psu. 

Visoki porezi doprinose da nema pasa lutalica, jer ako znamo da Nemci vole da evidentiraju, niko se od vlasnika neće igrati sa kaznama, pa nabavljenog i prijavljenog psa pustiti na livadu obližnju, jer će mu kazna za isto biće minimun 10 puta veća od godišnjeg poreza.

Hamm (latinski Hammona) je nezavisni grad u pokrajini Nordrhein-Westfalen iliti NRW. Nalazi se na severoistočnom obodu oblasti Rur (učismo tu regiju iz geografije). Zanimljivo je da ima status velikog grada i to sa oko 180.000 stanovnika, te zauzima 44. mesto na listi najvećih gradova u Saveznoj Republici Nemačkoj. 

Ovaj "veliki" grad je instalirao fotonaponske sisteme na krovovima nekoliko imanja, privatnim investitorima je ponudio dodatne krovne površine uz naknadu za zakup, na kojima mogu da postavljaju i upravljaju fotonaponskim sistemima. Ali uz solarnu energiju lokalne vlasti su osmislile i sprovele projekat koji obuhvata i snagu vetra. Od 2015. vetroelektrana je "on-line" i na osnovu proizvodnje očekuje se da će park proizvoditi dovoljno električne energije godišnje za snabdevanje oko 200.000 domaćinstava. 

Sledeći je Gelsenkirchen. Ovaj grad je od super industrijskog postao grad opasnih navijača. To su oni koji prate fudbalere kluba Šalke 04, a kao najveće rivale doživljavaju navijače kluba iz Dortmunda, Borusije. Mnogo puta se desilo da su navijači oba kluba napravili ozbiljan cirkus nakon susreta klubova, a lane su navijači "Rudara" iz Gelsenkirchena napali i autobus sa svojim fudbalerima, jer ovi nisu baš valjano pikali loptu te ispali iz nekog takmičenja tu negde u susednoj varoši.

Ovaj grad je do industrijske revolucije, 1840. brojao oko 6.000 glava, da bi 1900. broj stanovnika porastao na 138.000. Ugalj je ceo ovaj kraj obogatio i privukao je mnogobrojne radnike iz celog sveta, ali... Rudnici su sada zatvoreni na 99 godina, a u cilju očuvanja planete.

Bio je Gelsenkirchen, početkom 20. veka najznačajniji industrijski grad u Evropi, te je zbog toga i nazvan "Gradom hiljadu vatri" (Stadt der 1000 Feuer). Tokom Drugog svetskog rata često je bombardiran od strane saveznika, jer je bio centar ratne industrije. U savezničkim borbardovanjima uništeno je tri četvrtine Gelsenkirchena, a i danas se mnoga skloništa mogu naći u gradu. Neke od  zgrada administracije, Hans-Sachs-Haus u centru grada i dvorana u Bueru, imaju skloništa koja su u skoro istom stanju kao i za vreme rata.

Sa zatvaranjem rudnika, ovaj grad je zabeležio rekordan broj nezaposlenih, a prema statistikama ovde je nekoliko decenija za redom, bila najveća nezaposlenost u SR Nemačkoj. U pokušaju da se oporave, lokalne vlasti su uspele da se izbore i postave najveću solarnu elektranu. 

U Gelsenkirchenu se nalazi najveći dimnjak, rudarski, u Nemačkoj, a visok je 302 metra, kao stadion Šalkea, Veltins-Arena, koji je okarakterisan kao najinovativniji stadion sagrađen poslednjih godina. Na njemu se odigralo nekoliko utakmica SP u fudbalu 2006.

Interesantan gradić, ali po standardima Nemačke nezavisni veliki grad od oko 125.000 stanovnika, je i Volfsburg koji se nalazi na istoku Donje Saksonije. Osnovan 1938. godine i to kao sedište fabrike Folksvagen. Sa trenutnim brojem stanovnika on je peti je po veličini grad u toj regiji. 

Ovo je jedan od retkih nemačkih gradova, koji su osnovani u prvoj polovini 20. veka. Inače, do maja 1945. grad je nosio naziv Grad KdF-Vagen, a zamišljen kao mesto stanovanja zaposlenih u fabrici Folksvagen, u kojoj se proizvodi o KdF-Vagen – kasnije VV Buba. Za razliku od gore popenutog grada dimnjaka, u 2010. godini bruto domaći proizvod po glavi stanovnika bio je najveći od svih nemačkih gradova.

