Suština je da se svaki problem ovde rešava stvaranjem novog, poznatije kao skretanje pažnje javnosti sa realnih na izmišljene, instant stvorene.
Ovog leta Srbija je „dobila“ novog predsednika i novu vladu/e (u zavisnosti od učinka znaće se sa koliko će vlada ova godina biti okončana). Međutim, sa novoimenovanim institucijama nisu rešeni stari problemi, a vremena je sve manje, ALI...
Mi i dalje jedemo paradajz iz Albanije, jagode iz Turske, pasulj iz Kine... I to u Vojvodini gde, figurativno rečeno, kada u zemlju ubodeš dugme kaput izraste.
Naime, bliži se 1.septembar. Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) naša zemlja se obavezala da će od tog datuma biti omogućeno stranim državljanima i firmama da kupuju zemlju (i sve druge nepokretnosti) pod jednakim uslovima kao i građani Srbije.
U januaru ove godine, pre šest meseci, ministar poljoprivrede Branislav Nedimović rekao je da država ima rešenje za prodaju zemlje strancima i da je još ostalo da se definišu rokovi, odnosno koliko će neko morati da ima prebivalište ili registrovanu firmu u Srbiji. Tada je objasnio da ti rokovi neće biti kraći od pet, a ni duži od 10 godina, dodajući da očekuje da neće biti problema, već naprotiv, da će takva rešenja ići u korist domaćim proizvođačima.
Kako je rekao, Srbija će uvesti određena ograničenja u skladu sa evropskim tekovinama i da su to uradile Slovenija, Slovačka i Mađarska.
ALI, ni pola godine kasnije javnosti nije objašnjeno, u vidu zakona/propisa/izmene Ustava/ uredbe, na šta je ministar mislio, kako će realizovati rečeno kao i kakvu će korist imati domaći proizvođači.
Srbija i dalje nema ozbiljnu strategiju u vezi sa poljoprivredom. Postoje pokušaji, subvencije, olakšice za poljoprivrednike, ALI i loše tržište, burazerska agrarna politika koja omogućava „velikim gazdama“ da dođu do kvalitetne zemlje dok „sitnim“ paorima ostaju tek jalovi pašnjaci.
Stručnjaci međutim napominju da će novi propisi doći kasno i da se posle 1. septembra ništa epohalno neće dogoditi, jer je veliki deo oranica već završio u rukama stranaca. Dosadašnja ograničenja strani državljani, iz EU ili bilo koje treće zemlje sveta, zaobilazili su jednostavnim osnivanjem firme (d. o. o.) i bez ikakvih problema kupovali poljoprivredno zemljište u Srbiji ili kupovinom domaćih poljoprivrednih preduzeća dobijali i zemlju koja je bila u vlasništvu predmeta kupovine.
Primer tome je Irska kompanija “Baltic property investment limited” koja je kupovinom više preduzeća u Bačkoj došla u posed oko 13.000 hektara obradivog zemljišta. Između ostalog, postali su vlasnici gazdinstava “Vojvodina” iz Bačkog Brestovca, “Miletić“ iz Srpskog Miletića i “Ratkovo “ iz istoimenog sela.
Uz ovaj, otvoren je problem i nacionalizovane zemlje.
Prema podacima nadležnih oko 113.000 hektara zemlje naslednici čekaju da im se vrati. Kako su naveli iz Agencije za restituciju vraćeno je tek oko 19 odsto od ukupno potraživanog.
I tu postoji ALI. Ono se ogleda i u nedostatku komunikacije dve državne institucije, tvrde u Agenciji. Njih i Uprave za poljoprivredno zemljište (?!).
Takođe, vraćanje zemljišta otežano je, jer je Uprava za poljoprivredno zemljište dala trajni nalog da se na svako rešenje Agencije o vraćanju zemlje - podnosi žalba.
Država u svom vlasništvu oko 830.000 hektara, pa ovih 113.000 ne bi bio veliki udarac na državnu kasu, ALI se postavlja pitanje zašto se zaista koči sprovođenje odluke i ne poštuje Zakon o restituciji.
Eh, da je to jedini zakon koji se ne poštuje, pa da se oko njega jedino „divanimo“. Uz sabotiranje postojećih, država je donela i nekoliko vrlo loših i to u poslednjih dve godine. Jedan od njih je Zakon o zemljištu iz 2015.
Mogla bih tako na još minimum pet stranica, ALI se plašim da pisanju o lošoj politici nema kraja.
I dok država ne reši vrlo ozbiljne probleme u poljoprivredi i dok ne definiše agrarnu politiku, građani će i dalje kupovati voće i povće koje stiže kontejnerima.
Нема коментара:
Постави коментар