"Misli mene gone sve do vasione i na tome putu mraka zvezde me se klone" ili "Kakve su ti misli takav ti je život", a možda i "Sve dok mislim stvaram"...
E baš ta "misao" je razlog moje zamišljenosti poslednjih nekoliko sedmica. I dok se roje te misli, a ja u njima uživam svu ljubav ovog sveta, blaga otkrivam iza sedam gora i sedam mora, zmajeve noću uspavljujem i vozam se na metalnom poklopcu tirkiz plave šerpe na tufne, ne mogu da na trenutak ne sagledam realnost, koja je sušta suprotnost.
Može ona biti kao te moje misli, ali su za to potrebna određena "pomagala" koja su, kažu, nelegalna, te ih u slobodnoj prodaji nema.
No, misao je vrlo jak pokretač od kojeg zavisi naše raspoloženje. Kombinacija misli i emocija reflektuje se kao naš stav prema određenoj stvari/pojavi/osobi.
Međutim, nije misao supermoćna. Sigurna sam, da se uprkos najboljoj nameri, uloženom trudu i silnoj "upotrebi" pozitivnih misli, zaglavimo, s vremena na vreme, u nekoj lošoj epizodi te se pitamo imali svrhe sav uloženi napor.
U takvim situacijam se pitamo zašto nešto radimo, čemu to vodi, koja je svrha ulaganja sebe u neki od životnih projekata... I tu postaje jako zanimljivo, ako komunicirate sa sobom.
Misli se nadovezuju, kao da ih na normu svest štanca, bez osećaja da će ta proizvodnja stati. Ali, onda u jednom trenutku imate mogućnost da izaberete: sakriti se od istih, tako što ćete se zatrpati obavezama koje nisu u dodiru sa onim što vas muči ili pokušati da nađete smisao.
Nisam sigurna da sam isti upoznala do kraja, samo znam da on daje pravac mislima. I to je put kojim treba ići, ali ne ređe.
Da banalizujem, deci su u ranoj mladosti igračke zanimljive vrlo kratko. Kada interesovanje za tu prvu kupljenu prođe, mi roditelji potomku kupimo novu, koju otrese o pod posle, grubo, tri minuta. Pravdamo taj postupak dečjim "malim" godinama. Ali to dete, a i mi smo deca bili, odrasta. Pa sa igračaka pređe na tehniku, nepokretnosti, ljude...
I postajemo megalomani. Nezasita odrasla bića koja svest koriste za proizvodnju misli: kako da do novih "igračaka" dođemo, a da pritom smisao nismo pronašli u onoj predhodnoj.
Kada je čovek gladan, on ima samo jednu misao, da dođe do hrane. I ta potraga je njegova svrha: nabaviti ono što je neophodno za opstanak,. Ali šta je sa onima koji pune astale đakonija imaju? Šta njima nedostaje? Njima fali ono što je van trpeze, a da bi se sa tom potrebom suočili moraju se suočiti sa sobom, a to nije jednostavno ni lako.
lakše je nagomilavati igračke kojima ćemo biti oduševljeni minut do pet, odnosno nastaviti utabanom, komfornom stazom koja nas neće dovesti do naše suštine. Nećemo sebi postaviti pitanje ima li smisla i koja je svrha svega što radim da bi imali i o koncu šta imamo, ako osećamo da nam nešto nedostaje.
Psiholozi kažu da vrlo često, iako svest posedujemo, pribegavamo "lakim" rešenjima, koja na kraju priče budu baš ona najteža.
Frojd je smatrao da je mentalno zdrava osoba, osoba koja je sposobna za rad i za ljubav i da je to upravo svrha ljudi. A kažu psiholozi da "svrha" ima još nekoliko kategorija, ali su saglasni da ako sve nisu usaglašene i ispunjene, čovek će uvek ostati ono dete iz ovog teksta.
Slažu se isti i da je suština svega ljubav. I ja se slažem, jer kad krećeš sa te osnove smisao ne može da izostane. Rezultat je posledica, a manifestacija nuspojava, a ne cilj.
Нема коментара:
Постави коментар