U samom centru grada nalazi se predivan i ogroman muzej nauke - Phaeno izgleda kao svemirska letelica koja je upravo sletela. Oslanjajući se na svojih deset "stopa" u obliku konusa, betonska konstrukcija duga je 154 metra. Ovu zgradu dizajnirala je arhitekta Zahe Hadid, a nastao je kao pobednički projekat sa međunarodnog konkursa održanog 2000. godine. Ono po čemu je ovaj muzej još jedinstven je broj fenomena prirodnih kojima se bavi i ljudima pruža mogućnost da se sa istim bolje upoznaju - od smrznutih senki do vatrenog tornada.

Nakon 270 minuta stigosmo do odredišta - Recklinghausen. Divan grad, koji je prebacio preko broja 100.000 kada se radi od dušama koje tu žive. Gradić koji u svom starom delu podseća na mediteranski grad. Jedino što nema, jeste more, sve drugo pažljivo gaji. Na sajtu tog mesta navode i da će morati da poseku dva bora, jer smetaju gledanju u zvezde. Tri puta čitam silnu zabrinutost u tekst prenetu i mislim se, šta bi da im more nije na 500 kilometara, kada u ovakvoj situaciji oni se pravdaju za dva stabla.

Ovi SrbiDIjanci posekoše pola Fruške gore i avaj, možda će se orlovi potresti i par desetina ljudi i kraj. A ovi sve na internet stranicu gradske uprave "meću" tekst u vidu ozbiljnog izvinjenja za budući rad motorne testere.

 

Nije svaka kap teška

ilustracija: http://www.clipartbest.com/rain-drop-cartoon

 

Praveći šalu da mi je potomče tajfunskog karaktera, naleteh na naslov "Sturmtief „Nadia“ sorgt für turbulentes Wetter". A, što bi u slobodnom prevodu značilo da orkan Nađa mrači i oblači, više odvlači, jer duva silovito i neprestano. Ovaj vetar praćen je i kišom, što je za Berlin sasvim očekivano. Ovde se čovek brzo navikne da piški hlorofil, lako nakupi kamenac iz vode po šupljinama u telu, ali postoji i mogućnost da će mu se pojaviti plovne kožice.

Kada to prihvati, osoba je integrisana.

Kako ja još nisam u tom stanju, zagledah se u prozor, koji je prekriven kapljicama. Odavno je veče, pa svetlo iz stana tim kapljicama daje magičnu lepotu. Svaka je jedinstvena. Različite veličine i oblika lome svetlo kao da to svesno rade. 

Kada se bolje zagledam vidim svoj odraz u njima. Malecni, ali odgovara originalu. Te kapi su čarobne i užasno osetljive. Kada prstom spojim jednu sa drugom, one postaju majušna reka. Prirodne nauke bi objasnile fenomene pomenute, ali je meni draže da ih doživim kao živu materiju, koja je rešila da okiti moj prozor drugačije nego onaj kod komšije.

Oduševljava me, plaši, umiruje, ali i čini srećnom sva voda na ovom svetu. Najdublje poštovanje gajim prema njoj. Svi kanali u ovom gradu, jezera, reke su uslovile gradnju i razvoj Berlina. Teško se voda može ukrotiti, možda se može umiriti, ali samo na kratko. Brzo ona pokaže svoj karakter.

Sve te kapi po prozoru krase mi veče. I zagledam se u njih i čekam... Ne znam šta, ali me smire i odvedu u neku drugu dimenziju, gde svaka od njih ima svoj život, prijatelje, ljubavnike... Onda me obuzme tuga, jer im je vek trajanja ograničen.

Ali, bile su mi tu i pravile društvo i zahvalna sam im. Retko i da nosim kišobran, jer gotovo i nema smisla. Kiša ovde više pljucka, nego što pada. Orosi kosu i lice, pokvasi noge, a ako imate šuplje patike i okupa prste na nogama. I meni je sve to sasvim OK.

Volim da osetim kišu na licu. Nikada me nije kap ošamarila. Ona miluje, na poseban način. Hladna je i iznenadna. Šok koji izaziva je, najpre, neprijatan, ali pređe u slast. Kod mene izaziva radost. Volim kada mi klizi niz obraze. Nežnija je od najnežnijeg dodira. Ne golica, mazi. Potpuno je posvećena brazdama na koži. Prelazi preko njih temeljno, nepropuštajući nijednu poru, dlačicu, rupicu. 

Volim kada mi se zadrži na trepavicama. Nije kao suza, ona je teška i bolna. Kišna kap oku daje sjaj. Ona je prirodni ukras, poput nakita. Svetluca i tera oči da svet gledaju kroz neobičnu prizmu. 

Volim tu vodu nebesku na svakom telu tela.Volim da me ohladi, jer tera moje ćelije da se probude i rade brže. Ta mi kiša crveni obraze. Jurim kroz tu kišu, ali sve se više učim da koračam polako i da u njoj uživam u potpunosti. 

Jer, kiša me nikada nije povredila ma koliko silovita bila, nijedna kap me nije bolela, a mnogo ih je bilo. Ljudi se sklanjaju od pojava koje nisu opasne, ali ne od onih koje im štete. U munjama i gromovima ne bih uživala na taj način. Ali oni, opet, više strahopoštovanja izazivaju, iako mogu biti smrtnosni...

Još samo da se na vetar naviknem, pa da ne moram birati kojim kišama ću šetati.

Sosa iz Srema sa prebivalištem u Berlinu

 (ilustracija preuzeta sa neta)

Sosa iz Srema je i zvanično, neko vreme, auslender... Biti stranac u stranoj zemlji je činjenica i nije promenljiva kategorija, sve i da državljanstvo dobijem. Ta je istina mnogo prihvatljivija, od one - da sam se strancem osećala u matičnoj državi. 

U trajanju ulazne vize mnogo sam stanja morala da promenim, na mnoge stvari naviknem, dosta toga da prihvatim... Najpre sam morala da iz glave izbijem pomisao da je sasvim OK čokoladom "obradovati" osobu iz državne uprave, koja za svoj posao dobija platu. To se ovde zove mito. Kako li bi nemački zakon okarakterisao koverat sa najmanje 500 evra, koji se isuviše često, deli po srbijanskim javnim upravama, bolnicama, školama... ?!

Nemci vole termine. Vole ih, rekla bih, možda i više od sunca, koje im nedostaje. Za izradu ili zamenu dokumenata, prijavu na adresu, otvaranje računa u banci... za sve je neophodno kliknuti minimum tri puta na određenoj internet stranici. To i nije tako loše, jel? Ali, na svaki taj termin se čeka od nedelju dana do tri meseca. E, tako me Nemačka strpljenju uči!

Za nekog ko potiče sa Balkana, strpljenje nije vrlina kojom se ne može pohvaliti. Jer, čekanje u redovima srbijanskim poslednjih nekoliko decenija, nije bilo treniranje strpljenja, već isključivo, obuzdavanja besa. Ono što su me službenici u matičnoj državi naučili je da mi je UVEK falio jedan papir. Te, poučena tim iskustvom, u berlinske institucije uvek odlazim sa bar tri dokumenta viška. Te za prijavu adrese, ja ponesem i detetov karton imunizacije. Šta znam, možda će trebati radi nekakve statistike, koja obuhvata broj onih koji su primili vakcinu protiv malih boginja u prvoj godini života u tom delu gradu. Da, da, nije im u Upravi trebao taj podakat, ali neka, negde će zatrebati.

Takođe, ti termini znače i da ćete doći na red u ono vreme kada ste iskali da vas prime. Ne može da se desi da, dok čekate prijem, krene kolona rođaka, kumova, svastika ili šogora koji će preskočiti njih 172. koji su još pre petlova stigli do, recimo, policijske stanice, kako bi dobili potreban broj radi izrade dokumenata. A vole Nemci i da uteftere koliko nas je u toku dana iskalo određenu uslugu.

Protekli period je u moj život uveo i par divnih žena. Sasvim običnih, a opet neobičnih, toliko nesebičnih i vrlo nezahtevnih. Ovo početno vreme mi je pokazalo i koje frustracije nosimo svi mi pristigli iz zemalja ex Jugoslavije. Takođe, otkrilo mi je i sve tuđe "bolesti" za koje leka nema, a nisu bile vidljive u domovini, jer je ona odavno država ozbiljno oštećenih ljudskih komada.

Kada si daleko bliže vidiš! 

Izbijala su iz mene nezadovoljstva, brižno sakupljena u prapostojbini mi. Te su sesije bile iznenadne i potpuno neočekivano strašne po moj mentalni sklop. Očekivanja da će svi migranti sa govornih područja koja razumem, imati jednaki stav prema životu, koji su ovde započeli i onom, koji su ostavili, su teška budalaština. Jer, ljude ne menjaju granice već njihova volja da budu bolji ili bar manje kreteni.

Ali! Lepo je uz hleb, ako nisi previše izbirljiv po pitanju te namirnice, kupiti i buket ruža za oko 2 evra. Pa ti dan bude obojen fabrom cveta, a ne ljudskom sebičnošću, prenemaganjem ili zakukavanjem, jer eto "strance baš i ne vole". Setim se često, onih jadnih migranata na granicama srbijanskim i poziva na linč od strane raznih sa čudnim geografskim poreklom. Svi ti ljudi, izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana..., su silno želeli i žele da napuste Srbiju, kao što su to ex Jugosloveni uradili. Te mi ta mržnja nije jasna, a posebno neprihvatljiva.

Ono što migrantski život, bar ovde, pruža je da pojedinac izgradi potpuno novi imidž.  Pa tako isti nikada, niko i ništa nije bio, znao i učinio dok zemlju berlinsku nije zakoračio. Ne znaju ljudi da sebe svuda sa sobom nosiš i nema tog vetra, koji će oduvati karakter. Nema te kafene, koja može da promeni ono što čoveka deklariše i što jeste postao.

Ovde je zelenila u izobilju, mislim se: Vesić bi odlepio, kada bi video da stabla odbacuju lišće čak i na trotoar, a medicinska marihuana je vidno istaknuta i legalno se prodaje u svakoj trafici. Oni koji žele da se oprobaju u poslastičarstvu na raspolaganju imaju pet vrsta belog šećera koji se rastapa u zavisnosti za šta se koristi. Te tako postoji šećer za džem, pa onaj za kafu, ali i za krofne koji se najslabije rastvara. E ni so nije lako kupiti! Koliko zemalja na raznim morima "živi" koliko je soli i na policama u najrazličitijim bočicama. 

Dve su stvari od izuzetne važnosti ovde: plaćati RTV pretplatu i dete slati u školu. Tako sam i ja svoje Čedovište u instituciju upisala. Kao što već napomenuh, na termin sam otišla ozbiljno pripremljena. Pohvališe me, a ja preponosna, kao da ja treba da uđem u razred sa tinejdžerima. Sekretarica škole, želeći da nam olakša komunikaciju, pozvala je zemljaka nam, ali iz NiŠ. Ljubak neki čovek, ali kao što govori maternji, loše, isto se tako služi i nemačkim jezikom. Te smo nas dve uspele da rešimo sva "sporna" pitanja: ona lošim engleskim, a ja super lošim nemačkim.  

No, dete već mesec ipo ide u integracijski razred, gde na času muzičke kulture udara u razne tamtamove, a na fizičkom mlati hokej. I da, nema razbijenih glava i modrica, iako su im i ozbiljan pak dali. Kakvo poverenje!

Potpisah tonu papira, nekakvih saglasnosti, od toga da može sama od škole do kuće da dođe, do toga da sme da jede čak i meso, upisali su i na šta je alergična, jer u školi i ozbiljnu ordinaciju imaju čak i lekara (ali nije "naški").

Ali, ne nađoh kobasice! U svaki dućan koji uđem potrošim bar 20 minuta na čitanje etiketa, pa prevođenje izloženih bar 40 raznih mesnih prerađevina i ne usudim se više ni da išta od toga kupim. Nabac se tih kobaja, da me duša prosta vojvođanska boli, a sigurna sam i da su me Slovaci već urekli za to huljenje. 

Nađoh i jufke, kod nas poznatije kao gotove kore za pite i gibanice, Lane (bez srne), paštete, bananice i mančmelo... Dobih i adresu dućana u kojem mogu čvarke pazariti i ajvar, jer, ne možete ni da zamislite koji kulturološki šok živim bez tečnog jogurta. 

I mislim se, kada ovako na mlečni proizvod zapenim, kako je život mnogo lep... Još se ne opustih skroz, jer ja ipak iz Srbije dolazim, a tamo smo vazda bili u pripravnosti od nekog rata. Često sam ruke čvrsto uz telo držala da mi neko ne zada udarac u pleksus ili podbode rebra. 

Ovde sam naišla i na divne prodavce, koji slušaju moj loš nemački i ispravljaju me u govoru. Naučili su i da ću ih pitati šta su juče radili, iako je to po nemačkom standardu zadiranje u privatnost, a nije baš da smo drugari, ili da ću ih potpuno suptilno ubediti da mi kažu kako su dve korpe za šapurike, na ulici nađene, najlepša stvar koju su videli. 

U banci, na još jednom terminu, sam upoznala jednu mladu službenicu, Sirijku, koja mi je uz sve potrebne informacije u vezi sa tek otvorenim računom, dala i one u vezi sa opstankom u Berlinu. 

Ima tu još divnog sveta koji mi se nametnuo i ušao u svakodnevnicu. Lepo je imati nekog da sa tobom ćuti na naš napaćeni balkanski način, ali bez foliranja i muljanja, divno je upoznati strance koji prednost daju funkcionalnosti, a ne estetici, a još je lepše distancirati se od loših, frustriranih i lažljivih ljudi. 

Prva ulazna faza polako prelazi na sledeći nivo...

Virusolog, filmski kritičar i ekspert za šamrolne - 3 in1

 

Sve manje razumem ljude sa kojima se susrećem... I mislim, već neko vreme, da je možda rešenje u socijalnoj distanci. Do sada je samo fizička distanca bila mera u prevenciji, no, ja uvodim i ovu društvenu, sebi, zarad očuvanja mentalnog zdravlja i kao prevenciju čiru na želucu.

Gotovo dve godine je od "pronalaska" virusa koji blokira normalan život. U tom periodu iznikao je korov koji skoro neće biti uništen. Čak i oni za koje sam bila uverena da neće podleći, primiše pelcer idiotizma, koji je kao na sterodima, hranjen prepotentnošću i ličnim samouverenostima, ali bez ikakve osnove i opravdanosti, od iole normalnih napravio ljude kojima najradije ćutim.

Nakon takvih susreta ne mogu mozak oprati ni lični prostor dezinfikovati, jako dugo. Dubinsko pranje, moje, posle susreta je, poput pokušaja da iz trabanta izbijete miris prosutog paprikaša 1986, loš i neuspeo.

Dve godine slušamo stručni kadar kako pokušava da objasni zašto se treba vakcinisati, šta rade maske, zašto treba prati ruke, ko može i ko bi morao da se pelcuje....

I posle dve godine čujem, od iole mislećih, kako bi svako trebao da ima izbora, da sam izabere hoće li ili ne da se vakciniše... I kako to izgovore, meni u glavi faca jednog mučenika stručnjaka, koji nakon takve izjave, pokušava da se udavi u čaši s vodom. 

Ti često govore i kako su i vakcinisani i nevakcinisani jednako dosadni! 

Ma važi!

Naporan mi postao taj, svemisleći narod, više od onih koji keš za antivax reklame i propagandu dobijaju. Ovi su, šatro, urbani, savremeni, internet opismenjeni, ali se mora, po pitanju virusa, imati svoje mišljenje i pravo! 

Ma važi!

U tu grupu napornih ulaze i oni koji nisu dosledni svojim stavovima. Te se sa manje poznatim ljudima valja ubeđivati, no, ako je reč o osobi koju duže poznaju, prolazi i ćutanje ili će se u razgovoru, koji može biti, zamisli i neprijatan, promeniti tema. Kao ništa se nije desilo i dalje smo dobri, iako si debil!

Da, znam, socijalna distanca... To mi je činiti...

A u međuvremenu, ponovo Kosovo izbija na prvo mesto liste Top10 uvek aktuelnih tema. Budi se nacionalni bes zbog auto tablica, Srbija se na Jarinju ovih dana brani, a svemu tome je predhodilo kačenje držvnih zastava, na lane ustanovljenom domoljubnom prazniku. 

I ovde se javljaju eksperti... Sve sami stručnjaci sa ne više od 4 razreda srednje škole. Da ne grešim ima i onih sa visokom stručnom spremom i to onom, po pravilu apsolutno nebitnom za opstanak čovečanstva. 

I tako dobisno timove stručnjaka koji će ćirilicu na administrativnoj granici odbraniti uz pomoć ovih koji se u sadržaj vakcine razumeju, a njima će logistiku pružiti oni treći koji smatraju "da treba da postoji pravo izbora".

Ti treći, doduše, su kao krem ovog društva. U sve se mešaju, a tek što kapiraju, jer su eto malo sveta videli, barataju internetom i nešto iskustva imaju. Najbolje se razumeju ono što narod hlebom ne hrani i nije deo socijalnih potreba niti su, realno, u pet osnovnih ljudskih neophodnosti.

Energija koja se ovde rasipa na nešto zbog nečega, bi osvetlila planetu, samo kada bi se valjano iskoristila. Kako bi lepo i korisno bilo da se mogu egoizam, samoživost, prepotentnost i arogantnost pokupiti kao kajmak s mleka pa se valjanjem pretopiti, oplemeniti razumom uz dodatak relevantnosti... 

E, ali ovo je loš SF film i neće se naborani, limeni, laserima naoružani likovi izboriti za dobro, jer takve nakarade sede u baš onima, koji smatraju da svi imaju pravo izbora, posebno kada se radi o virusima i bolestima.

Da ne bude zabune, čovek ima pravo da izabere partnera, voće na pijaci, prezime... Ali nema pravo da urušava civilizacijske tekovine, jerbo mu se može pravdajući postupke i stavove demokratijom.

Neki dan su paraziti u jednom lokalnom parlamentu doneli ODLUKU da su trudnice i porodilje, zapravo, teret ovog društva. Te tako možete da jebete, ali bez da se fotokopirate! Jasno?

I nije se o tome mnogo divanilo, nisu se nadigli FB ratnici ni gore pomenuti filmski kritičari, ni antivakseri, aman niko.... Nisu ni ovi Jarinjičari u to jadno vojvođansko mestašce otišli da priupitaju zašto takva odluka, a ne... Valja se kurčiti na GRANICI, komentarisati filmovi i serije, suprotstavljati savremenoj medicini...

Socijalna distanca od svih! Mogu ja bez Kosova, mogu i bez "Igre prestola", a mogu i bez ovih što će da mi valjaju lekove za konje, dok istovremeno tvrde da je virus smešan...

Loši ljudi, prijatelju moj... Loši ljudi dišu i uzdišu... Zato, socijalna distanca... Nemam više mesta u kanti za sve one koji su 3in1, one koji na mufte rešavaju život, koji trunke sramote u sebi ne nose, ali su izgradili ego, koji ni cela klasa mladih psihijatara ne bi slomila. Nemam strpljenja ni za ove, što smatraju da im je društvo dužno, jer su im bulje zlatne, a realno iste im ni ukućani ne ližu...

Muka je ovo ovde, glib i jad. 

Možda je najbolje ovo društvo da se opiše kao ona "govnara" na Beograskom keju u Novom Sadu: lepo spolja izgleda, impozantno i, rekao bi čovek, nešto radi, a realno samo SMRDI koncentrisano i vrlo prepoznatljivo!

Himnom protiv virusa i do nacionalnog imuniteta

"Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod!.."

Oriće se 1. septembra iz "zvučnika" u oko 1.800 obrazovnih institucija u Republici Srbiji, reče ministar prosvete (i ne ispade glup)! Još jedna "nova normalnost". Nakon godinu ipo dana učenici ovu školsku godinu, bar bi trebalo, počinju na tradicionalni način: idu svaki dan u školu i očekuju ih časovi od 45 minuta. 

I to je tako divno!

Svečani trenutak svakako treba obeležiti na najspektakularniji način: intoniranjem himne! Kako drugačije u zemlji bezubih i kvazi intelektualaca?! Osećam se, kao roditelj đaka, gotovo jednako ponosno, kao mater osvajača olimpijskog zlata... Ma ne, sprdam se... Jer se i država sprda sa nama, pa da se uključim u igricu.

Pre nego li se vratim "na" himnu, koja mi je posebno bolna tema, da pomenem da Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije  najavljuje PROTEST koji će se održati 31. avgusta, dva dana pre muzičkog spektakla, ispred republičkog parlamenta, kako bi ukazali, po ko zna koji put, šta sve smrdi u obrazovnom sistemu ove države. 

Znači, nastavno osoblje, koje je, između ostalog, loše plaćeno, treba 1. septembra da pojača ili utiče na stvaranje nacionalnog ponosa kod učenika. Treba da objasni deci da se tokom intoniranja svečane pesme stoji i ne čačka nos, već sa suzicom u oku i ljubavlju u srcu ćuti i voli država, koju, realno, ne interesuju ni đaci ni nastavnici.

I opet pre himne, da se podsetimo kakvi su uslovi u školama u kojima treba da zagrmi jedan od simbola države. Pa, loši! Samo u beogradskoj opštini oko 20 odsto škola nema salu za fizičko, toalete po Srbiji gotovo da nema svaka treća škola, ne računam poljski wc i čučavce... toplu vodu, sapun i toalet papir gotovo nema nijedna... Ali, će se himna intonirati!

Pitanje je kako? Ima li para u budžetu da se uloži u opremenu - razglase i to u onim objektima u kojima nema normalnog grejanja, već se na furune deca "zagrevaju"? Ili će nastavnici himnu puštati preko svojih mobilnih telefona sa youtuba? Možda će neki nastavnik morati i da zapeva, jer manje novca to rešenje iska. A, sigurna sam da među tim kadrom ima i poslušnika, te neće resornog ministra razočarati.

Početak školske godine bi trebalo da nas vrati u vreme pre pandemije... Uh, gotovo sam sad ja zasuzila, ali ne, opet se sprdam. Jer se vlast odlično zabavlja...

(izvor: www.euronews.rs - u vlasništvu države je, te im je verovati što se brojki tiče)

Brojke kažu: mnogo je nevakcinisanih u obrazovanju. I oni takvi treba da nam decu podučavaju?! Država, od koje isti traže novac, bolje uslove za rad, razrede sa manje učenika..., NE VERUJU i NE SLUŠAJU sistem kojeg su deo.

Pa šta u ovome nije kako treba? PA SVE! Prema ovoj ilustraciji može se zaključiti da što je veći stepen obrazovanja to je i veći procenat vakcinisanih. Znači, oni sa 4. razreda srednje stručne spreme, kojih je gotovo najviše u predškolskim ustanovama, su "pametniji" od visoko obrazovanih, kojih je najviše na fakultetima. Iliti, jedna negovateljica "bolje zna" od doktora nauka!

U takvom polupanom sistemu, država natura još i himnu! Bolje da je umesto nje uvela obavezno vakcinisanje prosvetnih radnika i svih zaposlenih u obrazovnim institucijama. E to bi bio nacionalni ponos! Ovako sve izgleda kao loš vic...

Jer, ako jednog vaspitača boli patka da posluša lekare/epidemiologe i usvoji zvaničan stav države, zašto bi mu ista ta država obezbedila bolje uslove za rad?

Neću sada, opet, o debilnosti onih koji se negiraju postojanje "najsmešnijeg" virusa, neću ni o tome što deca - inkubatori predstavljaju pretnju onim kategorijama koje ne mogu da se zaštite vakcinama, neću ni o tome što će isti taj kadar nevakcinisan pomoći da se "zavera farmaceutske mafije" raširi velikom brzinom da će učenici, već koliko u oktobru, preći na on -line nastavu...

A sad himna...

Prvog dana nove školske godine ponosni da budu Srbi i to oni koji veruju u boga. Svi drugi da ustanu u čast ovim prvima, jer himna ipak nije za sve. Nije ona za pripadnike nacionalnih zajednica, ateiste, građane... Himna je za one koji se deklarišu po nacionalnoj osnovi i vernici su. Ovo je država apsurda i to znamo, a ovo sa pesmicom je još jedna pokazna vežba višedecencijskog zamlaćivanja širokih narodnih masa.

Himna zapravo pokazuje stvarni stav vlasti: zajebi ti stav struke i učenih, mani ti šta pričaju oni koji su minimun 15 godina utrošili na škole i nauku, taj bog Srbe spašava, isti gari ih je održao, Srbe mislim...

Ne znam samo da li im je neko, državi i narodu tom verujućem, kazao da, samo u nemačku ambasadu, ovih dana po vizu treba da ode  520.000 osoba! Zato će moje dete Zubić Vili da se pokloni, jer je realno od nje više avanzovala 😉

Uz one jarbole, brata Žiromlata, konjanika u Novom Sadu i još tucetom budalastih rešenja, a u cilju jačanja nacionalnog identiteta, došli smo do nacionalnog srama.

Bože pravde, ti što spase

od propasti dosad nas,

čuj i odsad naše glase

i od sad nam budi spas.

 

Moćnom rukom vodi, brani

budućnosti srpske brod,

Bože spasi Bože hrani,

srpske zemlje, srpski rod!

https://lyricstranslate.com

Bože pravde, ti što spase

od propasti dosad nas,

čuj i odsad naše glase

i od sad nam budi spas.

 

Moćnom rukom vodi, brani

budućnosti srpske brod,

Bože spasi Bože hrani,

srpske zemlje, srpski rod!

https://lyricstranslate.com

Bože pravde, ti što spase

od propasti dosad nas,

čuj i odsad naše glase

i od sad nam budi spas.

 

Moćnom rukom vodi, brani

budućnosti srpske brod,

Bože spasi Bože hrani,

srpske zemlje, srpski rod!

https://lyricstranslate.com

Nepismen o pismu, a glup o pameti

 

Istraživački novinari u Srbiji, čast izuzecima, baš su izuzeci, su poput likova animirane i poluretardirane serije za decu. Gomila tih samouverenih predstavnika "sedme sile" kao da su u srbijanskoj verziji Dore istraživačice i majmuna Čizmice. 

Reče mi jednom neko da svi za pare rade. So true!

Slika medija, u ovu grupu ne svrstavam ona toksična sranja šta elektronskih šta štampanih izdanja koja propagiraju fašizam, nasilje i laž, a obojeni su bojama radosti i slobode, je jadna!

A, takva je, jer su ljudi koji u njima rade to dozvolili, opet čast izuzecima. I da ne pominjem te izuzetke, shvatite da do 30 ljudi u ovoj zemlji obraz nije prodalo niti se uvlači fašisoidnim vlastodršcima. To smo rešili, znači dva ipo "tuceta" ljudi čestito radi posao.

U pomenutom crtaću glavna junakinja pita decu gde se nalazi, recimo, tunel. To traženo je iza nje. Ona ćuti koji sekund, ostavljajući vremena deci da histerično odgovore kao da će ih pomenuta čuti. 

E tako i ovdašnji novinari: 

• Evo vest!
• Gde je vest?
• Meso poskupelo, gore deponije u celoj Srbiji, banke uzimaju silne provizije za nešto i zbog nečega, šta radi Palma? koliko brojimo iseljenika? poskupela struja, koliko ih je tokom leta stranački uhlebljeno po javnim preduzećima....
• Nema vesti! Hoće Kinezi da nam razjebu prirodu!
• Eno pustoše Frušku goru, reke su deponije, smrdi u Novom Sadu ona govnara na Beogradskom keju toliko da amonijak rastapa plombe, Dunav je septička jama...
• Litijum, sestro, litijum 
• I šta se dešava?
• Ne znam, ne pišem ja o tome. Ja tako malo o i u lokalu, više močam bulju u reci ili se vozam
• A, ok, znači litijum!

Ukratko stanje stvari u Srbistanu. Nije vest ni što poslodavci u svojim oglasima kao pogodnost, navode i REDOVNU PLATU. Opušteno i bez srama. Odavno smo otupeli na pitanja koja se tiču reproduktivnih organa žena, ali da te robom smatraju nisam očekivala.

Isti ti novinari, navodno, ukazuju na propuste u "visokoj" politici, lokal zaboravljajući kao i standard građana, broj siromašnih i gladnih, nakaradni sistem po raznim institucijama tkz. servisima građana... sve već pobrojano.

Ti što se u istinitost kunu su, listom, na sisi režima u vidu kako javnih servisa tako i novoformiranih medija. Da, da svi rade za pare!

Autocenzura je sjajna izmišljotina, ali u suprotnosti sa novinarskim kodeksom. I reče mi jednom neko da se ovde promene neće desiti dok se na ulici krv ne pusti. Evo pre koji dan umalo da se to i desilo u Petrovaradinu. Ali to nije rešenje, to je poziv ovoj mafijaškoj državi da na narod baci još koji kamen.

Rešenje su ti novinari, ne oni izuzeci, već ovi drugi koji se deklarišu kao objektivni. Da prestanu da se sakrivaju iza onih koji su pokupovali u ovoj državi sve i svakog. Da batale sitna govorkanja uz rakiju živeći od "slave" koju su pokupili devedesetih i ranih 2000. te jašu na izbledelim lovorikama ubeđujući još samo svoje ukućane da iza njih nešto i ostaje.

Zbog slike koju stvaraju u ovoj zemlji poznatijoj kao "Ekonomski tigar" odlazi svaki dan bar 20 porodica. Samo u nemačkoj ambasadi broje 510.500 osobu koja će da se iseli iz Srbije. Ej, to je samo Nemačka!

Priča od 600.000 ljudi koji su napustili državu je za ove polupismene, koje savršeno boli patka da provere istinitost podatka. Jer, šta? Litijum! Truju nas odavno, ubijaju sigurno, da ne pominjem zločin određene vrste, kako me ne bi jahali da zloupotrebljavam naziv. 

A da vakcine! Umalo zaboravih i taj mamac. Raspravlja raja gladna i žedna o uticaju vakcine na plodnost muškaraca. A bre, drugovi, šta ćete vi da pravite, ko da ga hrani kada ni sebe ne možete? Kosovo ste zaboravili, al vakcinu nikako. Srce vam (Kosovo) oteli, pa ste rešili rame da spašavate. 

Gačete da Srbiju ugnjetavaju, loše joj radi taj zapad, uništavaju jezik i ćirilicu, a nepismeni ste. Većina Srbalja da se potpiše ne zna, al da brani sveto srpsko ko na komandu ili sendvič i to onaj sa podrigušom. Al glupom je teško da shvati da je glup!

I zbog vas takvih glupih evo vam i novinara sličnih, da vas dotuku propagandom ili ispričaju trač iz hotelske sobe nekog četnika početnika i snajke poselarke. Zbog vas takvih odlaze ljudi iz zemlje, a to vam može biti i na čast. Ostaće vam Srbija da je branite i ćirilica da je možda i naučite, za pravopis ne verujem da kapaciteta imate.